Васкрсење, Псковски Спасо-Преображенски Мирошки манастир, 1130–1140.
Има једна хришћанска шала која приповеда како су истовремено пред рајска врата дошле три душе недавно преминулих. Први је еминентни професор богословља, други је угледни епископ, а трећа једна неписмена бака са села. Пред рајским вратима сачека их неки човек који првоме постави питање: „Знаш ли ти ко је Исус Христос?” Професор одговори: „Занимљиво да ме то питате, ја сам знате своју прву докторску дисертацију израдио баш на ту тему а затим сам четрдесет година предавао о томе на универзитету”. Човек се окрену епископу и постави исто питање. Епископ се насмеши и одговори: „Наравно, знате ја сам на земљи био архијереј, водио сам највећу епархију у земљи, годинама сам био члан Синода, а последњих неколико година и духовник цару.” Човек се затим окрену неписменој баки па и њу упита: „Знаш ли ти ко је Исус Христос?” На шта му она спремно одговори: „Господе мој благи, па ко Тебе не зна и не познаје!?”
Овакве шале настају у времену када као духовит народ почнемо нехајно да верујемо. Није шала да су анкетари у Србији пре неколико година установили да се 84% становништва изјашњава као „православни хришћани”, а да тек 50% становништва верује у Бога. Нехајна вера или просто „припадање без веровања” магли перцепцију и затупљује осећај човека за празнике којима се бележе моменти великог изливања благодати Божије на творевину. Тако нам се деси да и Васкрс постане нешто мало више од продуженог викенда, а мало мање од славске гозбе. За Бога често чујемо да има „некаква сила” или „има нешто”. Деси се и онима који су предани верници да од ритуала, правила и типика не препознају Творца. А у домостроју Исуса Христа има једна жена, Блага Марија из Магдале сиријске, која нам може помоћи да боље сагледамо свој однос са Богом и значај Васкрсења за (сваког) човека.
Наиме, Исус Христос распет је на брду званом Голгота, одмах надомак Јерусалима, једног петка око девет часова изјутра, а око подне истога дана помрачило се сунце и тама као ноћна потрајала је све до три часа после подне када је и издахнуо. У том часу завеса у Храму поцепала се на пола, снажан земљотрес заљуљао је Јерусалим, попуцало је камење наваљано на гробове преминулих а из њих су излазили васкрсли мртваци и разилазили се на све стране уплашеног града (Мт 27:45-57; Мк 15:33-41; Лк 23:44-49). Најцрња и најтежа ноћ у универзуму брзо се приближавала док се Земља окретала око Крста на коме је висило беживотно тело Спаситеља испресецано небројеним расекотинама и ожиљцима од бича, модрицама и хематомима, као и пет убодних рана. Из њих су споро и тмуло у прашину ударале капи живоносне крви и воде.
Апостоли Христови, гласоноше благих вести, у том моменту нису имали никаква блага гласа на уму. Скривени у дубокој илегали, сви осим једнога, стрепећи од сваког бата корака иза закључаних врата ослушкивали су језиву тишину света у коме је утихнуло било Богочовека. Из сигурне даљине неколико жена које су следиле Христа, гледало је како један поштен човек, неки Јосиф из Ариматеје који није био Његов ученик, тражи од Пилата дозволу да сахрани Распетога. Након што му Пилат даје дозволу за сахрану у помоћ му прискаче и Никодим, уважени члан Синедриона који је понекада ноћу кришом долазио Христу на разговор. Њих двојица журе да га сахране за дана, јер са првим мраком почиње Субота и Пасха, свети дан за Јевреје када нити могу шта да раде, нити да се дотичу мртваца (Јв 19:38-42). У оближњој башти нађоше нови гроб, уклесан у стену, те скинувши са дрвета пречисто Тело Христово обавише га чистом плаштаницом, помазаше мирисима и положише у гроб на који се навали велики камен. Паде ноћ и наста субота, Велика Субота, прва и једина посна субота у години.
