Мурал „Реч живота” на зиду Хесбургове библиотеке
Ово изговори Исус, па подиже своје очи к небу и рече: Оче, дошао је час, прослави својега Сина, да и твој Син прослави тебе. Као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао дарује вечни живот. А ово је вечни живот: да познају тебе једнога истинитога Бога и онога кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; сврших дело које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него што свет постаде. Објавих твоје име људима које си ми дао од света. Бејаху твоји па си их дао мени, и одржали су твоју реч. Сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер речи које си ми дао, ја сам дао њима, и они примише и заиста познаше да од тебе изађох, и (по)вероваше да ме ти посла. Ја се молим за њих, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свету, а они су у свету, а ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бејах с њима у свету ја их чувах у твоје име; оне које си ми дао сачувах, и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим теби, и ово говорим на свету, да имају моју радост испуњену у себи.
Контекст у којем Исус изговара ове речи је његова припрема за мучење и смрт на крсту. Прво је својим ученицима опрао ноге (Јн 13, 4–17), показујући им тиме какву службу он од њих очекује – служење другима, а не владањењима. Потом им даје нову заповест љубави: Да воле једни друге онако како је он волео њих. При томе ће сви остали познати да су они његови ученици једино ако се заиста буду волели међусобно (Јн 13, 34–35). Никако другачије. И обећава им дар Светога Духа, Духа Истине, Утешитеља и Заступника, који ће их подсећати на све што им је говорио и који ће их подучити свему другоме (Јн 14, 26). И сада, пошто је своје ученике тако припремио за мисију коју им је наменио, он се моли за њих. После ове молитве ће он са њима отићи у долину Кедрон у врт где ће бити ухапшен а потом и погубљен.
После Исусовог опроштајног говора ученицима, следи ова његова молитва Богу Оцу. Он се, сматра св. Августин, Оцу могао помолити и у тишини, али је на овај начин желео да покаже да је још увек учитељ, желео је да подучава ученике, а потом и нас, и да изграђује и њих и нас до последњег часа, тако да је ову молитву коју је упутио Оцу истовремено учинио познатом свима нама. А то што је њоме хтео јесте „да ученици разумеју ону љубав коју је он гајио према њима“ (св. Јован Златоусти). Иначе, ово је најдужа сачувана молитва Исусова која долази као круна његовог општење са ученицима после Тајне вечере. (У данашњој перикопи смо прочитали само њену прву половину.) Обично се ова Исусова молитва Богу Оцу назива „првосвештеничком молитвом“ зато што се Исус спрема да принесе самога себе као жртву за грехе света (мада не верујем да то значи оно што мисли св. Кирило Александријски када каже да Исус „својим молитвама смирује гнев својега Оца жртвујући себе за нас“). А зове се тако и зато што се код Бога заузима за своје ученике онако како се јудејски првосвештеник заузима за народ Израела (Рим 8, 34). Понекад се ова молитва доводи у везу са Мојсијевим опроштајним обраћањем које се завршава његовим благосиљањем Израела (Понз 33). А понеки је упоређују са молитвом Оче наш, указујући на неколико сличности међу њима. Исусова молитва код Јована унеколико је другачија од оне код синоптика (осталих јеванђелиста). И овде он показује знаке узнемирености, али ипак не долази до тачке да моли Оца да, ако је могуће, ипак не пострада.
Ако се до сада обраћао својим ученицима подучавајући их и саветујући, дајући им нову заповест о међусобној љубави и најављујући им долазак Светога Духа, Исус се сада, подижући поглед ка небу, што је у оно време био уобичајен став приликом молитве, обраћа Богу. И назива га Оцем, тачније „татом“ онако како се мало дете обраћа свом родитељу, или изгледа још прецизније „(пре)драгим оцем“ како му се обраћају већ одрасли синови и кћери. Тиме он показује највећу блискост која постоји између њега и Бога. Код синоптика Исус своје следбенике подучава молитви Оче наш, али не и у Јовановом јеванђељу. Овде Исус говори о „свом“ Оцу успостављајући тиме јединствен однос са небеским Оцем као са „својим“, а не само као са „нашим“ како је то код осталих хришћана. Када на једном месту каже „ваш отац“, он се тада обраћа својим противницима говорећи им да је њихов отац сам ђаво, који је извор лажи и убица људи од искона (Јн 8, 41 и 44). Насупрот њима Исусов Отац је небески Бог истине, доброте и човекољубља. Томе Богу Исус сада каже: „Дошао је час“. Час смрти његовог Сина. И не треба помишљати да је тај час дошао по некој нужности судбине. Дошао је по божанским (пред)одређењу. Час због кога је превечни Син и дошао на земљу. Цео Исусов живот се може схватити као путовање ка смрти на крсту. На тај циљ он ће стићи одмах после ове молитве.
