Iv Klajn, Skok u prazninu, 1960.
Ne sudite da vam se ne sudi [Mt. 7, 1]
Povezati Hrista Janarasa, grčkog pravoslavnog teologa i filosofa, personalistu, i Žaka Deridu, jednog od otaca postmodernizma i radikalnog skeptika prema metafizici, na prvi pogled izgleda jako ekscentrično. Međutim, obojica vrše radikalnu subverziju sistema sa ciljem da oslobode ono što je sistem zarobio.
Za Deridu je tekst taj koji skriva sopstvene pukotine; za Janarasa je moralistički zakon taj koji skriva odsustvo istinskog (erosnog) odnosa. Francuski filosof dekonstruiše zapadnu metafiziku prisustva i logocentrizam, verujući da ne postoji stabilno značenje (logos) koje je potpuno dokučivo u tekstu ili pojmu. Dekonstrukcija ima za cilj da pokaže kako svaki sistem, filosofski ili jezički, zavisi od onoga što izbacuje na marginu. Sa druge strane, Janaras vrši dekonstrukciju (eklisijalnog?) moralizma koji pokušava da spasenje, koje je dinamika odnosa, fiksira statičnim definicijama „vrline”. On, dakle, dekonstruiše moralizam, pokazujući da je je vrlina izvan erosnog odnosa ontološki prazna, ne znači ništa.
Građanski moralizam savremenog društva (kao i svih društava kroz istoriju, ni po čemu nismo izuzetak) u sebi sadrži binarne opozicije između uglednog/moralnog i marginalnog/nemoralnog čoveka. Upravo ove opozicije Janaras uspešno dekonstruiše i, na temelju samog Jevanđelja, pokazuje da je i onaj marginalizovani čovek vrednost po sebi jer je hristolik; jer je Hristos i njega vaskrsava. Setimo se i Kantove humanističke maksime da čovek nema cenu, već ima vrednost po sebi (I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, 74 (AA IV: 434)). S obzirom na to da je umno biće, čovek ima dostojanstvo i sposobnost moralnog delovanja, te tako ne može biti zamenjen bilo čime ili upotrebljen kao sredstvo za postizanje nekog cilja. Trebalo bi, naravno, razlikovati Kantovu deontološku etiku, zasnovanu na slobodi, maksimi volje i kategoričkom imperativu, od deontološko–ideološke etike, to jest pravila službe koje čini sve suprotno i guši sve ono što je moralno i dostojanstveno. Nažalost, ovo pravilo službe se odomaćilo i u srpskim crkvenim krugovima (naravno, čast izuzecima) nauštrb hrišćanskoj etici koja je hrišćanska samo onda kada je spremna da pređe preko svojih principa zarad drugoga, zarad erosnog odnosa sa drugim. Upravo ovu devijaciju morala – moralizam – Janaras dekonstruiše i svu pažnju usmerava na erosni odnos. Iako, kao još nesavršena, ljudska priroda nastoji da poseduje drugoga, ona u isto vreme „očajnički žudi za odnosom, ne znajući kako da postoji na način odnosa”, kaže Janaras (Varijacije na Pesmu nad pesmama, 10).
Na jednoj strani je ugledni član društva, neosetljiv i ravnodušan prema izazovima beznađa i smrti, „zavisnik od biranja paste za zube” (kako piše Janaras u svojoj knjizi Opoziv besmisla, nedavno prevedenoj i objavljenoj na srpskom jeziku), a samim tim i neosetljiv za bližnje. Sa druge strane je čovek margine (marginalizovan iz bilo kog razloga), u neprestanom suočavanju sa beznađem i izazovom smrti – njega Janaras postavlja kao paradigmu onoga koji predvodi u Cartvo. Jednostavno, marginalizovani čovek nema više šta da brani – ni ugled, ni čast, ni moralne vrednosti; on vapi za odnosom; on vapi za „mačem koji te budi: ‘Lazare, izađi napolje!’” (Opoziv besmisla, Kapija 7 i kapija groba). Od trenutka kada spozna Smisao, on ga grabi obema rukama i ne pušta, poput jevanđelskih pokajanih bludnica). Trebalo bi naglasiti i to da kod Janarasa nema ni prizvuka romantizacije margine, greha i beznađa. On se baca u ambis beznađa, poput svetog Simeona Novog Bogoslova (što je često ponavljao blaženog spomena episkop Atanasije Jevtić), nadajući se da će ga Hristova ruka uvatiti pre nego što pogine. Za istiniti odnos, erosni odnos, potrebno je hrabrosti i spremnosti na rizik. Nema kompromisa, „ljubav je ili uzajamna žrtva, ili je raskid irasparčavanje” (Varijacije, 18). Reč je, dakle, o najdubljoj logici odnosa, o „jeziku koji odzvanja melodiju onog stvarnog i neizrecivog” (Varijacije, 68).
Interesantna je, i zaista uzbudljiva, tema partikularnog i/ili univerzalnog spasenja u Hristu iz perspektive svetootačke teologije. Sveti Grigorije Niski i sveti Maksim Ispovednik su dali neverovatne i duboke uvide na ovu temu: Grigorije nudi (!) svoj koncept epektaze i uverenje da će se svi slobodno spasti, a Maksim, nadahnut svojim velikim prethodnikom iz Nise, zaključuje da se spasenje, koje počiva na ljubavi i slobodi, i večno proklestvo tiču ili erosnog odnosa (sa Bogom i bližnjima), ili samorefleksivog (=demonskog) načina postojanja.
Tako, ostaje da lebdi u vazduhu jedno pitanje: Ima li ljubavi/erosa u progonu? Ima li ljubavi i staranja u ekskomunikaciji episkopa i teologa zbog ličnog, i to političkog (sic!) mišljenja? Teologumena je uvek bilo, pa i kod onih teologa koje proslavljamo kao oce i učitelje Crkve (o teologumenama bi se više moglo pročitati u Bolotovljevom članku u vezi za Filioque). Tu nema ljubavi, već samo potrebe i želje za posedovanjem drugoga – a to je način postojanja koji vodi u smrt: „Ljudska priroda igra igru sebičnosti svojim sopstvenim načinom postojanja”, reći će Janaras u Varijacijama. Da li smo i dalje hrišćani i nemamo postojana grada ili smo postali „zavisnici od biranja paste za zube”, elita koja ne mari ni za koga, koja nema potrebu ni za Vaskrslim? Može li hrišćanin da zaboravi da je „svaki čovek jedan jedinstven pogled, jedan jedinstven osmeh” (Varijacije, 102)?
