Autografi

Rat u Starom Savezu


Gle, ime Gospodnje izdaleka dolazi, gnjev njegov gori i dim što se diže silan je; usne su mu pune jarosti, a jezik oganj koji žeže. (Is 30, 2).

Čuveni Heraklitov kategorički aforizam: „Rat je otac sviju i car sviju; on je taj što jedne izbaci na videlo kao bogove, a druge kao ljude; što jedne učini robovima, a druge slobodnim ljudima“, imao je pored društveno-političkog smisla, implicitnu kosmološko-fizikalnog dimenziju. Heraklit kaže da od rata sve zavisi. Rat je univerzalni i nužni princip u prirodi; boraba tame i svetla, suše i vlage, hladnoće i vreline itd. Sve starovekovne mitske teogonije i kosmogonije zasnivale su se na principima sukobljavanja – ratu. Isto tako i uzrok socijalnog statusa pojedinca, kao i političkog statusa jednog grada ili naroda zavisio je od ratnog ishoda. Rat je i metafora za lično herojstvo. U jednoj osobenoj formi, ove Heraklitove misli reflektovane su i kroz Stari Savez. U starosaveznim spisima se, takođe, mogu naći brojni primeri toga da rat donosi sreću ili nesreću pojedincima i narodu kao celini. U ratovima su često pokazivana junaštva i hrabrost. Međutim, rat nije važio kao najviši princip kosmičkog i društvanog života. Biblijski teološko-idejni koncep u mnogo čemu se razlikovao od ostatka antičkog sveta.

Doduše, Stari Savez predstavlja vrlo specifičan književni korpus, sastavljen od velikog broja pojedinačnih spisa koji su nastajali u dugom vremenskom periodu. Ne samo vremenski raspon, nego su starosavezni tekstovi i žanrovski vrlo šarenoliki. Spisi su nastajali u različitim kontekstima i sa različitim teološkim namerama. U tom smislu, treba biti obazriv kada se govori o shvatanju rata u Starom Savezu. Postoje tekstovi, pogotovo oni iz korpusa istorijskih knjiga, koji ratove i borbe konstatuju kao realne povesne fenomene (1Sam 13–14; 30–31; 3Car 8, 20-22; 20; 22; 4Car 23, 29). To su na primer ratove koje su vodili Saul i David protiv suseda. Slično je sa izveštajima o sukobima u kasnijem periodu carevina Jude i Izraila, u kojima su se oni često međusobno trvili (3Car 15, 6.16-22). Ponegde se pominju ratovi koje su vodili veliki zavojevači, kao npr. asirski carevi Tiglat-Pilesar, Senaherib i Asarhadon (4Car 15, 19; 18–19). U takvim tekstovima, izveštaji o ratu su uglavnom oslobođeni teoloških premisa.

Opet, u jednom pak broju tekstova, o ratu se govori sa određenih teoloških postavki. To mogu biti ratovi, koje vode tuđinski narodi protiv Izraila, i njih biblijski pisci označavaju kao izraz Božije kazne. Zatim ratovi koje Bog otaca vodi protiv neznabožaca, pomažući Izrailu da prođe kroz pustinju (Izl 14; Br 31). Često se Bog označava kao „Gospod nad vojskama“, koji na taj način demonstrira sopstvenu silu (1Sam 15, 2; Ps 58, 6; Is 2, 12; 13, 4). U tom smislu, Stari Savez predstavlja kompleksan izraz vekovne tradicije i istorije iza kojih se kriju naslage Izrailove svakodnevice, ali i ideali vere. U starosaveznim tekstovima ima malo prostora, koji bi omogućio da se međuljudski ratovi podignu i na viši božanski nivo, kao što je slučaj sa Ilijadom. Gotovo u svim blisko-istočnim mitologijama, baziranim na političkim ideologijama, ta realnost je sasvim prepletena. Elementi takve religijsko-političke svesti prisutni su i u Starom Savezu, pogotovo u ranijim tekstovima. U jednom tekstu, Bog je taj koji uništava vodene nemani, koje asociraju na Egipat (up. Is 51, 9). Međutim, ideja monoteizma, zatim jedna specifična antropologija koja je vremenom formatirala teološku svest biblijskih pisaca, itekako se odrazilo na starosavezno razumevanje rata, naročito u programskim tekstovima na koje ćemo se kasnije osvrnuti.