Када мину субота и поче нова седмица, Марија Магдалина није могла да дочека зору него је још по мраку стигла у врт у коме је видела сахрану Христову. Дошавши пред гроб у освит „осмог” дана она виде да је камен одваљен и да је гроб празан. Не часећи часа отрча Петру и Јовану јављајући им: „Узеше Господа из гроба и не знамо гдје га положише” (Јв 20:2). Њих двојица побеђују страх и колико их ноге носе јуре ка гробу. Јован, млађи и спретнији стиже први, а ускоро за њим дотрчава и Петар који одмах улази у гроб и тамо заиста на каменој плочи на којој би требало да је тело покојника леже само покровци и плаштаница, уредно сложени једно поред другог. Збуњени ученици одлазе кући збуњени оним што су видели. Да су га лопови украли зар би имали разлога или пак времена да одмотавају погребне завоје, па да их још и слажу и спремају? А после онакве драматичне смрти која је потресла васиону нису помишљали да је жив. Тако збуњени одлазе кући а крај гроба остаје само неутешна Марија Магдалина.
Уплаканим очима Марија у гробу види два анђела који је питају: „Жено, што плачеш?” (Јв 20:13) Ретко када Свето Писмо описује сусрете људи и анђела у којима људи нису преплављени емоцијама, често уплашени од тог сусрета. А на овом месту видимо да Марију није посебно импресионирао овај надприродни сусрет. Једнако плачући и јецајући полугласом одговара: „Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје га положише” (Јв 20:13). Када је говорила са апостолима рекла је „Господа” а анђелима каже „Господа мојега”, апостолима је рекла „не знамо” а анђелима каже „не знам”. Јеванђелиста Јован на њему својсвтвен, врло суптилан, начин указује пажљивом читаоцу да није само њезина храброст вредна спомена, већ се првенствено наглашава лични однос између ње и Спаситеља.
Волети гомилу је јефтина љубав, инфлација њезине вредности расте са сваком душом коју убројимо у ту гомилу. Лична и директна љубав је непоновљива, јединствена и непроцењива. Лично можемо да волимо и оне чију гомилу не волимо. Када човек научи да заволи човека мимо колективних идентитета, понекад и упркос њима, тек тада открива шта је права љубав.
Марија није волела Исуса само због тога што је он био добар и моралан. Није га волела само зато што се слагала са Његовим ставовима, што јој је неко други рекао да треба да воли Њега а не неког другог, или што је гомила која се око Њега сакупила била њој допадљива. Она није волела „колективног Исуса” већ конкретну личност – Исуса Христа Назарећанина. Па и када се чинило да је Његова мисија доживела фијаско, да је недељу дана након тријумфалног уласка у Јерусалим био напуштен и од најближих, попљуван, савладан и убијен… она га није напустила. То је личносни однос светотројичне љубави који је задат као подобије при стварању човека (1 Мој 1:27), то је идентитетски задатак који нам је Христос задао (Јв 13:34-35), то је пример који следи Света Марија Магдалина. Много векова касније велики Ф.М. Достојевски, потврдиће ту јеванђелску заповест дивном реченицом записаном међу белешкама на парчету хартије: „Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.”
Марија је стојећи у башти, испред отвореног гроба из кога су јој говорили анђели небески, целом душом осећала ту и такву љубав. Колико год је та љубав била пространа, обухватајући небо и земљу, у том тренутку сваки њен педаљ испунио је бол растајања. Већина људи је искусила такав бол, најчешће када се растајемо од некога кога истински волимо и када је сав свет недовољан да нас утеши или макар скрене мисли. Неутешна Марија окреће се тада од анђела и окренувши се угледа Исуса – али га не препозна (Јв 20:14).
