I Зауставите посао и сказаљке старе
Социјалистичка интернационала (у Амстердаму 1904) прогласила је „обавезујућим за све пролетерске организације да зауставе рад 1. маја, када год је то изводљиво без повређивања радништва“. Дакле, 1. мај је раднички шабат: празник, не рада већ обуставе рада. Сам празнични метод првомајске борбе – обустава рада, у себи већ садржи свој крајњи циљ – укидање рада. Јер, у крајњој анализи, атак на дужину радног дана, јесте био атак на отуђени рад чија је супстанца индиферентно време: „Потчињавањем човека машини или крајњом поделом рада… људи ишчезавају пред радом; сказаљка часовника постала је тачна мера за поређење оног што ураде два радника, као што је то брзина за поређење двају локомотива. Дакле, не треба рећи да сат рада неког човека вреди сат рада неког другог човека, већ, напротив, да човек који ради један сат вреди колико и други који ради један сат. Време је све, Човек није више ништа; он је у најбољем случају отеловљење времена. Не ради се више о квалитету. Једино квантитет одлучује о свему: сат за сат, дан за дан.“ (Карл Маркс, Беда философије 2, 2).
Зато након мучног радног искуства у фабрици Рено („свако јутро сам устајала са муком, одлазила у фабрику са ужасом… време је било неподношљиво бреме“), Симон Вејл закључује – „Шта је узроковало патњу радника? Подређеност радника времену…“ – сажимајући потом Марксову формулу отуђења у пар речи: „Ствари играју улогу људи, људи улогу ствари“ (О фабричком раду).
Све ствари, укључујући машине са њиховим све мање битним људским прикључком, изгубивши сваку особеност сливене су у исту супстанцу која се у „размени“ може „разликовати“ само количински. Уствари, у питању је вртлог безобличне масе чије је неодољиво гравитационо поље профит. Ова друштвена црна рупа – капитализам, мери се временом а њене формуле пишу се у новцу. Таква аналогија са космичком неминовношћу, сасвим приличи квази-природном карактеру овог паразитског друштвеног односа, у коме се рад као манифестација живота („Lebensiusserung“) претвара у рад као отуђење живота („Lebensentausserung“).
Ово врћење у круг се кад тад мора прекинути и вртлог је много пута већ био заустављан, бар на тренутак, а одређени тренутак се увек може претворити у згодни час, шансу, каирос. Да би описао месијанску деактивацију отуђеног делања, Ап. Павле као технички термин користи глагол „катаргео“ (καταργέω) који се обично преводи са „уништити“, међутим, генеза ове речи је: κατ- по + α – алфа негатив + ἔργω – радити, дакле: поступати по нераду, што је дословно: деактивацијска акција. Такве деактивацијске акције, уколико то заиста јесу, могу имати универзални значај чак и када нису у питању неке велике револуције него тек мали локални догађаји. Маркс пише: „Друштвена револуција има целину као угао гледања јер – чак и кад се дешава тек у једном фабричком кварту, она представља тачку гледишта одвојених стварних индивидуа, пошто заједништво, против издвојености из ког индивидуе реагују, јесте човекова истинска заједница, људска природа.“ (Карл Маркс, Писма)
У процедури разотуђења, у складу, са првомајском методологијом борбе, први кораци, увек су били класични чинови „изласка,“ „сабрања“ и обуставе рада. А то је, према Рози Луксембург, конституисање отуђених индивидуа у солидарно мноштво. Оно, свакако, још није нити политички „демос“ – будући да је изван важећег поретка, нити некакав „лаос“ (λαός) јасно профилисан у одређени идентитет, нити неутрално безлична руља/плитос (πλῆθος), већ пре „мноштво/охлос“ (ὄχλος) – како (Марково) Јевађеље назива ону гомилу људи што је увек окруживала Исуса, а која је била искључена из поретка актуелне моћи а да притом (још) није била укључена ни у ученички круг контра-моћи. Марксистички термин за ово су чувене „масе“: „Да би изнео директну политичку борбу као маса, пролетаријат најпре мора да се сабере као маса, и у ту сврху морају изаћи из фабрике и радионице, рудника и ливнице, морају превазићи сепарацију и распадање којима су подвргнути под свакодневним јармом капитализма“ (Роза Луксембург, Масовни штрајк).