Prvi put se Izrail kao narod dovodi u vezu sa ratom u pripovestima o Izlasku. Faraon je taj koji ulazi u rat sa odbeglim Izrailcima. U mnogim tekstovima su opisana junaštva pojedinaca. Isus Navin je predstavljen kao vičan vojskovođa. Naraštaji su prenosili predanja o ratnim podvizima sudija. Narod je slavio Davidove uspehe u bojevima sa Filistejcima: Saul pogubi svoju tisuću, ali David svojih deset tisuća (1Sam 18, 7). Vojskovođe Avenir i Joav uživali su veliki ugled. Nemija je obnavljao razrušeni Jerusalim sa opasanom sabljom (Nem 3–6). Veliku slavu u kasnijoj istoriji Izraila stekli su borbeni Makaveji. U ratovima su Izrailci pobeđivali i gubili. Pošto su bili mali narod, često su gubili bitke i ratove. Neki od ratova za njih su bili pogubni. Dva se naročito izdvajaju: pad Samarije iz 721. godine pH, i konačni pad Jerusalima 587. godine pH. Imajući sve to na umu, teško je razumeti istoriju starog Izraila i starosavezne literature bez ratne svakodnevice i silnih stradanja. Takav životni kontekst uticao je na to da se pojavi i određen broj tekstova, koji bi se teško uklapili u biblijsko-hrišćansku etiku, ako se ne razmotre iz odgovarajuće perspektive. To je na primer slučaj sa opisom osvajanja Obećane zemlje.

A Gospod reče Isusu: evo dajem ti u ruke Jerihon i cara njegova i junake njegove. (INav 6, 2)

Jedan od najprovokativnijih delova Staroga Saveza predstalja Izrailovo osvajanje Hanana. Prema opisu Knjige Isusa Navina (6–12), Izrailci su u jednom munjevitom prodoru osvojili Obećanu zemlju. U tom pohodu izrailski ratnici su ostavili iz sebe pepeo i prah. U tekstovima ima dosta brutalnih opisa, u kojima Izrailci vrše masovna razaranja i stravične zločine. Izrailci nisu pokazivali milost ni prema kome. Da stvar bude gora u svemu tome ih je, prema nekim biblijskim navodima, podržavao Bog (INav 6, 2; 8, 1-2; 11, 6). To sve iziskuje razumevanje konteksta u kojem su nastali tekstovi. Stoga ćemo pokušati da pojasnimo ove izveštaje iz Knjige Isusa Navina, odvajajući istorijsku realnost od naknadnih teoloških domišljanja, odnosno konteksta u kojem su nastali izveštaji. Naime, prema biblijskom opisu, stari Izrailci su osvojili Obećanu zemlju u jednom spektakularnom pohodu. Isus Navin je navodno sa izrailskom vojskom išao iz pobede u pobedu.

Međutim, pažljivije proučavanje biblijskog teksta, pokazje da u njemu ima dosta logičkih pukotina, koje dovode pod znak sumnje njegovu istorijsku tačnost. Postavlja se pitanje: kako je moguće da je jedan broj gradova – za koje se u INav (6–12) kaže da su bili osvojeni – nalazi na listi neosvojenih gradova iz Knjige o sudijama (1, 27-35; 3, 1-6). Čak, se u ostatku INav vidi da veliki deo zemlje nije osvojen (up. 13, 1-7). Zatim, kako je moguće da se u izveštaju govori da je pobeđen car Jerusalima (INav 10, 23-27; 12, 10), kada se zna da je Jerusalim osvojen tek za vreme cara Davida (2Sam 5, 6-10). Sve te nelogičnosti potakle su biblijske istraživače da temeljnije prouče ovaj fenomen.

