Грдоба или грдобина је морска риба која живи на разним меридијанима, укључујући Средоземље, па самим тим и Јадран. Назива се још и „морски ђаво“, „пецач“, а у неким језицима и „риба-монах“. (енг. monkfish). Живи на самом дну, мало се креће, штеди енергију и сурови је предатор. Друге рибе мами преко антена за које мисле да им је корисна храна, све док не заврше у њеним чељустима. Реп јој је јестив и нема костију. Сматра се деликатесом, па се понекад назива и „јастогом за сиротињу“.
+ + +
Постоје читаве генерације људи који су стасавали у Српској Православној Цркви, а којима је живот протекао у ишчекивању краја маја, месеца у коме се традиционално одржава годишњи архијерејски сабор. Некада је то био један од два архијерејска сабора, а од једног тренутка за време Патријарха Иринеја, то је постао и једини сабор српских епископа. Ове године, међутим, ишчекивање код већине верника било је интензивније него иначе. Пад надстрешнице у Новом Саду, смрт шеснаест невиних људи, студентске блокаде, грађански протести – али нарочито улога Цркве у свим тим дешавањима, са свим елементима драме (а понекад и трагикомедије) – неминовно су код верника изазвали очекивање да би овај Сабор, као што то Сабору и доликује, о свему томе морао да понуди свој суд. Или макар да покуша да о томе промисли.
То расуђивање било је жељно ишчекиван и због тога што је претходно изостао било какав јасан глас Цркве. Истина, имали смо недвосмислене и јасне поруке одређеног броја епископа, патријаршијских службеника, свештеника, академика и других – који су студенте проглашавали за „српске усташе“, „злодухе Лубјанке“, „Гебелсове ученике“, а од скора и за „ђавоимане“, и томе слично. Имали смо такође и Патријарха Порфирија, који својом функцијом оличава глас целе Цркве, а који је неко време пуштао ове прве да говоре уместо њега, да би на крају своје срце излио пред руским председником, изражавајући наду како ће тај покушај „обојене револуције“, мрског нам колективног Запада, ипак бити побеђен.
Међутим, имали смо и писмо шесторице епископа (неки су склони ту да уброје и епископа Давида као седмог), који су се успротивили оваквој дифамацији студената, као и циљева и разлога њихове побуне. Поред тога, читав низ свештеника, теолога и чланова Цркве јавно је изражавао своју подршку студентском покрету и осуђивао насиље које је режим упорно над њим спроводио. Штавише, многи су с правом тврдили да је у недостатку било каквог гласа од Синода, ово писмо било једини, макар како непотпун и атипичан, саборни израз Цркве поводом највећих друштвених и политичких немира у Србији, макар у последњих 25 година.
У центру ових збивања, одиграо се и највећи скуп у историји Србаља. Кад смо већ код тога, жустри заговорници националног јединства, укључујући и оне у црквеним редовима, некако не воле да знају за ову чињеницу. Сасвим је извесно да се никада више чланова српског народа, па ни Српске Цркве, од времена Светога Саве до данас, није сабрало на једном месту него 15. марта 2025. године. Тада се, према различитим проценама, а упркос свим опструкцијама режима, у Београду окупило између 275 и 325 хиљада људи. Могуће је, а многи основано тврде, да је тај број био и далеко већи.
Да упоредимо то са неким познатим историјским окупљањима српског народа. У Маричкој бици учествовало је између 10 и 70 хиљада војника на српској страни, а у Косовској између 12 и 30 хиљада. У Великој сеоби, предвођеној Патријархом Арсенијем Чарнојевићем, у Аустрију је прешло око 185 хиљада људи (мада, свакако, не у једној групи). У Церској бици је учествовало око 180 хиљада војника на страни Краљевине, док је Албанску голготу прошло 185 хиљада људи. Историјске мартовске демонстрације 1941. окупиле су око 20-30 хиљада душа, док је на Газиместану 1989. било вероватно око 100 хиљада људи (Милошевићева пропаганда је баратала и цифрама од два милиона, али и саме слике говоре за себе). Судбоносног 5. октобра 2000. године окупило се 80-120 хиљада људи.
Укратко, судећи по свим постојећим подацима, никада се у историји српског рода није скупило више душа него тог 15. марта 2025. у Београду. На мирном, ненасилном протесту, који је захтевао откривање истине о злочину над 16 невиних душа и испуњење правде за жртве.
Бројке нису пресудне, али јесу битне. Оне илуструју обим и снагу друштвеног покрета који је протресао Србију и регион, али и српску дијаспору – у којој су се одржавали небројени протести подршке онима у матици.
Народ, а не тек неки од Цркве презрени медији, нити нека недефинисана јавност, интелектуална или друга, него и верници, вероучитељи, свештеници – дакле, црквени лаос и клир – јасно је очекивао да ће макар овог маја Црква имати шта да каже. Самој себи, али и другима.
Црква је на све то ћутала.
И многи су покушавали да нас убеде да Цркви једино и приличи да на такве, пуке овоземаљске ствари и ћути.
Међутим, наша Црква је гласно викала када је требало бранити светиње у Црној Гори од предложеног закона слободи вероисповести и правном положају верских заједница. И то је с правом чинила, па још и на најлепши могући начин – ширећи мир, позивајући на ненасиље и љубав међу сестрама и браћом, ма којој страни на политичком или националном спектру припадали. Када се дошло до избора, Црква је боме гласно проговорила и о томе за кога се не сме гласати, како они који су спорни закон наметали не би сада добили легитимитет и на изборима. И уз Божију помоћ, а упркос разним силама, победила је и на тим изборима.
Овог пута, Црква је ћутала.
Ако је одбрана светиња нагнала Цркву да се гласно супротстави владајућем режиму у Црној Гори, тешко је не запитати се да ли за Цркву има ичега светог у шеснаест настрадалих људи, десетине њих пребијаних и затвараних, на стотине и хиљаде њих који су са иконама и крстовима препешачили Србију и Европу, на стотине хиљада њих који су се у тишини окупили, само да би се на њих ударило силом? На хиљаде оних онеправдованих, понижених, уцењених послом, платом, дневницом, надницом, да служе страначким интересима? Оних којима је стргнуто свако људско достојанство, уништена савест, отета слобода, а на крају некима и живот сам. Да ли за Цркву има макар каквих назнака „светиња“ у тој „светини“?
Не знамо. Јер Црква је ћутала. Или можда баш зато знамо.
Црква је, или макар Патријарх Порфирије, гласно говорила и онда када је требало да се уведе закон о родној равноправности. Родно сензитивни језик је постао главни непријатељ отечества, и хришћанства, а сва кривица спала је на једну „бедницу“ коју, гле случајности, нико није доводио у везу са режимом који има апсолутну већину у скупштини која је, напослетку, овај закон и усвојила.
Овог пута, међутим, Црква је ћутала.
Црква је гласно говорила и када је требало да се виче против још једног уобичајеног политичког непријатеља – одржавања европског Прајда. Прштале су тада осуде, заклињања, а ставови били никада јачи и убојитији да се такво што никада на нашем тлу одржати неће. Па опет, Прајд је прошао, уз заштиту и покровитељство режима и америчког амбасадора. Бес који је народ осећао Црква је успешно каналисала, сабрала на једно место, омогућила његово пражњење, а онда људе послала кућама.
Међутим, овог пута, Црква је ћутала.
И да се разумемо, није ћутао само црквени врх, заћутао је читав Сабор. За све дане свога заседања, Сабор на дневни ред није ни ставио, нити је у званичном саопштењу иједном речју поменуо било студенте, жртве новосадске настрешнице, протесте, или било шта што с тим има везе. Чиме се онда Сабор бавио? Шта је то било прече чиме су архијереји морали да се позабаве, те нису стигли да се осврну на вапај сопственог народа?
Да ли се можда Сабор бавио отимањем српских институција на Косову и све већим бројем неправедно заточених Срба на Косову?
Да ли се можда бавио израдом уџбеника за наставу веронауке у Србији који не постоје ни 24 године након повратка предмета у школске учионице у Србији?
Да ли су саборски оци можда разматрали како да се носе са чињеницом да Србију сваке године напусти у просеку 40 хиљада људи, а да 40% млади размишља о одласку?
Да ли су се можда бавили мисијом и укључивањем у црквени живот између 140 и 300 хиљада православних Руса који су се доселили у Србију почев од рата у Украјини?
Да није на заседању Сабора кључна тема била можда јединство православних цркава и положај Српске Цркве у односу са другим православнима?
Да тема Сабора није било стање на Православном богословском факултету који је управа блокирала месецима, а онда за то оптужила студенте, па са њима одбијала да разговара?
Можда су саборски оци надишли ова питања па су се бавили вештачком интелигенцијом и пастирским изазовима које она представља?
Ништа од побројаног није било тема расуђивања наших светих архијерејских отаца. Тешко је не заптитати се који је онда био разлог њиховог окупљања. Ако се ослонимо на речи које је Патријарх Порфирије упутио Сабору на почетку његовог заседања, он се састоји у следећем: „Не састајемо се, стога, само ради расправе о административним питањима црквеног живота већ првенствено ради заједничког духоносног расуђивања о животу Цркве Христове у нашем историјском времену и простору“.
Шта сачињава онда тај живот Цркве у историјском времену и простору, о коме су наши оци заједнички духоносно расуђивали?
Очигледно ништа од побројаног. Ни највећи народни покрет у овом веку, нити највеће окупљање Срба у свим вековима. Ни побијени људи ни они онеправдовани, било на Косову и Метохији, било у Београду и Новом Саду.
Увид у дневни ред Сабора указује да се на агенди архијерејских отаца једног дана нашао димљени бифтек и карпаћо од хоботнице (за оне који су строги према својим монашким заветима), праћен потажом од целера или телећом чорбом. Наставак дискусије донео је пуњене равиоле са спанаћем, док је расправа кулминирала телећим котлетом на пиреу од батата, односно филеом ораде на пиреу од батата, у оба случаја праћено шпарглама.
Посни дани увек доносе посебне изазове, али омогућавају и то да се сви уједине у изнуравању свога монашког тела. Зато су се ствари доста умириле хладном димљеном пастрком, ајваром, и сезонском салатом, праћеним паштетом са димљеним шараном. Пригодна дискусија водила се уз аласку рибљу чорбу и равиоле. Гриловани сом и смуђ са далматинском гарнитуром донели су преко потребно разрешење болних питања живота Цркве у историјском времену и простору, којима су сви учесници ове драме били измучени.
Трећи дан донео је нешто теже теме. На реду је била гушчија џигерица за слабије духом, односно тартар од гамбора за оне одлучније. Сличан однос био је када је на ред дошла јагњећа чорба односно крем чорба од рибе. Пуњена домаћа тестенина била је фактор јединства који је ипак успео да обједини либералне и конзервативне снаге. Међутим, увек ће разлика бити, а оне су можда и добре, тако да док су се једни определили за јаретину у млеку са младим кромпиром, други су били склонији филеу бранцина на пиреу од целера.
Јеловник овогодишњег Светог Архијерејског Сабора СПЦ
За све оне којима је јединство наше Цркве претежна брига, још један посни дан, донео је преко потребно растерећење. Пример истински саборности наших архијереја и чињенице да сви дишу истим духом донело је свевладичанско јединство око кључних питања Цркве. Прве назнаке сагласја донела је паштета од лососа и димљеног шарана, праћена салатом од морских плодова. Карпаћо од бранцина са преливом од лимуна је донекле разбудио духове, али су се они убрзо поново смирили крем потажем од гамбора. Сармице од блитве са рибом унеле су на Сабор онај прости дух нашег народа за којим оци често носталгично уздишу, не препознајући га више код савремене омладине опхвране земаљским похотама. На крају, све оно што је мучило Цркву и оптерећавало њен живот у историјском времену и простору, некако се сложило и разрешило уз реп грдобе са шпарглама на пиреу од целера.
+ + +
Грдоба, иначе, живи на самом дну. Неки је зову и „монах-риба“. А неки опет „морски ђаво“. Мало се креће да не би трошила енергију. Својим изгледом вара друге рибе, наводећи их да јој приђу само да би их одмах потом прождрла. Оне су за њу, ипак, само храна. Реп јој је делиција, јер је без костију и подсећа на јастога. Који нема кичму.