Исус констатује да му је Отац дао власт над сваким „телом“, тј. над целокупним људским родом. Али то није власт у уобичајеном смислу речи, попут оне који имају световни владари. И којом би он владао над људима. То је власт која му је дата са изричитом конкретном сврхом – Исус је добио власт да би људима донео живот, и то изобилни живот. Заиста је то небивала новост – Бог је овластио Исуса да људима може донети живот у његовој пуноћи.
Исус надаље моли Оца да свему што му је Отац дао, он сада дарује „вечни живот“. А вечни живот је означио односом према Оцу и Сину, прецизније као „познање Оца и његовог Сина“ („Спасава познање ове двојице“, св. Кипријан Картагински). Што значи да ако неко већ сада познаје Оца познавајући његовог посланика Исуса, за њега је вечни живот већ почео. Овим је Исус редефинисао концепт „вечног живота“ који се до тада обично одређивао квантитативно, као живот без почетка и без краја, живот који постоји кроз све време, непрестани, вечити живот. Не поричући и тај његов аспект, Исус вечни живот сада одређује много конкретније, квалитативно, као познавање Оца и Сина. Таквим одређењем он отвара једну нову, сасвим изузетну димензију – омогућава да вечни живот може почети још за време нашег овоземаљског живота, а наставити се у животу после смрти. Тачно је да је вечни живот онај који се никада не завршава, али то је само његова спољашња карактеристика која нам не говори ништа о томе у чему се он састоји. Његова унутрашња, суштинска карактеристика не тиче се квантитета (колико ће он трајати), него квалитета (у чему ће се он састојати). А састојаће се у познању Оца и Сина (Духом Светим).
У овој тачки необично је важно нагласити да то „познање“ није само интелектуални чин, како би се то по правилу помислило данас, када је уобичајено супротстављати знање и веру. Међутим, „када говоримо о вери мислимо на истинито богопознање и ни на шта друго, јер [такво] познање долази кроз веру“ (Кирило Александријски). Дакле, у такво „познање“ укључена је и вера. Надаље, у Старом Завету „познање“ означава нешто веома различито – интимни однос мужа и жене (Адам „позна“ Еву и она затрудње). Но, интимни однос човека са Оцем и Сином више је одређен тиме што је његова последица слеђење Очеве воље, прихватање његове воље као своје сопствене, и то не због голог Очевог божанског ауторитета, него због човековог усвајање ње као оне којој је увек стремио и које се на крају некако домогао да би је као своју усвојио. А усвојио је зато што се уверио да такво „познање“ човека не оставља равнодушним него га благодатно преображава и то из темеља да би га увело у потпуно нов, сасвим другачији живот. (А то да ли је Божија воља заиста усвојена или не, тестира се односом према другима.) То „познање“ је, дакле, више успостављање личног односа са Богом Оцем и Сином као оним кога је Отац послао у свет. „То познање је [сам] живот“ (Кирило). Тај однос свакако подразумева и интелект, али исто тако и вољу и осећања, и дух и тело, речју – целог човека. Такво „познање“ више је јединство са Богом, него само његово интелектуално поимање, које додуше нипошто не сме да одсуствује, али не сме ни да претендује да замени целовитоднос чији је оно, иако веома важан, ипак само један део. Такође, такво „познање“ је могуће једино на основу откривења, а Бог се најверодостојније открио у свом Сину. Ниједан други начин није могућ, и то не случајно него зато што Бог није пасивни објект чије познање зависи од наших сазнајних способности, него увек живи и активни субјект кога је могуће сазнати само онда, и само онако, и само онолико колико се он сазнаваоцу открије. А он се људима понајвише открио у Исусу.