Naučnici su na osnovu arheoloških, istorijskih i lingvističkih istraživanja došli do zaključka da je izveštaj o osvajanju Hanana nastao nekih šeststotina godina posle događaja koje opisuje. Gledano iz ugla arheologije, većina opisa razaranja ne odgovara onome što su otkrili arheolozi. Sasvim je izvesno da npr. Jerihon nije osvojen na način kako je opisano u biblijskom izveštaju. To važi i za većinu drugih gradova. Iz svaremene naučne perspektive gledano, čini se da je Izrail zauzeo teritoriju Hanana u jednom dužem vremenskom periodu, i da to nije bio toliko naglašavani ratni pohod, nego se delom radi o asimilaciji hananskih plemena, kojoj je verovatno prethodila izvesna socijalna pobuna unutar Hanana. Izrailci, dakle, nisu osvojili Hanan tako linearno i brzo kao što je predstavljeno u navođenom odeljku iz INav. Izveštaj o osvajanju nastao znatno kasnije u jednom vrlo specifičnom kontekstu. Naime, opis osvajanja teološki je uobličen verovatno u vreme ropstva u Vavilonu, među utamničenim Judejcima.

Taj podatak baca drugačije svetlo na INav 6–12. Tek u doba ropstva u Vavilonu uobličen je korpus istorijskih knjiga, poznat pod nazivom devteronomistička istorija. Čitava teološka projekcija nastala je na osnovu ‘naknadne pameti’. Izrail je u ropstvu naknadno razmišljao o tome šta mu se desilo i zašto mu je propala država. Jedan od glavnih poriva sastavljača devteronomističke istorije u vreme ropstva, bila je ideja povratka u Obećanu zemlju. Mali Izrail u Vavilonu delovao je gotovo bespomoćno. Jedino ko ga je mogao vratiti bio je sam Bog. U tom kontekstu, teološki se oblikuju priče o Izlasku iz Egipta i osvajanju Hanana. Osnovna bogoslovska postavka je bila da će Bog ići pred Izrailcima i vratiti im zemlju, kao što je to učinio u prošlosti. Redaktori su na taj način hteli da ohrabre utamničene Izrailce i da ih potaknu na povratak. Kada se uzmu ti elementi u obzir, jasno je zašto je tekst tako sastavljen. Prvo osvajanje zemlje izvedeno je munjevito, jer je rat vodio sam Gospod. To je trebalo da znači da ukoliko Judejci ponovo krenu ka Jerusalimu i Judi da će sam Gospod ići pred njima, i pomoći im da ponovo osvoje porobljenu zemlju.

Odbacivanje neznabožaca, i toga što im je pripadalo, zasnivalo se na jednoj dubljoj teološkoj ideji. Izrail kao narod Božiji nije smeo da se meša sa neznabožcima, iz razloga što bi na taj način prihvatio njihov sistem vrednosti koji je bio stran veri u Boga otaca. To se posebno vidi u epizodi sa Ahanom (INav 7). S druge strane, izveštaji koji govore o Izrailovim vojnim pohodima u kojima se obračunavaju sa okolnim narodima, nastali su u periodu kada su ti narodi uglavnom nestali sa istorijske scene. Mnoge etničke zajednice ranije nastanjene u Hananu, kao i neki susedni narodi, već su bili istorijska prošlost. Tako da ti izveštaji nisu imali u sebi vojni poklič, kojim se Izrailci prizivaju da unište svoje susede. S druge strane, neprijatelj se ovde označava više kao apstraktna kategorija. To je neka više načelna usmerenost protiv neprijatelja, to jest onih koji se protive Bogu. Nigde se u tim tekstovima ne može prepoznati aktivna mržnja prema drugom čoveku, kako konkretnoj pojavi, mada se neprijateljsko nastrojenje moglo negativno odražavati i na odnos prema nekom konkretnom pripadniku neprijateljskog naroda.

