Немогуће је опростити некоме ко нам је учинио зло, ако нас то зло понижава. Треба мислити да нас није понизило, него да нам је открило наш прави ниво.
Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних.
То је један од чинилаца друштвене стабилности.
Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама.
Свака лепа и добра ствар тада је као увреда.
Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем.
Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира.
Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене.
Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у
одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења.
У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли.
Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб.
Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом.
То ограничење је кључ за многа скретања.
Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају.
Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао.
Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених.
Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име.
Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга.
Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога.
И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити.
Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић