Пре него што се позабавимо агонијом језика, најпре треба разјаснити на шта мислим када кажем истрошеност. Том речју означавам постисторијски ћорсокак у који је човек сатерао и свет и самога себе. Супротно прихваћеном значењу, глагол трошити првобитно се односио на мрвљење, уситњавање, претварање у прах и пепео. Данас, пак „трошити“ и „потрошити“ не само да не подразумева деструкцију, већ се савремено друштво, не без гордости, декларише као потрошачко. Забуне, дакле, нема: циљ друштва је да нас уништи, потроши, баци на ђубриште.
Наравно, немам у виду емпиријско, меркантилно трошење; оно је само видљиви феномен унутрашњег стања. Без обзира на терминолошке странпутице на које је историја одвела поједине речи (њима ћемо се позабавити доцније), оно што је потрошено прелази у неупотребљивост. Истрошити није исто што и потрошити, али ту је негде.
На први поглед парадоксално, просечно људско биће никада раније у повести није боље изгледало нити је било здравије. Градови су препуни једрих, препланулих, лепо одевених особа. Само крајње неупућени виде у томе нешто добро. Међутим, сви ти мишићи, сва та одећа, шминка и накит имају функцију позоришних кулиса: прикривају неугледну позадину и стварају илузију. Истрошенст је, како рекосмо, унутрашње духовне природе. Спољашњи човек, о коме говори св. Павле надвладао је унутрашњег човека. Смрт и смртно су победили; зато је живот на цени. Јер, биће које није упућено на Бога, нужно је упућено на само себе. То је ћорсокак. Вертикални доток божанских енергија је затворен; свако се претвара у аутономни енергетски систем. Дрско речено, та „аутономија“ и јесте узрок смртности. Бујању себичности више ништа не може стати на пут, рестрикција и умерено коришћење ограничених ресурса производе монструма XXвека којег, ипак, још увек морамо звати човеком. Цена једног јајета, литра бензина, пара ципела – то су хоризонти такве индивидуе. Из физике знамо какво је исходиште затворених система: блато ентропије, која је сцијентистички еуфемизам за пакао. Заиста, шта би пакао друго могао бити него гробље духовнх енергија инвестираних у погрешне циљеве; отпад инвертоване љубави усмерене према себи.
Шта преостаје таквом бићу него да се сатире покушавајући да од онога што има сагради идола самог себе, да се објективира, јер не жели да буде субјекат. Савремени човек може да комуницира само са стварима не примећујући да га присилна потрошња деградира и пустоши. Он нестаје у објектима. Или, како пише Бодријар: „Објекат је начин ишчезавања субјекта.“
Субјективност, дакле, може исчезнути, а да то нимало не засмета биолошком. Штавише, субјективност претставља сметњу пуком биолошком. Али, сложићемо се, мишићаво, јако и самоуверено створење јесте истрошено створење. За мене, идеалан човек је потпуно провидан. Или бар неприметан. Ништа што је збиља стварно није видљиво. Гледање је најтежи облик слепила.
Ако смо већ такви, какви могу бити језици којима говоримо? Да ли је прво истрошена лексика и семантика или смо најпре ми проћердали дух, тиме се нећемо бавити. Али нигде се као на примеру језика боље и јасније не виде процеси трошења и дегенерације. Истовремено, језик је област у којој се најмање трага за узроцима човековог посрнућа.
Ако упоредимо језике из којих су настали и савремене језике, не можемо, а да не запазимо неке ствари. Фонд речи се непрестано увећава, а њихова семантичка и употребна вредност све је мања. Граматика је осакаћена; нестају глаголски облици и времена. О падежима да и не говоримо. Истовремено, готово посвуда, јављају се прљави консонанти: љ, њ, ђ, џ, итд. Колико само различито звучи рећ „љубав“ у X, XV од исте речи у XX веку? Изопаченост сваке епохе или додаје или одузима нешто од генуиног значења, како би језик прилагодила потребама актуелних застрањивања и заблуда. Једно је чути „револуција“ пре пет стотина година (тада то значи само преокрет), а сасвим друго од времена Париске комуне наовамо, када она постаје синоним за ужас.
Свако ко се бави писањем, уколико је озбиљан човек, зна на шта циљам: мишљење је тешко, каткад немогуће, претворити у текст. Изговорено и написано тек су бледе сенке онога што се хтело саопштити. Већ можемо констатовати да данас највише казују пресничке творевине, халуцинације душевних болесника и најобичнији вицеви. Колоквијални говор подесан је за тривијалности, манипулацију, технику, простоту и бласфемију. И све више личи на дијалекте којима ћемо се споразумевати у паклу.
Вреди ли више уопште говорити и писати о човеку. Говорити, извесно, не. Одавно то више нико и не покушава. Не због тога што се боји да ће бити каменован или обезглављен попут старозаветних пророка. Та опасност је минула. У оно доба људи су још увек имали толико честитости у себи да се распомаме на помен њихове покварености и да, бранећи право на поквареност, почине злочин. Али поквареност се временом етаблирала; злочинци се поносе својим непочинствима. Ако се говор против покварености уопшти, ако се односи на све, он може доживети и известан углед код нешто интелигентнијих покварењака. Истрошеност света је толика да је већ постала удобна. И ту се ништа не може учинити и вероватно не треба ни чинити.
Упркос свему, нема разлога за песимизам. Напротив. У пандемонијуму текуће оронулости има доста хумора, а све оно што вреди није пропало (немогуће га је потрошити), само је сакривено на тај начин што је постало апсолутно очигледно. У том смислу, ово површно истраживање заблуделости треба читати као забавно штиво. Као што је Господ дао савет старцу Силуану: „Држи ум свој у паклу и не очајавај.“
Извор: Дрво историје и други есеји, Београд: Службени гласник, 2008, стр. 123-125.