Исус сада тврди да је он Оца прославио на Земљи. Златоусти каже (а св. Теофилакт Охридски понавља) да су њега „већ прославили и обожавали анђели на небу“. Али с правом примећује и следеће. „[Исус каже:] Завршио сам дело које си ми дао да извршим. Па ипак, то дело [та делатност, та акција] је тек почињало. Па како је онда он рекао: Завршио сам? [Биће да] или мисли да је завршио цео свој део. Или пак говори о будућности као да се већ десила. Или, што је највероватније, да је све већ било извршено зато што је положен корен благослова чији ће, тврдо верује, уследити из његовог присуства и помагања у оним стварима које би требало да се догоде после ових.“
Дакле, Бога кога су анђели већ прославили на небу, Исус је сада на Земљи прославио својом верношћу, својим јавним исповедањем, својим деловањем у његово име. Августин ово објашњава говорећи да Исус у ствари Оцу каже: „Прославио сам те тако што сам те открио онима које си ми дао. [Јер] Бог се прославља када се обзнањује људима и проповеда се онима који верују“. Прославио га је и тиме што је дело које му је Отац поверио привео крају: „Христос каже да је [„као Сила (јер „Син је Сила Очева“) и Премудрост свог Оца“] прославио Оца када је на Земљи завршио дело које му је он дао“ (Кирило Александријски). А које је то „дело“ Отац наложио Сину да изврши? Теофилакт каже: „Дело јединородног Сина оваплоћеног је: нашу природу учинити светом, свргнути владара овог света који је себе начинио богом, и усадити сазнање Бога у творевину“. Док Кирило то исто каже сажетије: Дело које је Исус по Очевом савету извршио је „дело спасења света“. Запазимо да Исус Оца увек приказује као онога ко је у корену свега и од кога све проистиче.
Он зато моли Оца (од којега добија своје божанство и сву своју славу) да и овај њега сада прослави оном славом коју је као Син већ имао пребивајући са Оцем пре оваплоћења. Јер у том часу природа тела још није била васкрсењем преображена за бесмртност, тј. прослављена или удостојена нетрулежности и „седења с десне стране Оца“, односно учествовања у царском престолу на небесима. Исус моли Оца да га прослави и у људској природи оном славом коју у божанској већ има. Да пројави и у његовој људској природи ону славу коју као предвечни Логос одувек има, да би је видели његови ученици и да би је као очевици сведочили целом свету. Позни схоластичар Франциско Суарез то тумачи овако: „Прослави ме славом васкрсења за које си ме предодредио пре него што је свет постао.“ Исус се унапред радује томе што ће славу и достојанство који му као Сину Божијем припадају по природи одувек, а којих се у оваплоћењу својевољно одрекао, сада поново задобити и њоме прожети своје васкрсло тело, тако да слава коју његова божанска природа има од вечности може прећи и на његову људску природу и тако се цео показати у свој својој слави – уједно као обожени човек и као очовечени Бог.
Исус наставља своју молитву Богу Оцу говорећи да је објавио свету његово „име“. Додуше Кирило Александријски каже да он овде користи реч „име“ уместо речи „слава“, па би то значило да Исус каже да је он свету објавио Очеву славу. Но, тешко да је ово тачно будући да је он већ казао како је он Оца прославио на земљи, а сада говори о једном другом аспекту свог односа са Оцем – објављивању његовог имена. Од почетка је Исусова мисија била откривање и објављивање. Он је Логос, словесна Реч Божија, коју нам Бог шаље и зато да би нам открио своје „име“. Али шта ово значи? Зар Јудејски народ не зна Божије име? Тај је народ одувек био осетљив у вези са том темом, јер је сматрао да Божије име изражава Божију суштину. Објавити Божије име значи открити људима ко је Бог у ствари. Тако код несагориве купине Мојсије пита Бога како му је име, а Бог одговара: Ја сам Јахве, тј. Онај сам који јесам и који ћу увек постојати. Јудејци су тако сазнали Божије име, али су држали да је оно исувише свето да би га човек стално изговарао, па су га заменили речју Адонај, Господ. Сада Исус људима које му је од света дао Бог, дакле, сасвим обичним људима, открива не да се Бог зове Јахве (или Адонај), то су они већ знали јер то је оно име које им је давно открио Мојсије, него им открива оно његово име које је до тада користио само он као Син Божији, име које открива суштину Божијег односа и према њима, а то име је Отац. Тиме Исус Бога који је његов Отац чини приступачним људима као њиховог Оца такође. Од сада му се људи могу обраћати као Оцу: Оче наш небески. Кирило Александријски с правом тврди да је то име чак и „прикладније и истинитије“, па и „веће од имена Бог“, јер име „Бог“ означава владара свемира, а име „Отац“ (у патријархату или „Мајка“ у матријархату, свеједно) одређује његову индивидуалност пошто пројављује чињеницу да „рађа“, те да је отуда у најинтимнијем односу према оном којег је „родио“.