Пред Маријом је стајао човек за кога је она мислила да је баштован, градинар, тј. онај који се стара о врту као некада давно Адам у Едему. На Његово питање: „Жено, што плачеш. Кога тражиш?” (Јв 20:15) Она љубазно моли кроз сузе: „Господине, ако си га ти однио, кажи ми гдје си га положио, и ја ћу га узети” (Јв 20:15). Као Лука и Клеопа на путу за Емаус (Лк 24:13-35) и апостоли на обали Тиверијадског мора (Јв 21:4) тако и Марија у врту голготском гледа и не препознаје Васкрслога Христа. Он јој се првобитно обраћа истим речима којима се обратио својим првим следбеницима и апостолима: „кога тражите” (Јв 1:38). Али као што ни они онда нису докучили тајну у коју су уведени, тако ни она сада не може још гледајући да види. Тек следећа Његова реч отвориће јој духовне очи, као Луки и Клеопи ломљење хлеба (Лк 24:30-31). Исус јој се обраћа по имену: „Марија!” и она га тог момента препознаје. Буди се око њене душе и она која је до пре секунду мислила да је Он мртав сада са пуном вером одговара: „Равуни”, што не значи просто „учитељу” већ конкретно „учитељу мој драги” (Јв 20:16).
Космос није осетио силу Великог праска који се може поредити са радошћу срца Марије Магдалине која је у том тренутку била први сведок Васкрсења. Није то радост само колективног тријумфа, што је наш тим победио њихов. То је радост личности која је челом окренута Вечности. Маријина радост није приватна у њој могу и треба сви да учествују, али је лична. Она се не радује зато што се то тако ваља већ зато што јој душа трепери од љубави.
Тог трептаја се лако сетимо када у Васкршњој ноћи тихо изађемо из замраченог храма и после опхода закорачимо назад у цркву која сада блиста у сјају, полијелеји се њишу, звона одјекују и хорови усхићено понављају „Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова” као да брује струне благе душе Марије Магдалине. Свештеници на пасхалном јутрењу сваки час излазе да каде, сваки пут у одежди друге боје, прапорци на кадионицама убрзано звече, служба тече весело и незаустављиво као романијски поток у пролеће, и све је управо супротно оном мраку и тишини са којима смо започели јутрење.
Човек неотворених духовних очију видеће представу и схватиће интенцију али неће осетити унутрашњу експлозију пасхалне радости. Детонација Васкрсења у нама настаје када спознамо да је Христос пастир добри који своје овце зна по имену (Јв 10:3) и да је Васкрсао не само ради себе, или Марије Магдалине или пак дванаесторице, него ради свакога понаособ од оних који су се крстили Водом и наситили Телом и Крвљу које нам је Он даровао.
Христос је послао Марију Магдалину да однесе благу вест васкрсења апостолима, да она апостолима буде апостол. Касније је Марија пронела ову благу вест кроз читав свет до самог римског Цара који не верујући да је Христос васкрсао, покуша шалом да је понизи. Надмени Римљанин, навикнут да прима скупоцене дарове, видевши да му је блага Марија символично донела само једно јаје, саркастично рече: „Вероваћу да је неко васкрсао из мртвих када кокошке почну да носе црвена јаја”. На његове очи то исто јаје одмах промени боју и постаде црвено као крв на Голготи. Са њених усана громки шапат „Христос Васкрсе” долази и данас до наших ушију и сваки који са вером одговара ускликом „Заиста Васкрсе!”, зна да га Христос воли лично, по имену. Наша вера није вера у „некакву силу” ми не сумњамо да „има нешто” ми не се не злурадујемо речима „има Бога”. Него баш насупорт томе, зато што је прави Исус Христос, од крви и меса, истински Васкрсао и зато што свакога од нас зна још од онога дана под смоквом (Јв 1:48), зато само истинска вера у сусрет са тим Христом има смисла и зато је наша Васкршња радост као хладна вода жедноме: утеха лична, неизрецива и неописива.