I (1939)
У последњем веку, а делимично већ и у претходном, широко је било раширено схватање да су знање и вера у међусобном неизгладљивом сукобу. Међу напредним духовима владало је убеђење да је дошао час да веру у што већој мери замени знање; вера која сама није почивала на знању била је празноверје, па је као такву требало сузбијати. По том схватању, једина функција васпитања састојала се у томе да отвори пут ка мишљењу и знању, а школа, као главни орган народног васпитања, морала је да служи искључиво тој сврси. Вероватно ћемо то рационалистичко схватање само ретко, ако тако нешто уопште и будемо чинили, да изразимо у тако грубом виду, јер сваки разборит човек одмах ће увидети једностраност тако израженог става. Увек је, међутим, добро тезу мало заоштрити; само тада обелодањује се њена права природа.
Тачно је да се убеђења могу најбоље подупрети искуством и јасним мишљењем. У том погледу ми ћемо се безусловно сложити и с најстрожим рационалистом. Међутим, слаба страна његовог схватања јесте то да се она убеђења која су меродавна и потребна за наше поступање и вредновање никако не могу стећи само тим поузданим научним путем.
Јер, научни метод може да нас научи једино да схватимо чињенице у њиховој узајамној условљености. Тежња ка таквом објективном сазнању спада у оно најузвишеније за шта је човек способан, и ви сигурно нећете сумњати да ми је намера да потценим достигнућа и херојске напоре људског духа у тој области. Али исто је тако јасно да од сазнања оног што јесте не води пут ка оном што треба да буде. Ни из најјаснијег и најпотпунијег сазнања о оном што јесте не може да се изведе циљ нашег стремљења. Објективно сазнање даје нам моћна оруђа за постизање датих циљева. Али последњи циљ и настојање да се он постигне потичу из другог извора. И нема потребе да се посебно образлаже тврдња да тек постављање таквог једног циља и одговарајућих вредности осмишљава наш живот и рад. Сазнање истине је дивно, али као вођ оно је тако немоћно да не може да докаже ни оправданост и вредност наше тежње ка истини. Ту смо, дакле, суочени с границама чисто рационалног схватања нашег постојања.
Међутим, није тачно да ум нема никакву улогу у постављању циљева и доношењу етичких судова. Кад неко увиди да су за постизање неког циља извесна средства корисна, тада сама та средства постају циљ. Разум нам објашњава везу између средства и циља. Али чисто мишљење не може да нам да смисао последњих и основних циљева. Постављање тих основних циљева и вредности и њихово учвршћивање у свакодневном животу појединца – то је, чини ми се, најважнија функција религије у друштвеном животу људи. Ако се сада постави питање откуд ауторитет тим основним циљевима, уколико их не поставља и не образлаже ум, једини одговор биће: они постоје у здравом друштву као јака традиција, која делује на понашање, тежње и судове појединца, они су, дакле, делатни као силе чије постојање не треба да се образлаже. Да они постоје, то се не доказује већ се објављује откривењем, деловањем јаких личности. Ми не треба да покушавамо да их образложимо већ да просто и јасно схватимо њихову суштину.
Највиша начела нашег стремљења и наших судова дата су нам у јеврејско-хришћанској религијској традицији. Она отелотворују висок циљ, и њега својим слабим снагама можемо само донекле да постигнемо, али он нашем стремљењу и вредновању даје поуздану основу. Ако тај циљ одвојимо од његове религијске форме па погледамо само његову чисто људску страну, онда можемо на следећи начин да је изразимо: слободан и одговоран развој појединца, да би он своје снаге слободно и радосно ставио у службу читавом човечанству. Ту нема места обожавању нације, класе, па ни појединца. Зар сви ми нисмо деца једног оца, као што се то каже језиком религије? Чак ни обожавање човечанства као апстрактне целине не би било у духу тог идеала. Само је појединцу дата душа. И велика је судбина човекова више да служи него да влада или да се на било који начин намеће.
Ако се више обрати пажња на садржај него на форму, те речи могу такође да се схвате као израз основног демократског става. Прави демократ може исто тако мало да обожава своју нацију као што то може и религиозан човек у нашем смислу речи.
Па какву онда функцију, у свему томе, имају васпитање и школа? Они треба да помогну младом човеку да одрасте у таквом духу да му основна начела буду исто тако нешто обично као што је то ваздух који удише. Само поучавањем то не може да се постигне.
Ако с тим високим идеалима упоредимо живот и дух нашег времена, онда ћемо, ужаснути, видети да је цивилизовани свет у озбиљној опасности. У тоталитарним државама сами владари настоје да униште тај дух хуманости, док у мање угроженим земљама национализам и нетрпељивост, као и притискивање појединца привредним мерама, прете да угуше ту најдрагоценију традицију.
Људи који мисле схватили су колико је опасност велика, па се свуда већ траже средства да се доскочи тој опасности – траже се средства на подручју националне и међународне политике, законодавства и опште организације. Такви напори сигурно су преко потребни. Наши преци, међутим, знали су нешто што смо ми, изгледа, заборавили. Свако средство остаје само тупо оруђе ако живи дух не зна да га употреби. Једино ако јако желимо да постигнемо циљ, неће нам недостајати снаге да пронађемо права средства и да циљ претворимо у дело.
II (1941)
Не би смело да буде тешко да се сложимо око тога шта подразумевамо под науком. Она је вишевековни напор да се систематским мишљењем што потпуније повежу приметне појаве овог света. Да се смелије изразимо: наука је покушај реконструкције постојања путем појмовног схватања. Али ако се упитам шта је религија, не могу тако лако да одговорим. Чак и када бих нашао одговор који би ме привремено задовољио, ипак бих био чврсто убеђен да се са мном не би сложили сви који се озбиљно баве тим питањем.
Зато ћу најпре, уместо да поставим питање: шта је религија, да поставим питање: чиме се одликује стремљење човека који на мене оставља утисак религиозне особе. Религиозно просвећен човек јесте, чини ми се, онај ко се, што је више могао, ослободио својих себичних жеља и заокупљен је мислима, осећањима и тежњама којих се држи због њихове надличне вредности. Чини ми се да су ту битне снага тог надличног садржаја и чврста вера у његов свепревладан значај, независно од тога да ли се покушава да се тај садржај повеже с неким божанским бићем, јер иначе не бисмо могли Буду и Спинозу да убројимо међу религиозне људе. Религиозан човек, дакле, побожан је у смислу да он не сумња у значај и узвишеност оних надличних предмета и циљева који не могу и не треба да се рационално образложе. Они постоје с истом нужношћу и природношћу као и он сам. У том смислу религија је прастаро настојање људи да имају јасну и потпуну свест о тим вредностима и циљевима и да стално јачају и шире њихов утицај. Ако се у том смислу схвате религија и природна наука, онда је сукоб међу њима сасвим немогућ. Јер, природна наука може само да утврди оно што јесте, али не и оно што треба да буде, и изван њеног подручја сви вредносни судови и даље су преко потребни. С друге стране, религија се бави само вредновањем човековог мишљења и делања: она нема права ишта да каже о чињеницама и односима међу њима. По том схватању, добро познати сукоби између религије и природне науке у прошлости били су последица непознавања описаног стања ствари.
Примера ради, сукоб настаје када религијска заједница инсистира на апсолутној истинитости свега што стоји у Библији. То је уплитање религије у област науке; ту спада борба Цркве против Галилејевог и Дарвиновог учења. С друге стране, научници су често покушавали да научним методом дођу до основних судова о вредностима и циљевима, па су тако долазили у сукоб с религијом. Сви ти сукоби увек су последица кобних грешака.
Чак и када су религија и природна наука сасвим јасно одвојене једна од друге, ипак између њих постоје јаке узајамне везе и зависности. Иако је религија та која поставља циљеве, она је ипак у најширем смислу од науке научила која средства доприносе постизању циљева које је поставила. Науку, међутим, могу да стварају само они људи које потпуно прожима тежња ка истини и сазнању. А та настројеност потиче из религијске области. Ту спада и вера у могућност да у свету појава важе рационалне законитости, то јест да се тај свет може умом схватити. Без те вере не могу да замислим правог научника. Тај однос може сликовито да се прикаже: природна наука без религије саката је, а религија без природне науке слепа је.
Иако сам горе већ рекао да оправдан сукоб између религије и природне науке заиста не може да постоји, ипак ту тврдњу морам поново да у једној битној тачки ограничим, и то с обзиром на постојећи садржај историјских религија. То ограничење односи се на појам Бога У младалачком периоду духовног развоја човечанства људска машта стварала је богове по човековој слици и прилици, за које се мислило да по својој вољи одређују догађаје у свету или да бар утичу на те догађаје. Помоћу магије и молитве човек је покушавао да те богове придобије. Идеја о Богу у данашњим религијама јесте сублимација оне старе представе о боговима. Њена антрополошка природа види се, на пример, у томе да се људи у молитви обраћају божанском бићу и моле га да им испуни жеље.
Нико, наравно, не пориче да идеја о постојању свемоћног, праведног и предоброг личног Бога може човека да утеши, да му помогне и да га води; а сем тога, због своје једноставности она је доступна и духовно најнеразвијенијем човеку. С друге стране, та идеја има велике слабости, које су се одискона болно осећале. Наиме, ако је то биће свемоћно, свако збивање, укључујући и сваки људски поступак, сваку људску мисао и свако људско осећање и стремљење његово је дело. Како онда да пред таквим свемоћним бићем човек одговара за своја дела и мисли? У кажњавању и награђивању Бог би у неку руку судио самом себи. Како је то спојиво с добротом и праведношћу које му се приписују?