Оно што је Отац хтео да саопшти свету утеловио је у Исуса и његове речи. Те речи, које су словесно откривење, примљене од Оца, Исус је предао својим ученицима, а они их нису одбацили, као што су то урадили јудејске старешине, него су их прихватили. Усвајајући Очеве речи које су примили преко Исуса, ученици су се уверили да је Исус послан од Оца. А то и јесте оно најважније: Исус нема да им поручи ништа друго до оно што му је наложио Отац. Његово послање не састоји се само у томе да ученицима саопшти нову поруку (коју до тада нису чули), него пре свега у томе да они кроз оно што он говори и чини назру стварност Бога Оца. Дакле, све што налазимо у Исусу од Бога је. Управо то је најважније сазнање његових ученика – Исус је божанског порекла, послан је од Бога да изврши божански задатак. То је оно у шта су поверовали ученици. Они су, дакле, поверовали Исусу када је за Бога Оца рекао: „Све твоје моје је“, што је неупоредиво више него: „Све моје је твоје“ (то су могли рећи и они). Они су добро схватили да нешто такво о Богу, а да буде истинито, не може изрећи ни једно створење.
Исус надаље каже Оцу да се он њему моли за те ученике које му је он дао, а не за свет. Шта значи то да је Отац дао Исусу његове ученике? Када су то они били Очеви, али не и Исусови? Златоусти с правом каже – никада. Док се Син још није оваплотио они си били Очеви али су истовремено били и Синови, јер све што је Очево истовременоје и Синово: „Власт Сина над свим створењима једнака је Очевој“ (Теофилакт). Тачно је да овде Исус каже: Оче ти си ми их дао од света, али је исто тако тачно да на другом месту он за ученике каже: „Ја вас изабрах од света“ (Јн 15, 19). Само што када Исус каже: „ја“ нешто чиним, то не значи „али не и Отац“. Штавише, управо супротно је случај. То увек значи – ја то чиним заједно са Оцем. Или: то у ствари Отац чини кроз мене. Дакле, можда би се то могло рећи и овако: не само Отац, него заједно с њим и Христос Бог који је једносуштан са Оцем, дао је људе Христу човеку који није једносуштан са Оцем. Јер Христос као Син Божији имао је од вечности оно што Христос није имао као Син човечији. Зато је као Син човечији ученике морао добити од Оца. Што опет не значи да их је Отац изгубио. „Јер када је Син и као човек преузео дужност њиховог старатеља, он их није повукао из Очевог старатељства“ (Августин) зато што међу њима важи: „све моје твоје је и твоје је моје“. Тако „све што си ми дао остаје [и даље] твоје“ (Златоусти). Такође, „зато што му их је Отац дао, они нису припадали свету“ (Августин). И Отац ће их заиста чувати, додуше не од мука и страдања, него од канцерогеног утицаја нечастивога, што му неће пасти тешко пошто је то у његовој човекољубивој природи. При томе, то што Отац Сину даје ученике значи још и то да је Очева воља да ученици (по)верују (= имају поверења) у његовог Сина.
Дакле, не може се одвајати оно што чини Отац од онога што чини Син, пошто њихова воља није само сагласна, него је то једна те иста воља. Само што у овој молитви Исус као људско биће све, па и то што има ученике, приписује Богу Оцу. С друге стране, ово би могло да зазвучи и грубо, као да је Исусу стало само до његове малене групе ученика и ни до кога више. То би тако било када би термин „свет“ овде означавао људски свет, све људе. Но, „свет“ овде не означава то него световност као супротстављену Богу. „Свет“ овде није космос него људски свет оних људи који су толико затворени у своју самодовољност да не осећају никакву потребу за Богом. То је стање бића, стање постојања које је сада такво да је толико удаљено од Бога и њему супротстављено да представља опасност и за Исуса и његове ученике и следбенике. Свет није изван досега Божије љубави, али не свет као „светован“. Као такав он стоји на страни супротној од Божије. Његов једини спас је да престане да буде „свет“. Једина молитва за свет могла би бити она да се обрати и престане да буде „свет“.