Drugi važan momenta je to da je rat bio ne samo način borbe protiv drugih, nego je on bio često Božije sredstvo kojim je kažnjavao sopstveni narod. Bog otaca kažnjava Izrail zbog greha. Pre svega, zbog neadekvatnog odnosa prema bližnjima. Kada su Asirci srušili Severno carstvo, biblijski pisac to obrazlaže rečima: Zato se Gospod razgnevi vrlo na Izrail, i odbaci ih od sebe, te ne osta nego samo pleme Judino (4Car 17, 18). Kada je Jerusalim pao u ruke Vavilonjana, pisac konstatuje: Jer od gneva Gospodnjeg zbi se to Jerusalimu i Judi, da ih odbaci od sebe (4Car 24, 20). Prorok Amos priziva Asirce da kazne grešni Izrail (Am 3, 9-11). Proroci su kritikovali Izrail zato što je otpao od Saveza. Ideali Saveza izražavali su se kroz ljubav i požrtvovanost za bližnje. Izrail ne, prema prorocima, na tom planu izneverio. Ne ispunjavanje odredbi Saveza, povlačilo je pravednu kaznu Božiju. Prorok Jeremija, pre pada Jerusalima, govori o Navuhodonosoru kao slugi Gospodnjem, kojeg je Bog poslao da pored ostalih naroda kazni i grešni Izrail (Jer 25, 9; 27, 6). Bog često podiže i druge neprijatelje (Is 5, 25-30; 7, 18). U svakom slučaju, njihova samokritička svest i danas je teško zamisliva. Navedeni primeri pokazuju koliko je ratna realnost bila duboko urezana u teološku svest biblijskih pisaca. Prosto, kroz te kategorije se promišljala teologija.

Ali mi dođe reč Gospodnja govoreći: Mnogo si krvi prolio i velike si ratove vodio; nećeš ti sazdati hram imenu mojemu, jer si mnogo krvi prolio na zemlju preda mnom. (1Dn 22, 8)

Pored toga što u starosaveznim tekstovima ima dosta ratničkog naboja i što je sam Bog otaca predstavljan kao neko ko vodi ratove za Izrail, u teološkom smislu rat je doživljavan kao nešto negativno. To se može dobro videti na primeru cara Davida. David je od mladosti stekao ugled junaka. Posebno je čuvena njegova pobeda protiv filistejskog diva Golijata (1Sam 17, 23-58). Već je rečeno da je u narodu slavljeno Davidovo junaštvo. On je, čak, vodio ratove Gospodnje (1Sam 18, 17; 25, 28). Uz to, David je jedna od najznačajnih ličnosti Starog Saveza; njemu je Bog obećao večnu dinastiju (2Sam 7, 12-14). Međutim, pored svega toga David nije mogao da podigne Hram Bogu Izrailovu (up. 2Sam 7, 2-13). Sam Bog je, prema devteronomističkoj istoriji, rekao Davidu: Sin tvoj kojeg ću postaviti umesto tebe na presto tvoj, on će sagraditi Hram inemu mojemu (3Car 5, 3). Razlog zbog čega David nije podigao Hram, jeste to što je vodio ratove (3Car 5, 3). Ovaj momenta je još naglašeniji u Knjigama dnevnika, gde je Davidov lik predstavljen skoro idealizovano. Ipak, kada je hteo da gradi Hram, Bog ga je – i prema piscu Dnevnika – sprečio: Ali mi dođe reč Gospodnja govoreći: Mnogo si krvi prolio i velike si ratove vodio; nećeš ti sazdati hram imenu mojemu, jer si mnogo krvi prolio na zemlju preda mnom (1Dn 22, 8). Hram je tek mogao da podigne Solomon, zato što je Bog dao mir i pokoj Izrailu za njegova vremena (1Dn 22, 9). Ovi biblijski narativi na posredan način izražavaju svoj odnos prema ratu. Čak i veliki car David, koji je vodio pravedne ratove, nije mogao da podigne Hram.

Treba istaći to da su Knjige dnevnika nastale u postegzilnom periodu, i da je njihov odnos prema ratu u odnosu na ranije spise teološki profilisaniji. To što David nije mogao da podigne Hram, nije jedan izdvojeni specifikuum, osobit za devteronomističkog pisca i dnevničara. U Starom Savez postoji jedan širi teološki okvir, koji je u tom pravcu usmeravao misli biblijskih teologa. Tako prorok Jezekil na jednom mestu kaže: Tada će izići stanovnici gradova Izrailovih, i naložiće na oganju oružje svoje, štitove i štitiće, lukove i strele, sulice i koplja – ložiće njima vatru sedam godina (39, 9). U produžetku, prorok iznosi viziju mira, u kojoj će Izrail biti oslobođen rata i neprijatelja – Goga i Magoga. Psalmist poziva Izrail: Prekinite ratove do kraja zemlje, luk prebi, koplje slomi, i kola sažeži ognjem (Ps 46, 9). Jedini pravi štit Izrailov jeste Bog (up. Ps 76, 4-10). Prorok Osija izlaže jednu još širu viziju mira: Polomiću luk i mač, a rat da nestane, i učiniću da zemlja mirno počiva (2, 18). Ove proročke vizije mira, svoj vrhunac dostižu u rečima proroka Isaije: Jer, gle, ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju, i što je pre bilo neće se pominjati, ni naum dolaziti. Nego se radujte i veselite doveka radi ovoga što ću stvoriti. Gle, ja ću načiniti Jerusalim da bude veselje i narod njegov da bude radostVuk i jagnje zajedno će pasti, i lav će jesti slamu kao vo; a zmiji će hrana biti prah. Niko neće činiti zlo ni nevolje na svoj svetoj gori mojoj – govori Gospod (65, 17-25). Sve ovo pokazuje da je ideal starosaveznih pisaca i proroka bio mir, a ne rat. Iako navedeni biblijski stihovi mogu izgledati kao retki izuzetci u moru starosaveznih ratnih zanosa i pokliča, ipak oni čine teološku konstrukciju Starog Saveza, iz koje je iznikao Novi.

Takav teološki koncep uklapao se u starosaveznu sliku Boga i čoveka. Iza istorijskih naslaga, važno je uvideti osnovne bogoslovske ideje. Naime, prema biblijskom shvatanju, za razliku od ostalih bliskoistočnih uverenja, Bog je stvorio čoveka po sopstvenom liku (Post 1, 26-27). Bog je stvorio čoveka kao takvog, ne praveći nikakvu razlike: rasne, nacionalne ili socijalne. Adam je prosto svaki čovek. Sama ta stavka određuje odnos prema ljudskom biću. U Starom Savezu se ljudski život visoko cenio. To je svakako važilo, pre svega, unutar izrailske zajednice. Međutim, odnos prema strancima bio je postavljen na visoke moralne ideale. Mnoge ličnosti o kojima se govori u starosaveznim spisima, a koje nisu bile Izrailce, predstavljene su kao visoko moralne. To je slučaj sa faraonom koji nije hteo da uzme Saru od Avraama (Post 12, 10-20), takođe Avimelehom (Post 20, 1-18; 26, 1-11). U vrlo pozitivnom svetlu prikazan je i Urija Hetejin (2Sam 11, 2-17). Pogotovo je u dve postegzilne knjige naglašen vrlo pozitivan odnos prema drugim narodima. Radi se o Knjizi o Ruti i Knjizi proroka Jone. Ruta Moavka, pripadnica naroda sa kojim je Izrail često bio u sukobu (Sud 3, 12-30; 2Sam 8, 2; 4Car 3, 4-27; 2Dn 18, 2), predstavljena je kao ideal samilosne ljubavi prema bližnjem. U Knjizi proroka Jonegovori se o tome kako su se pokajali Ninivljani, i pokazali veću bogobojažljivost nego pripadnici izrailskog naroda. Kod pisca Knjige proroka Jone stvar je još neverovatnija, jer govori vrlo pozitivno o narodu koji je Izrailu nanosio velika zla kroz prethodnu istoriju.

