Православна црква је одувек одражавала разноврсност. Уласком у Цркву сусрећемо се са иконама светитеља на свим зидовима – владарима и подвижницима, образованима и неуким, мушкарцима и женама, старима и младима; сва занимања су заступљена – теолози, исцелитељи, пастири, војници, кувари, сви. Црква је разнолика не само на сабору светих током миленијума већ такође кроз народ који учествује у животу Цркве у садашњем времену и ту можемо пронаћи сличан широк дијапазон узраста, позива, знања, искустава и перспектива како данас тако и у ма ком периоду Цркве. Црква чак цени разноликост гледишта. Значајно је да Црква прихвата не једну већ четири књиге Јеванђеља које су заједно уврштене у једну јеванђелску поруку, при чему се свака књига разликује не само у гледишту већ и у приказивању чињеница и прича. Све ово указује на идеју да се у Цркви похрањује разноврсност.
Црква такође вреднује саборност као изражавање јединства различитих гласова. Ово се осликава у нашој теологији, где нам Света Тројица даје икону таквог јединства. Црква не само да толерише већ и подстиче различитости у култури, литургијској пракси и малим предањима која Цркву чине виталном и живом а не неком збирком архаичних и застарелих пракси. Црква спремно прихвата да се праксе у Африци могу разликовати од пракси у Америци и да опет све оне могу бити изрази истински аутентичног православља.
Док је Црква и хијерархијска и саборна у деловању, ова два вида црквеног живота могу се на неки начин разумети као да су у сукобу један са другим. Равнотежа између одлука личности (јерарха) и одлука тела личности (сабора) допушта мудрости и једног и мудрости многих да имају утицаја. Оба су неопходна.
Каква је импликација ове саборности? Јасно ми је да постоје различите примене зависно од прилике и контекста. У већем делу западног света, имамо различите врсте сабора и црквених тела која одлучују. Свакако се епископи сусрећу на саборима на локалном нивоу и у различитим архиепископијама. Ипак, све православне јурисдикције на западу имају нека тела која одлучују а која укључују не само епископе већ такође и представнике лаоса (мушкарце и жене) и свештенике (и ђаконе). Неко би требало да се позабави историјатом како се до овога дошло, али ја замишљам да је макар један аспект у томе била потреба за разноврсношћу мишљења и знања; јасно је да епископи у „граничним“ ситуацијама не могу да осветле све потребе народа и одговарајући лаици треба да буду укључени при одлучивању. Осим тога, постављало се зацело питање „власништва“ када лаици у свом зноју и сузама саграде црквене зграде током свог века и осећају (исправно или не) како имају права да кажу како се истим треба руководити.
У разумевању саборности која се пројавила на Криту, Православна црква није Црква у којој свака група мора бити присутна да би била заступљена. Може се расправљати да ли мој епископ одражава моје гледиште када је на сабору са другим епископима. На њему је одговорност да размотри да ли су сва гледишта његове пастве на одговарајући начин заступљена и да он може бити прави заступник и оних најмањих гласова на сабору. Овај модел је Црква користила током миленијума и он је и надаље норма у доминантно православним земљама… али ја нисам више убеђена да он може добро делати у овом сложеном и разноврсном свету. Да ли се заиста може очекивати од јерарха да буде експерт у темама које се крећу од питања рођења и почетка живота, преко ограничења исхране до друштвене правде и сложене теологије… и много тога још? Може ли јерарх заиста очекивати да сâм може разумети сложеност питања која се истражују у научном, политичком, друштвеном и етичком гледишту неког проблема? Чак и на скупу такве врсте какав је био Сабор на Криту, где је можда била нека разноврсност животних погледа, мало је стручњака који нису били присутни црквени теолози а који би могли да осветле истинске проблеме који муче комплексан свет финансија, трговине, политике, науке или медицине, које све утичу значајно на Цркву и на која се сва, на један или други начин, упућује у документима Сабора.
Може се тврдити како је много саборског посла обављено пре самог Сабора, тако да се од јерараха очекивало само да дају завршну ноту или минорне промене у текстовима. Ипак, тимовима који су писали је, такође, поново недостајала разноврсност на свим нивоима. Можда је неколицина млађих свештеника била укључена, али је било мало лаика, мало људи са образовањем које је изван теологије, мало разноликости у географском представљању и свакако без укључивања жена. Да ли овакве групе заиста могу да одразе аутентично православље? Како је раније примећено, православље се често изражава кроз разноврсност гласова; када су само одређени гласови за столом, порука која настане ће у већини случајева одразити само поменуте гласове.
Сабор је формулисао Поруку која треба да буде послата свету, поруку која изражава љубав, мир и наду Православне цркве у свом писаном облику. Упркос томе, ту је такође и неписана порука која гласно говори свету изван Цркве. Та неписана порука Критског сабора гласи да Цркви није потребна разноврсност, да она не мора слушати многе различите гласове у процесу развоја позиција, да је њен израз ограничен на неколицину а не на многе. Ова порука селективног представљања одјекује на начине који су изнад онога што је била намера Сабора. Таква Црква живи у древном свету у коме су заиста најобразованији били ограничени искључиво на унутар црквене зидове. Но, ово више није случај у данашњем свету, а неспособност да се прихвати шире учествовање лаика је једнако древно и не тиче се данашњице.
Позитивна порука Сабора јесте да је нова саборност поново уведена у живот Цркве. Ово је добар и позитиван развој, који је веома задоцнио. Како би овај Сабор на Криту био истински нови почетак… онда он мора отпочети укључивањем, разноврсношћу и отвореношћу. Предсаборска окупљања оних који су укључени у писање текстова за наредни Сабор морају укључити не само лаике већ и жене али такође и људе из различитих образовних и професионалних области који могу дати поуздано виђење данашње реалности у документима која ће Сабор разматрати. Ово мора бити нови почетак у правом смислу речи укључивањем и разноврсношћу као кључним карактеристикама.
Извор: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, ур. епископ Максим (Васиљевић), Себастијан Прес, Западноамеричка епархија Српске Православне Цркве, 2018, 75-77.
Превод: Андријана Младеновић
