У једном од Патерика, налазимо следећу причу светог Јефрема. Два човека су обукла свечано одело и кренула на пијацу. Изненада, један од њих се спотакао и пао у блато, испрљавши своје раскошно одело. Из зависти, он је почео да вуче и свог пријатеља у блато, како не би сам био предмет подсмевања. Завидео је што његов ближњи има нешто што он више нема – чисто одело. Многи данас слично поступају.
По дефиницији, осећање зависти се јавља управо када нека особа поседује нешто што бисмо желели за себе, а нарочито када сматрамо да ми на то имамо више права него та друга особа. Хтели то да признамо или не, такмичарско упоређивање са другима латентно прожима наше односе. У већини случајева, туђи успех боли човека, јер га доживљава као сопствени неуспех. На тај начин, ова клацкалица сопственог и туђег успеха нужно искључује љубав, јер љубав не завиди (1 Кор. 13,4). Зато не чуди да се упоредо са нашим „успесима“ у животу, често охлади љубав једног броја „ближњих“ према нама. Стога је емоционална писменост веома важна у међуљудским односима, како би боље разумели како сопствене, тако и туђе реакције.
Најпре треба разумети да је завист, пре свега, плод гордости. Не би било зависти да нема гордости. Јер, горд човек нема реалну слику о свету око себе. Један савремени духовник је мудро рекао да ниједан човек не би мењао памет са другим човеком. Сваки човек за себе мисли да је најпаметнији. Па тако, будући најпаметнији, следствено сматра да он заслужује највише. Са друге стране људи који га окружују, као мање вредни, никако не заслужују ни оно што имају. Тако завист настаје тамо где човек мисли да постоји неправда. Притом се заборавља дивно начело, које спомиње Исидора Секулић, да оно што ја немам није нешто што други има, него оно што мени није дато.
Завист, ни у ком случају, није нова појава у друштву. Већ на првим страницама Библије, у четвртој глави Књиге постања наилазимо на прво братоубиство. Када су приносили жртве, Бог је погледао Авељеву жртву не марећи за Каинову. Тада се Каину мења лице и појављује завист, која је довела до убиства. Иста она сатанска завист, која је расхладила љубав прародитеља људских према Створитељу, расхладила је и љубав Каина према своме брату. Овај догађај тако постаје прича свакога од нас. Нашу нарцисоидност поучава како би требало да се носимо са успесима наших ближњих. Такође, Библија нам овде сликовито приказује како испољавање зависти може варирати од благог непријатељства, па све до отворене агресије. Како онда, тако и данас.
Сличних примера, где завист резултира агресијом, има поприлично. Упечатљиви су примери у Делима Апостолским, где читамо да је завист због успеха апостолске проповеди резултирала дизањем руку на апостоле (Дап. 5, 12-20; 13, 44-47). Не заборавимо да су и Христа предали из зависти (Мт. 27, 18).
Лично сматрам да је у великом проценту завист резултат површности и необавештености. Како у случају оних који су предали Христа, тако и у савременом друштву. Недовољно познавање неког човека, његових животних околности, намера, афинитета и амбиција, често оставља простор за доношење наших закључака, који су углавном само плод маште. Па тако данас (пре)често можемо чути поштапалицу „лако је њему“.
У суштини, завидимо другима јер нам се чини да је туђи крст мањи од нашег. Ако се уверимо да ипак није мањи, онда је сигурно направљен од лакшег материјала. Нешто мора да је посреди. Стога, мислим да највише завидимо онима које најмање познајемо. Тек када боље упознамо човека, видимо да и тог човека нешто изједа, да и он има своју муку. Заиста, нема начина живота без својих тешкоћа.
У том светлу је интересантна Јеванђелска прича о посленицима у винограду (Мт. 20, 1-16). Ова прича нам нуди par excellence пример зависти, на тако савремен и актуелан начин – као да је јуче написана.
Прича говори о томе како је послодавац исплатио исту дневницу радницима који су дошли касније и радили мање, као и онима који су од јутра радили у винограду. Увече, када су исплаћени, они који су поднели тегобу дана и жегу ропћу на домаћина иако су примили тачно онолико колико су погодили. Домаћин је принуђен да се правда, иако је уговор испоштовао у целости. Дакле, ако би радници гледали искључиво у сопствено двориште, проблем не би постојао. Домаћин заиста није чинио неправду, само је био добар. А зло око то изгледа једино не опрашта. Када су људи пуни зависти, они омаловажавају све, било да је добро или лоше, још је Тацит говорио.
Управо је то оно што би данашњи (пун зависти) човек требало да схвати. Ако сам и успешан у нечему, не значи да сам успешан на твоју штету. Мој успех није нужно твој неуспех. Ипак, често можемо видети промену лица код људи око нас, која не може да се прикрије. Сигуран сам да се и поменутим посленицима у винограду (попут Каина) променило лице када су видели да су сви једнако добили.
Јован Дучић је рекао да је велика несрећа што се други људи упињу да и најбоље међу нама увере како их сматрају најгорим. Из зависти, разуме се. А заправо, успех ближњега не би смео да нас вређа. Имајмо у виду да је мало људи икада случајношћу постигло успех. Упркос томе, ми смо многе успешне и амбициозне људе сахранили у јамама критика. Када су нам досадиле њихове идеје, ми смо се успешно враћали нашој неоштећеној просечности. Лично се надам да ће доћи час када се – из зависти – неће стајати на пут људима визије и креативности. Такви људи понекада јесу непријатељи установа, али ови јеретици садашњега часа, често су јунаци будућности…