Петроград, 60-тих године XIX века, почетак јула, време страшних врућина. Ликови сви умрежени и доступни једни другима. Нико ништа не ради. Нема описа природе. Време радње девет дана.
Све је загушљиво, и сви у тој загушљивости траже свој суварак среће. „А потребно је да сваки човек има макар какав излаз“ – каже са пијаном тугом Мармеладов.
Као црв ушла је у душу Родиона Романовича страшна мисао: Убити да би други био срећан. Убити изопачено људско биће које „не зна зашто живи“, да би други могли лакше да дишу ваздух ове земље.
*
Сусрет са Соњом је лек за Родионову напаћену душу.
Прво је заволео њену патњу.
„Најзад јој је пришао, очи су му сијале. Узео ју је обема рукама за рамена и погледао право у њено уплакано лице. Његов поглед је био сув, зажарен, продоран, усне су му јако дрхтале… Одједном се брзо сагао, пао ничице на под и пољубио њену ногу. Соња се одмакла од њега, ужаснута, као од лудака. И, стварно, гледао је сасвим као лудак… ‘Ја се нисам поклонио теби, поклонио сам се свеукупној патњи човековој’.“
А онда је на робији заволео њу.
„Како се то десило, ни сам није знао, али као да га је изненада нешто дохватило и бацило пред њене ноге. Плакао је и грлио њена колена. У првом тренутку Соња се страшно уплашила, лице јој је облило смртно бледило. Скочила је с места, задрхтала и загледала се у њега. Али је одмах, истог тренутка све схватила. У очима јој је синула бескрајна срећа; разумела је и за њу више није било сумње да је он воли, да је бескрајно воли, да је дошао, најзад, и тај тренутак.“
*
Лихварка Аљона и њена сестра Лиза леже мртве у гробу и у Раскољниковој души четврти дан.
Раскољников долази код Соње у једанаест сати увече и тражи да му Соња чита Јеванђеље о Лазаревом васкрсењу. „Где је оно о Лазаревом васкрсењу? Нађи ми, Соња?“ … „А што ће вам то? Па ви не верујете…“ прошапутала је тихо и тешко дишући. „Читај! Ја то желим!“
„Господе, да си ти био овде не би умро мој брат!“ Лазар је у гробу, „већ смрди, јер су четири дана како је умро“. „Лазаре! Изиђи напоље. И изиђе мртвац…“
Раскољников је четврти дан у сопственом гробу, осећа смрад трулежи, жив је, а мртав душом. Зато и тражи „оно о Лазаревом васкрсењу“, е да би и њега Он оживео? „Родионе, изиђи напоље!“
*
Дана 16. марта 2017. године је Владика Атанасије на Православном богословском факултету у Београду, држи предавање о праведном Јову.
Гужва после предавања. Поред њега сам у аули факултета, питам га не би ли добио одговор на којем стоји читаво Јеванђеље:
– Како љубити Аљону Ивановну владико?
Видим његов профил, и миг ока и онда громовит одговор:
– Подвигом вере!
– Лако је љубити њезину сестру Лизу, али је тешко Аљону!
– Пробај сам!
– Раскољников није могао, па је убио!
– Али се на крају и покајао!
Даље се није могло. Људи тражећи благослов, раздвојише нас.
„Али он је васкрсао и то је знао, потпуно је то осећао свим својим обновљним бићем, а она – она је једино живела његовим животом.“ „Испод његовог јастука налазило се Јеванђеље. Узео га је махинално. Књига ј била Соњина, она иста из које му је читала о васкрсењу Лазаревом.“
Како љубити некога ко се не да љубити? Нека остане запамћено:
„ПОДВИГОМ ВЕРЕ“ и „ПРОБАЈ САМ“.