Исус Оцу каже и то да се прославио у својим ученицима. Ово је један од најчуднијих Исусових ставова. Запањује његова сигурност којом он изговара да је прослављен у овој малој групи сасвим обичних људи који не показују никакву посебну интелигенцију или таленат. Можда је објашњење овога то што Јован своје јеванђеље пише крајем првог века, дакле, у време када је већина Исусових ученика већ умрла. Тако се могао и лично уверити да су ови ученици заиста прославили Исуса. Колико год то на самом почетку изгледало невероватно, они су ипак и тако несавршени какви су били успели да, руковођени Духом Светим који им је дошао када је Исус отишао, прославе Исуса. Иако је Исус говорио у прошлом времену, као да су га ученици већ прославили, очигледно је то учинио због тога што је већ тада имао пуно поверење (или можда само јаку наду) у њих и у њихову мисију, руковођену Духом, која ће прославити и њега и њих. При томe треба имати у виду да истинска слава није очитовање моћи, него заједништва љубави између Оца и Сина, оној љубави у којој треба да учествују и ученици а потом и сви хришћани. Тако је Црква, онда када је верна Исусу, пример начела да Бог бира слабашне да би посрамио јаке, или немудре да би посрамио мудре (1Кор 1, 27).
Исус додаје како он више није у свету, што треба разумети као да ће ускоро отићи из света. Мада ће са својим следбеницима на невидљив начин бити „у све дане до свршетка века“ (Мт 28, 20), „јер Бог није ограничен местом… пошто његова природа нема ништа са димензијама простора“ (Кирило Александријски). Он, дакле, одлази из света, али његови ученици остају у свету да проповедају јеванђеље због чега ће бити изложени мржњи како јудејских старешина тако и незнабожаца и треба да издрже на том путу на којем их чекају „жестоки таласи“, „неподношљиви ужаси“ и „велике и неизбежне опасности“ (Кирило Александријски). Зато их ти Оче чувај, моли га Исус, јер су твоји колико и моји, а чека их тежак, готово немогућ задатак који смо им заједно дали и који без наше помоћи неће моћи успешно обавити. Ове речи Исус упућује Оцу наглас тако да их и ученици могу чути и охрабрити се. Оне су, дакле, у ствари упућене „њиховој немоћи“ (Златоусти).
На крају овог одељка Исус се моли Оцу да они које му је Отац поверио буду у јединству, да буду једно као што су он и Отац једно, због чега и може „Син да се види у Оцу, а Отац у Сину“ (Кирило Александријски). Не моли Исус да ученици постану једно, јер је њихово јединство већ дато. То је јединство „у“ Оцу и Сину. Божанско јединство у љубави. Јединство у уму, срцу, вољи и циљу коме се стреми. Но, ако је њихово јединство већ дато, за шта онда Исус моли Оца? Чини се за то „да као што су Отац и Син једно не само по једнакости бића него и воље, [да] тако и они међу којима је посредник Бог Син, буду једно не само јединством природе него и јединством љубави“ (Августин). Такво јединство на мистичан начин омогућује Дух Свети у евхаристији.
Међутим, када је реч о видљивом јединству ово је молитва која, у многим аспектима, ипак није услишена. Поделе међу хришћанима су почеле такорећи од самог почетка. Прве бележи већ св. апостол Лука. У току историје Црква се, нажалост, више пута поделила на многе деноминације и фракције. А хришћани су често проводили, а и данас проводе превише времена у борби једни против других. Није то оно што је хтео Исус. Није то оно што је замислио Отац. Није то оно чему их све време учи Свети Дух. То је оно што жели кнез овога света, и у чему, због слабости, сујете, лицемерја и похлепе многих хришћана, очигледно успева. Исус моли Оца да будемо једно. Дух Свети нас надахњује и показује нам пут којим то можемо постићи. Али нико од њих нас не спречава него охрабрује да будемо слободна бића, а као такви ми исувише често злоупотребљавамо своју богомдану слободу и постајемо управо супротно: разједињени, супротстављени, а често и острвљени једни на друге. Стога би било спасоносно да се што чешће присећамо ове Исусове молитве Оцу и не дозволимо да се молио узалуд. Амин!