JR “INSIDE OUT” PROJECT THE BRONX, NEW YORK 2011 (PHOTO © JAIME ROJO)
„А други од ученика његових рече му: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега. А Исусу му рече: Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве.“ (Мт. 8, 21–22)
Измјештени смо. Чак и ако физички нисмо промијенили мјесто становања, свијет око нас се промијенио. И ако смо имали среће да избјегнемо (насилне) миграције, наше комшије, рођаци, пријатељи нису. Свијет се креће. И та свеприсутност и очигледност, тешкa je и изазива нелагодност. Покушаји да се држимо дједовине, обичаја, да представимо ствари као „своје“, „наше“ много више су страх него љубав. Од новог и непознатог и туђег – највећи извор свеукупног зла, грчевито држање за ово ту, пред јединим неминовним безданом – смрћу.
Много је лакше са страхом и из њега потеклим ниподаштавањем посматрати стране физиономије на улицама домаћих до јуче питомих у својој препознатљивости, варошица, него дозволити тупом болу у дну стомака од удараца задобијених избјеглиштвом, исељеништвом, старењем и губљењем „идентитета“ да нас покрене на саосјећање. „Идентитет је увијек у кризи“, генеричка је мисао коју често исказује један мој мудри пријатељ, могуће чак и несвјестан свих нивоа истине коју је кроз њу изрекао. Јер, један од најдубљих, а ми који се декларишемо као Хришћани би рекли и једини, свакако се уклапа у ту дефиницију.
У хришћанској традицији Истока постоје двије врсте аскетског (јединог етичког пута за Хришћане) односа према свијету које упућују на добровољно изгнанство ван граница онога што нам је познато. Ту врсту аутоизгнаства из познатог и перманентне самоосуде на одсуство идентитета који нам даје било која сфера створеног свијета препознајемо кроз странствовање и у још екстремнијем облику кроз јуродствовање.
Независно од тога да ли су испреплетена, оба начина хришћанског духовног подвига карактерише потпуно невезивање за ствари овога свијета, при чеми под стварима мислимо на апсолутно све што на било који начин одређује и везује нашу егзистенцију на земљи. Дистинкција између идентитета инхерентног људској природи који нас потиче на самопревазилажење и онога оствареног овоземаљским везама, ствара кризу коју су свети од памтивека препознавали као призив и у којој су опстајали.
„Ако ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати.“ (Лк. 9, 24–25)
Оно што је у очима Његових савременика и саплеменимка изазивало највећу саблазан било је управо Христово окретање ка Другима. Други су били сви које тадашња јеврејска заједница није препознавала као „своје“, подобне, послушне Закону, а самим тим, како се сматрало, ни Богу. Грешници, болесници (такође, сматрани грешницима), иновјерни, жене, били су ван Божије милости, грађани другога реда. Њих Христос бира за „Свој“ народ, за нови Израиљ од кога се не очекује ништа друго него да свој живот у изгнантсву настави водећи га ка Истини.
Поука о странствовању заузима читаво треће поглавље Љествице. Ако узмемо у обзир универзалност Љествице која проистиче из њене никада надмашене проницљивости када је у питању људски дух, јасно нам је да је за Св. Јована Љествичника бити страник значи много више од простог ходочасника који у и сиромаштву и одстуству удобности посјећује мјеста Христовог живота на земљи. За њега оно је „напуштање свега у нашем завичају“, пут у непознато, несигурност коју изазива излазак из домаћег окружења и свега што завичај и дом носе са собом. Странствовање је начин живота на који Христос зове у Јеванђељу, али одговарају му ријетки (сјетимо се богатог младића коме Христос на питање о спасењу одговара позивом да раздијели своје имање). Раздијелити имање тј. богатство није ултиматум који потенцира физичку, већ духовну глад која се може утажити искључиво при Сусрету коме претходи одрицање од препознатљивих начина егзистенције, окружења које нас увјерава да су његови путеви исправни и утабаних стаза које само треба да следујемо и за које смо готово увијек сигурни да воде ка Богу.
Странствовање прави рез у вјеровању да „моји“, „наши“ знају боље и да је Бог само и једино ту. „Узети свој крст“, што Христос поставља као императив значи бити сам са Богом, окренут Богу, тј. како каже Свети Јован Лествичник: „Одвојити се од света, да би се мисли начиниле нераздвојним од Бога.“
Бити странац, изопштен, сумњив, у порузи и одбачености, предуслов је блискости са Богом. Дом и сигурност наших биолошких веза нису предуслови за аутентичну хришћанску егзистенцију.
У историји Цркве, најпознатији примјер добровољног страника, који своју научену и насљеђену везаност за род и Закон предат му природним везама, напушта од првог сусрета са Живим на капији Дамаска, јесте Апостол Павле. Он прави заокрет од свега онога за шта је вјеровао да га води ка Богу, а своје утемељење је налазило у строго родно-законским категоријама и креће у странствовање. Упућује се ка онима о којима не зна ништа, који ће га посматрати подозриво и непријатељски и од којих ће увијек и изнова страдавати, али којима преноси ријеч Божију тј. љубав. А љубав то потребује, да не знамо, не промишљамо и не дефинишемо, а да се дајемо.
„Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона.“ (1. Кор. 9, 21)
Како је вријеме одмицало, а Павлово сјеме примљено кроз искушења доносило плод, хришћански хабитус добијао је различите облике које смо назвали подвигом, јер је бити Хришћанин увијек то; подвиг, двиг, не против себе, већ изнад себе, тј. ка изворном себи. У том ходу развио се и вјероватно најекстремнији облик странствовања, препознат од светих као „јуродивост“, ријеч настала из словенског коријена, урод, или изрод, тј. изопштеник, неко ко се издваја негативно, не одговара друштвено-прихватљивим нормама и не желимо га у окружењу.
Јуродивац то постаје свјесно, тј. одговарајући на Божији призив он постаје добровољни изопштеник и прогнаник али не искључиво из мјеста већ из закона и правила које му оно намеће. Он бира да буде невољен одбачен, оцрњен и прогнан да би кроз своје лично страдање имао дубљи увид у невољништво ближњих, „прогнаних правде ради“, да би живио искључиво саосјећање, љубав и рањивост које види као једини пут ка Богу. Јуродиви су били најконтроверзнији Хришћани о чији хабитус су се спотицали многи црквени ауторитети. Они су добровољно јуришали на испразне форме и нормативе који само фиктивно воде у Царство, кроз потпуно приклањање и саживљавање са видљивим грешницима. Све то је чинило да њихова светост узраста унутар потпуно несхватљивих окружења истовремено скривена иза наслага прљавштине и порока, а из чијих су смртоносних канџи избављали многе, себедавањем бивајући свима све, да како год неке спасу (1. Кор. 9, 22).
Хришћанин је увијек страник и јуродивац. Он је ничији, а Христов, без земље, али у Царству. Бити Хришћанин, значи прихватити самоћу да би се било у јединству са свима. Не пристајати на ексклузивност односа, немати приоритете у давању јер љубав од које се полази превазилази све границе овог створеног свијета.
Примјери јуродивих и страника, заиста се могу учинити екстремним, и чак скандалозним у својим поступцима и нисмо у стању да их уклопимо у дух јеванђељске поуке. Та немоћ нас обузима искључиво из разлога што смо слободу јеванђељског идеала затворили у контекст закона у служби мира и удобности егзистенције. Потреба да љубав разумијемо, обухватимо, уклопимо и учинимо „својом“, на том плану учинила је своје. Али, као што, како тврди велики Берђајев, да су објективно сазнање и логика опште обавезних знања нижи облик духовног уздизања у односу на метафизичке спознаје на које је човјек позван, а које захтјевају не само умност већ цјелокупност људске природе, тако је и закон у свим његовим формама неиспуњив и неодржив уколико се не одрекнемо ега и свог биолошког постојања чије везе искључиво воде у пропадљивост и смрт.
„И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену или дјецу или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.“ (Мт. 19, 29)
Дакле, бити прогнан и измјештен, лутати, дистанцирати се од свијета, не воде у отуђеност индивидуализма, већ управо супротно. Блиске и нераскидиве везе са тлом, крвљу и поријеклом вуку нас у супротном правцу од онога ка коме смо стварањем усмјерени. Христов позив ка Царству и није ништа друго до позив ка непрекидном странствовању. Земља, и њена стварност јесу створени за нас, али да нас угосте и да бисмо ми нешто учинили за њих. На земљи смо на своме, на сваком њеном и најскривенијем и нама најнепознатијем дијелу, али зато што нас је Он ту поставио, да је довршимо, стваралачки употпунимо, узнесемо и вратимо Њему. У том смислу, и на том дјелу нема више ни Грка ни Јеврејина ни мушкарца ни жене и истовремено у тој суштинској неприпадности овоме овдје и усиновљености од стране онога који је аутентични Странац, постајемо Једно.
Прогнани смо правде ради, будућег вијека ради, избјеглице смо јер не припадамо земљи, времену и јер је подвиг једини истински начин хришћанског битисања, који пристајањем на минимум удобности одбацујемо окрећући се формализму и постајући књижевници и фарисеји, одани и вјерни искључиво себи, без могућности препознавања Истине и учествовања у Њој. Занемарујући свој, како га Х. Јанарас назива, метафизички идентитет, пут ка спасењу почињемо да изједначавамо са путем стицања одличја и признања које ће нам дати друштво. У том промашеном напору заборављамо или намјерно потискујемо своју посебност, дарове и таленте којима смо позвани да чинимо добро ван свих граница лажне сигурности. Јер ван граница, „гдје ни мољац ни рђа не квари и гдје лопови не поткопавају и не краду“, јесте тај простор из кога смо потекли и за ким жудимо сваким сметеним, потпуно несхватљивим, наизглед и накарадним, али непатвореним и искреним покретом свога бића.