Odnos prema drugom čoveku, koji nije Izrailac, definisan je i u zakonskim tekstovima. U Zakoniku svetosti Izrail se pozva na ljubav prema strancima: Ko je došljak među vama, neka vam bude kao onaj koji se rodio među vama, i ljubi ga kao sebe samoga; jer ste i vi bili došljaci u zemlji Egipatskoj. Ja sam Gospod Bog vaš (Lev 19, 34). Ljubiti stranca kao sebe samoga, značila je imati odnos prema njemu kao prema pripadniku sopstvenog naroda. Ovakve ideale antički svet nije poznava. Stari Egipćani su npr. druge narode smatrali nepotpunim ljudima, samo su Egipćani imali sva prava. Poznat je i odnos Jelina prema varvarima. Naravno, takvih elemenata ima i u starosaveznim tekstovima. Međutim, u jednom broju teološki profilisanih tekstova, odnos prema drugim narodima je izrazito pozitivan. Pozitivan odnos prema drugima bio je izraz univerzalističkih ideja, koje su sve više dolazile do izražaja u postegzilnim tekstovima (Is 56, 1-8; 60, 1-5; 66, 18-24). Već se u Knjizi Postanja jasno pokazuje da Izrail moralno nije ništa bolji od ostalog sveta. Taj uvid je trebao da ima svoje praktične i idejne konsekvence. Smisao Saveza sa Bogom bio je da Izrail postane narod svet: I bićete mi sveti, jer svet sam ja, Gospod (Lev 20, 26). Kod Drugo-Isaije Izrail je trebao da bude glasnik Božiji među drugim narodima (Is 42, 18-25).

Sve to ukazuje da je u kontekstu ovakvih promišljanja bitno napraviti jasnu razliku između toga šta predstavlja realne istorijske događaje, reflektovane u starosaveznim spisima, kao i razvoj teološke svesti starih Izrailaca, s jedne strane, i s druge, teološke ideale biblijskih teologa. Treba biti svestan činjenice da postoji jaz između istorijske stvarnosti i teoloških ideala prisutnih u starosaveznim tekstovima. Sveti spisi prestavljaju ideale vere kojim treba težiti. Svakodnevna realnost je često nešto sasvim drugo. Taj fenomen je na specifičan način prisutan i u Starom Savezu.

Polomiću luk i mač, a rat da nestane, i učiniću da zemlja mirno počiva. (Os 2, 18)

Nakon izloženog, postavlja se pitanje: da li je za starosaveznu teološku misao rat način na koji se rešavaju međuljudske i međunacionalne nesuglasice ili ga treba odbaciti? Da bi se na ovakvo pitanje dao određeniji odgovor, moramo se ograničiti na one tekstove koji bazično izražavaju biblijsko Vjeruju u njenom nadistorijskom smislu. Dobar primer za takvo pitanje može se naći u Knjizi o sudijama. Knjiga je nastala na osnovu starih plemenskih predanja, koja su govorila o junaštvu izrailskih sudija-ustanika. Međutim, kasniji redaktor je uobličio sadašnji spis i dao mu naglašenu teološku koncepciju. Prema postojećoj teološkoj šemi kada god bi Izrail otpao, Bog je podizao neki susedni narod da ga kazni. Potom bi se Izrailci obratili Bogu i on im je slao sudije da ih izbave iz ropstva i nevolje. Sudije su vodile pravedne i odbranbene ratove. Na strani sudija i Izraila borio se sam Bog, što se naročito vidi na primeru Gedeona, koji sa malom grupicom ratnika pobeđuje Madijance (Sud 7).

