Једна од најизазовнијих тврдњи онога што се може звати „економском науком у ширем смислу“ је да успјех економских институција зависи, у највећој мјери, од природе цјелокупне културе у коју су оне уграђене, а не од природе самих институција. Ова тврдња је од посебног значаја у два поља економског истраживања: (а) изучавања сложених сила које леже у основи привредног развоја и (б) изучавања стабилности и способности за преживљавање особитих институција капитализма.
Заиста, тешко да се може претјерати када се каже да је богатство народа само нуспроизвод одређених елемената у његовој култури, који су током година кумулирани. Гледајући широк распон људских друштава на чијим су крајевима Ескими и пустињски номади, уколико је једна област богата, а друга сиромашна, то није због нечега инхерентног у природним ресурсима или генетском коду људи, већ због кумулативног учинка одређених породичних, образовних и вјерских пракси. Стога, негостољубиво тло и клима Нове Енглеске пружили су удобну – чак и изобилну – домовину Пуританцима, док су под Турчином, у његово одвратно вријеме, чак и античке колијевке цивилизације постале јалове и гладне пустаре.
Од свих чинилаца културе који обликују економске институције, религијске праксе играју нарочито битну улогу – двоструко важну јер су многи други чиниоци животног обрасца, као што су секс, одгој дјеце, радне навике, пољопривредне и индустријске праксе, дубоко упливисани преовлађујућим религијским вјеровањима. Да религија игра тако важну улогу није, међутим, признато од многих људи у довољној мјери и мој је задатак да бацим додатно свјетло на то. Конкретно, покушаћу да дам преглед одређених аспеката нашег друштва у свјетлу доприноса религијских идеја, пракси и институција на привредни развој и његову одрживост.
Процес привредног развоја
Да би се процијенила улога религије у привредном развоју, морамо разумјети процес догађања саме привредне промјене. Не морају све промјене водити бољитку, али је извјесно да не може бити бољитка без неке промјене.
Суштинске особине напретка. Постоје три суштинске особине сваког процеса привредног развоја у друштву – иновација, опонашање и уклањање; и двије додатне особине, које ће, иако вјероватно нису неопходне, готово сигурно бити присутне у било којој врсти процеса економског напретка нама познатој – акумулација капитала и ограничење броја становника. Погледајмо ближе ових пет особина:
(1) Мора постојати иноватор, онај који први чини промјену. Његова се улога може подијелити, онако како је то учинио Шумпетер, на улогу изумитеља и улогу предузетника. Али поента овдје је да без обзира да ли је функција специјализована или не и без обзира да ли је обавља појединац или више њих, сама функција је неопходна. Ако желимо да имамо напредак, неко, негдје, мора да уради нешто на начин на који раније није рађено.
(2) Ако, међутим, не постоји слобода да се промјена опонаша – посебно, уколико је сам иноватор потиснут од стране конзервативних институција његовог друштва – не може бити ни провјере иновације да се види да ли она заиста твори „побољшање“ или не. Било би исхитрено рећи да су све иновације које су нашироко опонашане у ствари „побољшања“, јер много њих може бити погрешно. Али можемо рећи да уколико не постоји прилика за опонашање, иновација не може бити провјерена, и нико не може сазнати да ли је то „добра“ иновација, то јест „бољи“ начин да се ради.
(3) Опонашање се, заузврат, не може десити уколико се не догоди уклањање старих метода. Отпор уклањању (то јест „конкуренцији“) од стране оних чији су интереси повезани са старим начинима, и који нису довољно флексибилни у својим навикама или приликама за промјену, наjизгледније ће бити једна од главних препрека промјени.
(4) Сљедеће, готово све економске иновације за које знамо укључују акумулацију капитала, у широком смислу повећања „вриједних објеката“. Ови акумулирани објекти нису само материјални: стицање вјештина, особина и способности јесте акумулација капитала у истој мјери у којој је то и гомилање материјала и материјалне опреме.
Да би се капитал акумулирао, производња мора да надвиси потрошњу – гдје је производња бруто додатак укупном фонду капитала, а потрошња умањење од тога. Таква акумулација је далеко од аутоматске. У сиромашним друштвима она је тешка јер минималне потребе за потрошњом свакодневно притискају оскудни и тешко стечени производ; већина активности у друштву је окренута ка самом одржању, и мало преостаје за акумулацију. У богатим друштвима пријетња може доћи од много суптилнијих извора – од неспремности да се акумулира (тј. да се улаже) која води ка незапослености и од нивоа производње испод капацитета датог друштва.
(5) Чак и када постоји увећање укупног капитала или дохотка друштва, економски напредак неће нужно бити исход. Економско благостање мора расти на per capita основи. Стога, акумулација капитала неће творити „побољшање“ осим ако се капитал не увећава, на неки начин, брже од становништва. Отуда и привреда која је стално на високом нивоу није могућа уколико не постоји ограничење броју становника – то јест, уколико се број становника не зауздава мјерама које не укључују изгладњивање и сиромаштво (према познатој „суморној теореми“ Малтуса која каже да ако ништа не зауздава раст становништва осим биједе и глади, онда ће становништво нарасти до мјере гдје ће постати биједно и гладно).
Чак и онда када друштво крене путем економског напретка, постоје многи чиниоци у његовој култури који могу спријечити да побољшање техника постане и стварно побољшање благостања. Новоосвојене моћи могу се користити само за подршку већем становништву на истом, старом ступњу сиромаштва, или могу бити проћердане за луксуз глупаве владајуће класе или у несрећи тоталног рата. Египатске пирамиде и бескрајни римски ратови су добри примјери траћења ресурса ослобођених техничким напретком.
Утицај протестантске етике
У протекла три вијека свједочили смо стопи привредног развоја у „западном свијету“ која, мјерена по било ком стандарду који изаберемо, готово сигурно превазилази достигнућа било ког периода једнаке дужине у људској историји. Толико смо се навикли на овај брзи напредак, било у техници, било у општем нивоу дохотка, да га узимамо здраво за готово. Међутим, посматрајући пуни распон људске историје и праисторије, можемо јасно видјети да ових посљедњих триста година представљају епизоду у људској историји која нема пандана, осим можда у оном магловитом периоду када је измишљена пољопривреда и када су се развиле прве цивилизације.
Уникатна природа овог достигнућа чини још важнијим него раније то да га не можемо узети као нешто дато, већ да би веома пажљиво требало тражити његове изворе у култури западног свијета. Историја цивилизација открива нам да је савршено могуће, штавише лако, исушити изворе напретка у друштву и да су практично све угашене цивилизације коначно то и учиниле. Стога, уколико нисмо свјесни природе оних чинилаца у нашем укупном животном обрасцу који су одговорни за брзу стопу развоја, можемо упасти у смртну опасност мијењајући тај образац, не знајући да уништавамо оне нарочите чиниоце у култури из којих развој извире.
Важно мјесто у чиниоцима наше сложене културе који имају повољан утицај на стопу привредног развоја су одређене религијске идеје и праксе које сачињавају такозвану „Протестантску етику“.
Теза Макса Вебера и његове школе да је протестантска етика имала утицај на развој капитализма је данас опште прихваћена. Иако ће нечије процјене око квантитативног значаја овог утицаја у многоме зависити од историјског тумачења које неко фаворизује, у смјер овог утицаја тешко да се може сумњати.
Оно на шта, по мом суду, није са довољно снаге указивано је да је протестантска етика допринјела успјеху капиталистичких институција, нарочито у вези њиховог подстицања високе стопе привредног напретка. Економски социолози попут Вебера, Зомбарта и Тоунија, који су наглашавали блиску везу између религијских и економских идеја, су у цјелости били непријатељски расположени према капиталистичким институцијама и сљедствено су тежили да нагласе њихове подбачаје више него њихове успјехе. Ово је можда због тога што су етички системи ових писаца били осмишљени у прилично статичким условима – у условима, рецимо, проблема правде у расподјели датог укупног дохотка, више него у условима подстицања раста укупног дохотка.
Сад је постало јасно, међутим, да је посљедица чак и мале стопе привредног напретка, која упорно подиже просјечне дохотке, чак и у оквиру неколико деценија тако огромна да са тачке гледишта дугорочног људског благостања способност система да ствара привредни развој засјенила све друге критеријуме у оцјењивању тога да ли је „добар“ или „лош“. (Чудновато, али ово је такође постало истина и за комунизам; како би се потакла рапидна стопа привредног развоја руски су властодршци одбацили практично сваки други идеал њиховог етичког система, и направили су толике неједнакости са којима се чак и нејнеконтролисанији период капиталистичког развоја не може равњати).
Другим ријечима, видимо како у пракси укидање сиромаштва може доћи једино кроз развој – не од прерасподјеле, не од узимања богатима како би се дало сиромашнима, већ прављењем свакога богатим. И због овог је успјеха протестантска етика, рођена са Реформацијом, била толико утицајна.
