Бенкси, Бунтовник
Када се у свакодневном говору употреби реч пророк, обично се мисли на особу која „прориче“ будућност. Међутим, овакво разумевање речи не одговара библијској дефиницији овог појма. Библијски пророци су, осим објављивања будућности, били активни критичари власти, корумпираних државних чиновника, израиљских богаташа, као и феномена јавног разврата и идолопоклонства.
У својој критици позивали су се на Закон који је Мојсије предао Израиљу под Синајем (који можемо читати у деловима Књиге изласка, Левитске и Поновљених закона). Тај закон је прописивао, осим Десет Божијих заповести и култно-етичких прописа, и једно специфично виђење израиљског друштва. Наиме, будући да су Израиљци били робови у Египту, Савез са Богом је подразумавао да у њиховом друштву није требало да се неко толико уздигне да може (поново) да подјарми своју браћу. Другим речима, суштина тог Савеза је да Бог жели да се Израиљци не понашају један према другом као Египћани према њима. Тај Закон је заговарао друштвену егалитарност и након насељења у Ханану (Палестини) протекло је читава два века до успостављања монархије (12. до 10. век пре Христа). До тада је постојао само савез (конфедерација) израиљских племена уједињених заједничком вером, а одлуке су се доносиле на племенским већима. Рекло би се, из садашње перспективе, прилично ʼдемократичнијеʼ и правичније уређење с обзиром на положај људи под фараоном у Египту или царем у Вавилону.
Ова друштвена ситуација се мења када Израиљ увиђа да је за опстанак била неопходна стајаћа војска и централна управа те успоставља монархију. Пророк Самуило помазује Саула за цара који је у литератури назван „цар сељак“: он наставља да оре њиву, живи у свом селу, нема двор, палату ни престоницу. „Златно доба“ Израиља наставља се владавином Давида и Соломона који успостављају систем судства, војске и економије.
Синајски закон заговара концепт егалитарнијег друштва (супротно од робовласничког које имају у непосредном окружењу) и ограничених права монарха (насупрот неограниченој моћи владара у суседним империјама). Као пример можемо навести стихове из Књиге поновљених закона 17, 14-20: „Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ Бог твој да је наслиједиш, и населиш се у њој, ако речеш: да поставим себи цара, као што имају сви народи око мене, […] да не држи много коња, и да не враћа народа у Мисир […], и да нема много жена, да се не би отпадило срце његово, ни сребра ни злата да нема врло много. А кад сједе на пријесто царства својега, нека препише себи у књигу овај закон од свештеника Левита; И нека га држи код себе и нека га чита док је жив, да се учи бојати се Господа Бога својега, држати све ријечи овога закона и ове уредбе, и творити их; Да се не би подигло срце његово изнад браће његове, и да не би одступило од ове заповијести ни надесно ни налијево, да би дуго царовао он и синови његови у Израиљу.“ „Да не враћа народа у Мисир“ значи да се не враћа робовласничком концепту друштва, „да нема много коња“ – читај да нема много аутомобила и „да нема превише сребра и злата“ – читај да не буде пребогат. Дакле, израиљски цар, па и сваки други владар према Библији, постаје и остаје цар само онда када је његова владавина у складу са Законом – ни цар не може бити изнад Закона.
У периоду од 9-6. века пре Христа било је доста злоупотреба власти и управо је одржање егалитарног концепта друштва био највећи изазов за Израиљ. Зато су пророци и устајали да подсећају на синајски Закон. Прва ситуација у којој почиње пророчки бунт јесте под пророком Илијом за време цара Ахава (874-853. г. пХ).
Наиме, Прва књига о царевима нас извештава како је Ахав желео да поред своје летње палате у Језраелу направи повртњак како би снадбевао двор. С том намером отишао је до Навутеја, обичног израиљског сељака чији се виноград наслањао на двор, и предложио му да откупи ту земљу. Навутеј му објашњава да је немогуће да му да земљу, иако је цена добра, зато што је ту земљу добио у наслеђе током насељавања у Ханану. Навутеј је размишљао следећом логиком: земља је Божија, а он је одлучио да је дарује његовим прецима те сада не може он да је продаје и раздаје, она мора остати у његовом власништву (уп. Лев 25). Ахав одлази љутит у двор због Навутејевог одбијања, али не предузима ништа, јер и даље поштује синајски закон. Његова жена Језавеља, међутим, не жели да се ствар тако заврши. Поносна и сурова феничанска принцеза била је у својој земљи навикла на другачију праксу: цар је просто узимао оно што је желео. Она подмићује два сведока да пред монтираним судским процесом оптуже Навутеја да је хулио на цара и Бога (вербални деликт и бласфемија) те Навутеја осуде на смрт и убију, а Језавеља у Ахавово име конфискује земљу. У тренутку када се Језавеља и Ахав шетају Навутејевим виноградом пред њих излази пророк Илија, обучен у козје коже и преплануо од пустињског сунца и говори им да „Господу није право што учини“ и да ће их стићи смртна казна. Треба се упитати колико би људи данас на очигледно кршење закона и злоупотребу владарског положаја имало храбрости да стане јавно пред лице власти и да „припрети“. Због овог чина пророк Илија изложен је немилосрдном прогонству због којег бежи из земље. Коначно, незадовољство Ахавовом владавином кулминирало је за време Јуја и тада је наступио крај његове династије која је у крви истребљена, а сам Ахав страдао је у бици против дамаштанске војске.
Када је у питању злоупотреба владарског положаја, није згорег да се подсетимо и Авесалома који је покушао да отме престо свом оцу, Давиду. Био је висок, имао је дугу косу, наочит, али ташт и суров. Да би то успео, он је стајао са својим друштвом на градским вратима и сачекивао свакога ко би ишао ка цару говорећи му како ће му он судити у корист, како се цар за њега не брине и како ће све бити добро када он дође на власт. Све је обећавао људима, бољи живот, веће плате, можда чак и неки „Јерусалим на води.“ То је било, рекло би се, нека врста политичког маркетинга у Рано гвоздено доба. Авесаломова буна се распала, а пророци Гад и Натан нису му пружили подршку и остали су уз прогоњеног цара.
За време цара Јеровоама II (783-743. г. пХ) уследило је релативно мирно време у Израиљу, то је био период ширења трговине и јачања привреде. Међутим, у то време је дошло до наглог богаћења богатих и великог осиромашења обичних Израиљаца. С обзиром да у време суше нису могли прехранити породице, многи су узимали кредит и са каматом од око 30% које им је давала властела нису могли да врате дуг те су постајали дужничко робље, а земља се гомилала у рукама велепоседника. У такво време појављујe се пророк Амос.
У Књизи пророка Амоса друштвена критика почиње критиком корумпираних државних чиновника у Самарији који „суде криво“, примају мито и „продају праведнике за новце“, као и богаташa који продају сиромахе на тржницама за „пар обуће“, а „вино оглобљених“ пију у кућама својим. Даље наставља Амос: „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим“. Стога, Амос пророкује следеће: „Зато што газите сиромаха и узимате од њега жито у данак, саградисте куће од тесана камена, али нећете сједјети у њима; насадисте лијепе винограде, али нећете пити вина из њих (…) И ударићу кућу зимну и љетну кућу, и пропашће куће од слонове кости, и нестаће великих кућа, говори Господ.“ Амос прориче, дакле, да је такав неправедни систем неодржив и да ће се у крви затрети. Решење које предлаже Амос може се сажети у следећој реченици: „Него суд нека тече као вода и правда као силан поток“, али Амоса не слушају, него прогањају. Коначно, Самарија (главни град Израиљског царства) је пала 722. г. пХ после исцрпљујуће асирске опсаде и никада се више није опоравила.
Читав век касније у Јерусалиму делује пророк Јеремија (626-586 г. пХ). Време деловања пророка Јеремије је доба дубоких политичких криза и подела. Јудеја се налази распета између два царства, Египта и Вавилона, која шире свој утицај и присиљавају је на вазални однос, а јерусалимски цареви се колебају између провавилонске и проегипатске странке. Јеремија поручује да је Вавилон јачи, да му се треба приклонити и не треба бусати у груди, јер је народ са све царем и племством веома грешан и Бог му неће дати подршку уколико једном откаже послушност и зарати са другим. Насупрот томе, цар и читав народ сматрају да су неуништиви, да Бог „станује“ у Храму на Сиону и да је победа независно од њиховог моралног стања загарантована. Свест у Јерусалиму би се могла свести у две нама познате пароле: „Не може нам нико ништа, јачи смо од Вавилона (судбине)“ или „Бог чува Израиљце!“.
Да ствар буде гора, читав скуп тзв. „лажних пророка“ је подгревао овакво расположење. Лажни пророци су били тзв. „професионални пророци“, а не истински, нешто попут јавног мњења, аналитичара и саветника, били су често уз корумпиране чиновнике, војни естаблишмент и непосредно царско окружење. Они оптужују Јеремију да је мрачњак, дефетиста и издајник, јер просто њима није „нормално“ да он једини не увиђа како држава незадрживо „напредује“ и како економија „остварује суфицит“. Иначе је прорекао цару Јоакиму да ће због безакоња која је чинио бити сахрањен као магарац, без икаквих обележја и почасти, и да ће Јерусалим бити срушен. Зато је под оптужбом за издају бачен у затвор. Међутим, то се управо и десило, Јерусалим и Храм је срушио вавилонски цар Навуходоносор, Јоаким је умро у изгнанству, а Јеремија је све са великом тугом посматрао. Други пророк, Језекиљ, видео је како „слава Господња одлази из Храма“ односно, Бог напушта народ у којем су претворност, користољубље, ароганција и среброљубље завладали преко сваке мере.
Кроз искуство вавилонског ропства, израиљски народ је прошао кроз катарзу и схватио пророчке поуке. Зато се поуке великих пророка и поред свих критика не завршавају поражавајуће. На самом крају, након свих криза и пораза, „праведни остатак“ ће поново успоставити државу, овога пута правичнију, солидарнију и достојнију живота „малог човека“.
Из свега овога можемо извући следеће закључке: данашњи хришћани носе одговорност за савремено друштво и дужност да устају на неправду, корупцију, на лаж и претворност. Православна црква која у себи баштини пророчког Духа, односно Духа Светог, такође је позвана да се критички осврће на појаве у друштву попут мита, неправде, прогона неистомишљеника, злоупотребе власти и изградње тоталитарног друштва, јер је на то обавезује Свето Писмо.