Аристарх Лентулов, Звона, 1915.
Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније.
Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ.
Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве.
Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип.
С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет.
Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа.
Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново.
Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена.