Pored Knjige o sudijama, postoji temeljni programski tekst koji govori o ratu i prema njemu se vrednosno određuje. Naime, radi se o Avraamovom ratovanju protiv careva, koji su pre toga bili zarobili Lota (Post 14). Prema ovom starosaveznom narativu, vođen je rat između bliskoistočnih careva. S jedne strane su bila četiri cara, vladara velikih carevina, dok su sa druge strane bili mali carevi sa područja Siro-Palestine. Veliki carevi su došli i porazili male. U tome ratu zarobljen je Lot, Avraamov sinovac, i poveden u ropstvo. Kada je Avraam čuo za to što se dogodilo, krenuo je sa slugama da oslobodi Lota. U jednom gerilskom, noćnom napadu, Avraam je pobedio četvoricu careva i oslobodio sinovca, vrativši čak i porobljeno blago. U istorijskom smislu, opis događaja je vrlo upitan, zapravo fiktivan. Sva naučna istraživanja pokazuju da se jedan takav sukob nije mogao odigrati. Međutim, poenta narativa nije da opiše neki konkretan istorijski događaj, nego da u liku patrijarha Avraama – uzora svakog Izrailca – predstavi stanje ratne nevolje i njegovog vladanje u takvoj situaciji.

Kada se egzegetski malo produbljenije sagleda tekst, uviđa se da se iza ove pripovesti krije izvesno teološko promišljanje, izazvano konkretnom situacijom. Sasvim je moguće da je to bio odgovor na pitanja koja su se postavljala tadašnjim Izrailcima. Naime, oni su bili često u situaciji da uzmu učešće u ratnim zbivanjima na tome području. Poznati su mnogi vojni pohodi velikih vladara, koji su imali za cilj da porobe gradove-države na tim prostorima. Izrailski vladari su se ponašali u skladu političkih procena i ekonomskih interesa. Međutim, proroci su često zagovarali neutralnost u takvim sukobima (up. Is 7, 1-9). Ako se to ima na umu i uzme kao istorijska pozadina ove pripovesti, nameće se zaključak da su proroci pozivali Izrail na vojnu neutralnost. To se upravo vidi u tome što Avraam ne staje na stranu malih careva, niti se meša u takve sukobe. Ipak, ako se desi da je neko od Irailovih plemena ugroženo ili pak neki bliski narod, treba krenuti u njegovu odbranu. Smisao pripovesti je jasan: samo je odbranbeni rat opravdan, a rat treba izbegavati kada god to moguće.

Snagu ovoj poruci daje upravo to što se takav rat pripisuje praocu Avraamu. Pripovesti o patrijarsima su imale za cilj da ukažu da način ponašanja u raznim životnim situacijama. Posebno se to odnosi na Avraama i Jakova. Kada su sinovi Jakovljevi počinili zločin u Sihemu, Jakov se sa time nije slagao (Post 34, 30-31). Pre toga, on se miri sa Lavanom (Post 31). U odnosu na ostale starosavezne ličnosti, uključujući Mojsija i Davida, ponašanje praotaca nije dovođeno pod znak pitanja. Odnos praotaca prema ratu trebao je da bude uzor potonjim potomcima.

Konačno, starosavezni tekstovi su istovremeno pokazivali da je opšti mir među ljudima nemoguće ostvariti u uslovima praroditeljskog greha. Čitava starosavezna istorija svedoči o tome. Stoga se stanje sveopšteg mira i usmerava u budućnost, prema Caru pravde (Mal 4, 2), i njegovom večnom carstvu, pripremljenom onim koji ga slede: Jer Jagnje, koje je nasred prestola, napasaće ih i vodiće ih na izvore vodâ života; i ubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih. (Otkr 7, 17)