Та идеја личног Бога главни је узрок сукоба између религијске и научне области. Природна наука настоји да постави општа правила која одређују узајамни однос ствари и догађаја у времену и простору. За та правила, односно природне законе, тражи се да важе увек и свугде – она се не доказују. Она представљају програм, и вера у њихову начелну спроводљивост темељи се само на делимичним успесима. Али једва да ће се наћи неко ко ће да порекне те делимичне успехе и да их припише људској самообмани. Чињеница да смо ми кадри да на основу тих закона предвидимо, с великом тачношћу и поузданошћу, временски ток појава у одређеним областима укорењена је дубоко
у свести савременог човека, чак и ако је он врло мало схватио садржај тих закона. Нека се само сети да се кретање планета у Сунчевом систему може с великом тачношћу унапред израчунати на основу ограниченог броја једноставних закона. На сличан начин, иако не с истом тачношћу, може унапред да се израчуна начин рада електромотора, преносног система или радио-апарата, чак и када је реч о новом типу тих производа.
Наравно, ако је број чинилаца у комплексу природних појава превелик, научни метод затаји у већини случајева. Сетимо се временске прогнозе – ту је предвиђање немогуће и за само неколико наредних дана. Па ипак, ми не сумњамо да смо при том суочени с узрочном повезаношћу, чије су нам компоненте углавном познате. Догађаје у тој области не можемо тачно да предвидимо само због великог броја чинилаца који су у игри, а не због непостојања реда у природи.
Много мање продрли смо у биолошке законитости, али смо ипак продрли довољно дубоко да бисмо бар осетили деловање круте нужности. Сетимо се само законитости у наслеђивању или у деловању отрова, алкохола на пример, на понашање организама. Ту још недостаје разумевање дубоких општих веза, али не недостаје познавање саме законитости.
Што је човек више прожет закономерношћу свих догађаја, то је чвршће његово убеђење да поред те закономерности нема места за другачије узроке. За њега не постоји ни људска ни божија воља као независни узрок природних догађаја. Наука, разуме се, никад не може да оповргне учење о личном Богу који се уплиће у природне догађаје, јер то учење увек може да се склони у области у којима се научно сазнање још није прихватило.
Ја сам, међутим, уверен да би такво понашање представника религије било не само недостојно већ и кобно. Јер, учење које не може да се одржи на јасној светлости већ само у мраку нужно ће изгубити свој утицај на људе, што је несагледива штета по напредак човечанства. У свој борби за етичко добро учитељи религије морају да буду довољно велики па да напусте учење о личном Богу, то јест да се одрекну оног извора страха и наде из којег су свештеници у прошлости црпли тако велику моћ. У свом деловању они би требало да се ослањају на оне снаге које могу да усаврше доброту, лепоту и истину у људском роду. То је, наравно, много тежи али и неупоредиво часнији задатак. Та мисао убедљиво је изложена у књизи Херберта Самјуела Вера и деловање. Ако учитељи религије изведу назначено очишћење, они ће, нема сумње, с радошћу увидети да научно сазнање оплемењује и продубљује праву религију.
Ако је један од циљева религије да што више ослободи човека од себичних жеља, жудњи и страхова, научно мишљење може религији да помогне и у другом смислу. Додуше, природна наука настоји да открије законе који допуштају да се чињенице повежу и предвиде, али то јој није једини циљ. Она такође тежи да откривене везе сведе на што мањи број појмовних елемената који не зависе један од другог. У том стремљењу ка рационалном сједињавању мноштва она бележи своје највеће успехе, иако је управо тада у највећој опасности да буде жртва илузија. Ко, међутим, снажно доживи успешне кораке у тој области, осетиће дубоко поштовање према рационалности која се испољава у стварности. Помоћу сазнања он се увелико ослобађа окова својих нада и жеља и при том осећа погруженост пред узвишеношћу ума који се отелотворује у стварности и који је, кад је реч о његовим највећим дубинама, недоступан човеку. Чини ми се, међутим, да је тај став религијски у највишем смислу речи. Зато верујем да наука не само да религијски порив чисти од антропоморфних наноса, већ и да доприноси религијском одуховљењу нашег разумевања живота.
Што више напредује духовни развој човечанства, то је, чини ми се, извесније да пут ка правој религиозности не води преко егзистенцијалног страха, страха од смрти и слепог веровања већ преко стремљења ка рационалном сазнању. У том смислу верујем да свештеник мора да буде учитељ ако жели да изврши свој узвишени васпитни задатак.
Извор: Источник, бр. 5 (1993), 124–127.
Превод: Божидар Зец