Иновација у религији. Иновација, опонашање и уклањање у привредном животу имају своје парњаке у религијском животу. Стога је Реформација обиљежила почетак низа иновација у религијском животу. Људи попут Лутера, Калвина, Меноа Симонса, Џорџа Фокса, Џона Веслија, генерала Бута, па и чак у нашим данима Френка Бухмана, представљају поремећај у претходно успостављеној равнотежи, са новим обликом религијског дјелања и новим договором о људском вијеку и духовној енергији. Они су нашироко опонашани, и ширење нових техника присиљава дубока прилагођавања чак и у оним старим институцијама које не прилазе новим идејама у потпуности.
Уопште, чини се истинитим да су ове иновације у религији претходиле и на неки начин утабале пут за иновације у привредном животу. Заиста, најважнија иновација у било ком друштву је идеја саме иновације, јер она представља Рубикон између традиционалног стационарног типа друштва, у коме свака генерација понавља обрасце својих предака, и „економског“ динамичког друштва, у коме иновација постаје прихваћен и профитабилан чин. Може се направити јак случај за тврдњу да је главнo историјскo оруђе које спроводи ову промјену реформација (или револуција) у религији, она која друштво ослобађа од претходне равнотеже и излаже га ужасима и ужицима динамике. Онда када је иконокластија успјела у најтрадиционалнијој и „светој“ области живота, онда када је „слободно предузетништво“ успјело у религији, дух иновације преузео је и друге области живота.
Оно што ми у нашем западном друштву називамо Реформацијом је наравно само једна од многих. Период брзе иновације који је пратио успон мухамеданства је други спектакуларан примјер. Унутар самога хришћанства су монастичке реформације – посебно оне Бенедиктанаца и Цистерцита – утабале пут за привредни развој средњовијековне Европе. Поново – само да нас подсјети како протестантизам није цијела прича – контрареформација унутар Римокатоличке цркве такође представља период „иновације“, истина мање драматичне и мање иконокластичке природе.
Индивидуална одговорност и перфекционизам. Остаје чињеница да је протестантска Реформација сама по себи имала одређене посебне особине које су увећале њен значај за привредни развој. Овдје се не позивам на посвећивање привредне активности кроз проширење концепта „позива“ што су наглашавали ранији писци. Концепт позива нити је посебност протестантизма, нити је толико важан као оно што ја имам на уму.
Прије свега, постоји „непосредни“ карактер протестантске религије, то јест, наглашавање личне одговорности појединца за његов религијски живот и спасење без посредника у виду свештеника или прописаних ритуалних „радова“. Управо овај непосредни квалитет протестантске религије лежи у основи социолошког значаја доктрине оправдања вјером. Протестантизам, другим ријечима, представља приватни подухват у религији, за разлику од великог организованог колективизма Римокатоличке цркве.
Није изненађујуће да се приватни подухват у религији пренио и у привредно поље. Пуни ефекат овога виђен је у 18. вијеку, гдје су огромне економске иновације које су чиниле зачетак технолошке револуције у банкарству, трговини, и индустрији, биле у запањујућој размјери дјело британских неконформиста, а посебно Квакера, који су развили најмање посредничку од свих варијанти протестантске религије.
Други аспект протестантизма који се уско односи на привредни развој је његов перфекционизам. Као и раније монашке трансформације, протестантизам одсликава незадовољство са компромисима „свијета“ и озбиљан покушај повратка на исконско откровење савршенства подразумијеваног у хришћанској визији савршене љубави. За разлику од монашких реформација, протестантска реформација је – зато што је управо једна од ствари против којих су протестовали била и искварење монаштва које је преовлађивало у доба Лутера – одбацила монашко ријешење и постало покушај да се води живот хришћанског савршенства у свакодневици, а не у усамљености и издвојености.
Такав покушај је, међутим, готово осуђен на пропаст, и тешкоћа практиковања главне врлине милосрђа ће водити ка неосјетној замјени са „мањим врлинама“ као достижном циљу религијске групе. Тако се перфекциониста сведе на пуританца, а појављују се групе људи које практикују, са неким успјехом, мање врлине као што су штедљивост, тежак рад, трезвеност, тачност, поштење, испуњење обећања, посвећеност породици и слично. Мање врлине, међутим, воде готово неминовно до акумулације и увећања продуктивности, што у крајњем случају води бијегу из сиромаштва.
* Наставак текста биће објављен 15. јуна.
Извор: Kenneth E. Boulding, „Religious foundations of economic progress”, Harvard Business Review 30 (3), 1952, 33–40.
Превод: Дејан Драгутиновић