Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, даме и господо,
Пре свега, пошто се спис др Хишама Нашабеха бави односом „хришћанског Запада и Муслимана као целине“ (стр. 9), коментатор овог текста би требало да буде западњак а не источно-православни хришћанин, пошто однос између православних хришћана и муслимана скоро да у тексту уопште није поменут.
Потом, већи део овог списа бави се историјом, под поднасловом „Изазови баштине“ (“Challenges of Heritage”). Ја нисам историчар али ми се чини да овај историјски преглед, иако углавном коректан, није баш увек избалансиран и да је понекад недоследан. Неколико примера ће нам помоћи да ово поткрепимо.
Речено је да „је из овог контекста очигледно да је ислам био толерантнији према хришћанству и јеврејству, него они према њему“ (стр. 5). Можда је то тако било у Андалузији, али није у Србији или на Балкану. Тако, чак и да овај став важи за неке територије и за неке историјске периоде, не треба га узети здраво за готово, пошто је једностран и стога нема универзално важење.
Такође је речено да су „отомански Турци дошли да прогањају хришћане у њиховим сопственим отаџбинама [тј. у отаџбинама хришћана] изван граница [тј. области] муслиманске територије (Oaral-Islam)“. Међутим, само неколико редова ниже, као да је заборављено шта је малопре речено, тврди се да је у питању „окупација [од стране западних хришћана] њихових [муслиманских] територија за време деветнаестог и двадесетог века“ (стр. 6). Наиме, прво је речено да те територије нису биле муслиманске него хришћанске, а потом, као да је заборављено оно што је речено само неколико редова раније, тврди се да се ради о муслиманским територијама.
Уопште није јасно зашто би се на освајање хришћанског Истока од стране муслимана, или тачније отоманских Турака, требало историјски гледати као на „муслиманску реакцију на крсташке ратове“ (стр. 6), када сви врло добро знамо да су крсташи опустошили хришћански Исток (нарочито Константинопољ) барем исто толико колико су опустошили и муслиманске земље. Како смо јуче чули од господина Мухамеда Ел-Самана (Muhamed El-Samman) „источно хришћанство је била њихова [тј. крсташких ратова] прва жртва“ (стр. 2), а од проф. Григорија Зиагаса (Grigorios Ziakas) да у „крсташким ратовима западне Европе против Истока… велики део Источне цркве не само што није учествовао у овим историјским догађајима који су обележили сукоб Запада и Истока, него је, напротив, он претрпео, попут осталих народа Истока, жалосне последице овог сукоба“ (стр. 10). Према томе, чудно је али и историјски објашњиво да су жртве крсташких ратова биле такође и жртве муслимана.
Међу занимљивим и тачним увидима аутора, поменућу један у коме он с правом каже да су „западне земље користиле заклањање иза мисионара као изговор за ширење своје колонијалистичке контроле и за изградњу својих прекоморских империја“ (стр. 7). У питању је западни колонијализам арапског света, са којим, као што сви знамо, православни хришћани немају ништа.
Међутим, оно што ме овде интересује није историја. Штавише, ако се упетљамо у историју лако се можемо изгубити, пошто, као што и аутор признаје, питање је: „да ли је ова чисто научна слика [другог, у историји и данашњици] уопште могућа?“ (стр. 1). Можда такозвана објективна историја уопште и није могућа.
Питање које ме овде интересује јесте – шта треба да радимо да бисмо живели у миру? Бићу слободан да предложим неколико савета у ту сврху.
Разноврсност религија сама по себи не имплицира непријатељство (осим када имамо посла са фанатицима). Религије нас чине различитима, али да бисмо постали непријатељи потребни су нам обмане и злоупотребе политичара и влада.
Не треба да пристанемо на широко распрострањену идеју о томе како људи ратују због религије. Иако постоје многе историјске књиге које се темеље на овој идеји, истина је да је религија у ратовима увек изговор а никада стварни узрок. (С друге стране, ако желите да мотивишете народ за одбрану земље, тада религија може играти извесну улогу.) Ратови се не воде због религије јер:
Човек је мање религиозан него што су многи професори религије спремни да прихвате. Често прецењујемо религију (не њен значај, него њен утицај на државу и друштво).
Религија је дубок, али танан и крхки слој људског бића.
Све религије су усмерене ка одржању, а не ка уништењу људског живота. Отуда, ако неко поступа супротно, он не може тако поступати у име религије (иако то може говорити).
Ратови се воде због територија, богатства, геостратешких положаја, повећања моћи утицаја над другима итд, а не због некаквих религијских идеја.
Према томе, не треба да пристанемо на становиште да је религија узрок ратова (иако у ратовима људи на супротним странама могу припадати различитим религијама, али не нужно).
Не дозволимо да будемо средства у рукама нетолерантних, кратковидих и лакомих политичара који ће увек злоупотребити и нас и наше религије за своје нечасне циљеве. Уколико се догоди да вође држава и нација буду људи који поштују достојанство и различитост другог, тада треба да их подржимо и охрабримо. Али, ако се догоди да су томе супротни, тада треба да одбијемо да злоупотребимо религију у политичке сврхе. Према томе, одбијмо да будемо послушни агресивним потезима наших влада.
Нема потребе да сви мислимо и верујемо исто да бисмо живели у миру и узајамном разумевању. Оно што је неопходно јесте да једни другима желимо добро а не зло. Увек морамо имати на уму да онај други није дошао на свет својом, него Божијом вољом. И ако ја не знам због чега је он доведен у постојање, Бог засигурно зна. Стога, другог морамо прихватити и поштовати као икону живога Бога који не само што зна због чега тај човек постоји, него је и његова воља да он постоји (осим уколико верујемо да се људи рађају без Божијег знања и без његове воље).
Према томе, прихватимо светост људског бића као таквог, тако да није потребно да неко учини нешто или да верује у нешто да би био поштован.
Прихватимо зато да ни под којим условима људско биће не може бити третирано као средство, него увек само као циљ.
На крају, суд о томе ко је (у стварима вере) у праву оставимо Судији и судњем дану, а до тада живимо у миру.
Селам Алеихум
Извор: Овај текст је превод на српски конференцијског коментара на експозе који је Dr. Hisham Nashabeh под насловом: “Present Challenges and Practical Implications” презентовао на скупу The Muslim-Christian Consultation on: “Muslims and Christians in Modern Society: Images of the Other and the Meaning of Co-Citizenship”, 10-12 November, 1998, Aman–Jordan, а који је објављен на немачком као “Herausforderung für das Zusammenleben von Christen und Muslimen”, Una Sancta 1, (Mаrz 1999), Kyrios-Verlag, Meitingen Freisung, 46–48.
