Ив Клајн, Скок у празнину, 1960.
Не судите да вам се не суди [Мт. 7, 1]
Повезати Христа Јанараса, грчког православног теолога и философа, персоналисту, и Жака Дериду, једног од отаца постмодернизма и радикалног скептика према метафизици, на први поглед изгледа јако ексцентрично. Међутим, обојица врше радикалну субверзију система са циљем да ослободе оно што је систем заробио.
За Дериду је текст тај који скрива сопствене пукотине; за Јанараса је моралистички закон тај који скрива одсуство истинског (еросног) односа. Француски философ деконструише западну метафизику присуства и логоцентризам, верујући да не постоји стабилно значење (логос) које је потпуно докучиво у тексту или појму. Деконструкција има за циљ да покаже како сваки систем, философски или језички, зависи од онога што избацује на маргину. Са друге стране, Јанарас врши деконструкцију (еклисијалног?) морализма који покушава да спасење, које је динамика односа, фиксира статичним дефиницијама „врлине”. Он, дакле, деконструише морализам, показујући да је је врлина изван еросног односа онтолошки празна, не значи ништа.
Грађански морализам савременог друштва (као и свих друштава кроз историју, ни по чему нисмо изузетак) у себи садржи бинарне опозиције између угледног/моралног и маргиналног/неморалног човека. Управо ове опозиције Јанарас успешно деконструише и, на темељу самог Јеванђеља, показује да је и онај маргинализовани човек вредност по себи јер је христолик; јер је Христос и њега васкрсава. Сетимо се и Кантове хуманистичке максиме да човек нема цену, већ има вредност по себи (I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, 74 (AA IV: 434)). С обзиром на то да је умно биће, човек има достојанство и способност моралног деловања, те тако не може бити замењен било чиме или употребљен као средство за постизање неког циља. Требало би, наравно, разликовати Кантову деонтолошку етику, засновану на слободи, максими воље и категоричком императиву, од деонтолошко–идеолошке етике, то јест правила службе које чини све супротно и гуши све оно што је морално и достојанствено. Нажалост, ово правило службе се одомаћило и у српским црквеним круговима (наравно, част изузецима) науштрб хришћанској етици која је хришћанска само онда када је спремна да пређе преко својих принципа зарад другога, зарад еросног односа са другим. Управо ову девијацију морала – морализам – Јанарас деконструише и сву пажњу усмерава на еросни однос. Иако, као још несавршена, људска природа настоји да поседује другога, она у исто време „очајнички жуди за односом, не знајући како да постоји на начин односа”, каже Јанарас (Варијације на Песму над песмама, 10).
На једној страни је угледни члан друштва, неосетљив и равнодушан према изазовима безнађа и смрти, „зависник од бирања пасте за зубе” (како пише Јанарас у својој књизи Опозив бесмисла, недавно преведеној и објављеној на српском језику), а самим тим и неосетљив за ближње. Са друге стране је човек маргине (маргинализован из било ког разлога), у непрестаном суочавању са безнађем и изазовом смрти – њега Јанарас поставља као парадигму онога који предводи у Цартво. Једноставно, маргинализовани човек нема више шта да брани – ни углед, ни част, ни моралне вредности; он вапи за односом; он вапи за „мачем који те буди: ‘Лазаре, изађи напоље!’” (Опозив бесмисла, Капија 7 и капија гроба). Од тренутка када спозна Смисао, он га граби обема рукама и не пушта, попут јеванђелских покајаних блудница). Требало би нагласити и то да код Јанараса нема ни призвука романтизације маргине, греха и безнађа. Он се баца у амбис безнађа, попут светог Симеона Новог Богослова (што је често понављао блаженог спомена епископ Атанасије Јевтић), надајући се да ће га Христова рука уватити пре него што погине. За истинити однос, еросни однос, потребно је храбрости и спремности на ризик. Нема компромиса, „љубав је или узајамна жртва, или је раскид ираспарчавање” (Варијације, 18). Реч је, дакле, о најдубљој логици односа, о „језику који одзвања мелодију оног стварног и неизрецивог” (Варијације, 68).
Интересантна је, и заиста узбудљива, тема партикуларног и/или универзалног спасења у Христу из перспективе светоотачке теологије. Свети Григорије Ниски и свети Максим Исповедник су дали невероватне и дубоке увиде на ову тему: Григорије нуди (!) свој концепт епектазе и уверење да ће се сви слободно спасти, а Максим, надахнут својим великим претходником из Нисе, закључује да се спасење, које почива на љубави и слободи, и вечно проклество тичу или еросног односа (са Богом и ближњима), или саморефлексивог (=демонског) начина постојања.
Тако, остаје да лебди у ваздуху једно питање: Има ли љубави/ероса у прогону? Има ли љубави и старања у екскомуникацији епископа и теолога због личног, и то политичког (sic!) мишљења? Теологумена је увек било, па и код оних теолога које прослављамо као оце и учитеље Цркве (о теологуменама би се више могло прочитати у Болотовљевом чланку у вези за Filioque). Ту нема љубави, већ само потребе и жеље за поседовањем другога – а то је начин постојања који води у смрт: „Људска природа игра игру себичности својим сопственим начином постојања”, рећи ће Јанарас у Варијацијама. Да ли смо и даље хришћани и немамо постојана града или смо постали „зависници од бирања пасте за зубе”, елита која не мари ни за кога, која нема потребу ни за Васкрслим? Може ли хришћанин да заборави да је „сваки човек један јединствен поглед, један јединствен осмех” (Варијације, 102)?