Премда је некадашњи облик отпора „егзодус,“ сада постао модус операнди капитализма (кроз аутсорсинг, дисперзију радних места, тзв. „прекаризацију“ итд), сировине су још увек неопходне и рудници и фабрике још постоје (и то не искључиво тамо негде на далекој периферији), ипак, „сабрање“ као метод борбе, нажалост, више ни у левичарској пракси не предпоставља никакву обуставу рада, већ пре митинг, или у најбољем случају масовни протест на улицама. Међутим треба имати у виду да таква сабрања, врло мало угрожавају капитал. Једино угрожавање (отуђеног) рада угрожава и капитал пошто је ово двојство неракидиви пар друштвеног односа познатог као капитализам. Дакле истински првомајски шабат подразумева: сабрање, излазак и сузпензију рада.
II Ум царује, снага кладе ваља
Већ се почетна крвава успостава капитализма, одвијала уз пратећи отпор нерада. Зато, фантастична средњовековна земља „The Land of Cockaigne“, у којој се рад кажњавао а нерад плаћао – „За сат спавања / дубоким сном / без буђења / заради се шест франака“ – није била пуки призив дембелије, него пре пучки позив на месијанско ослобођење у времену у коме је, као и данас, свака препознатљива месијанска црта готово изгубљена, чак и унутар самих сабрања/цркава које претендују да буду месијанске/хришћанске – осим ако сама ова изгубљеност за месијанско није још једна тешко препознатљива месијанска црта.
Код старих грка (нпр. код Аристотела) су тек малобројни били изабрани за достојанствени нерад и слободу, а то су „σπουδαίος“, већина је била препуштена гнусоби рада, и то је мноштво: „οἱ πολλοί“ – пролетери (панкерима је термин добро познат преко бенда Oi Polloi)…
Премда је у капитализму прастара подела рада на, с једне стране, умни/сакрални/културни, а са друге, физички, као иницијални принцип класног раслојавања преко издвајања касте свештенства у пољопривредном друштву, кроз разврставање посла на тежак рад cultus-а (од colere – обрађивати) резервисан за мноштво и cultnu апропријацију плодова тог истог рада од стране малобројних посвећеника, ослобођена некадашњег мистичног ореола судбинске предодређености и одвија се међу апстрактно једнаким грађанима, она још увек подразумева неколицину која не ради а поседује и мноштво које ради а не поседује, а да, притом, ово мноштво експоненцијално расте док се фамозна неколицина процентуално смањује (последњи извештај Oxfam International-а тврди како је 1% ултра богатог становништва планете акумулирало више богатства него 99% свих осталих). Упркос свему овом, и дан данас, жив је мит о томе како неколицина генијалних предузетника увек има „пословне идеје“ које мноштво „глупих“ радника, попут машина, само реализује.
Са механизацијом и каснијом аутоматизацијом, подела рада на умни и мануелни поцепала је свог субјекта изнутра.
Тако је са новим Декартовим дуализмом и само тело постало капиталистичка машина: res extensa, којом управља буржујски ум res cogitans. Значи: „ум царује, снага кладе ваља“. Људско тело је бездушна снага – пролетер у нама ког треба потчинити сопственом капиталистичком уму, односно, интернализованој буржујској идеологији. Бездушно тело је машина, бездушне животиње су машине, али и мноштво необразованих такође су машине: „Велико мноштво људи пре подсећа на Декартов аутомат, будући да му недостаје моћ расуђивања, и зато се само метафорички може назвати људима“ – писао је енглески картезијанац Хенри Пауер. Према томе, ови пролетери нису људи али нису ни животиње, пошто ни саме животиње нису животиње тј. нису животне – живе, него су машине.
III Дигитални Aufhebung
Не треба заборавити, да су сва позната Марксова „укидања“: укидање приватног власништва, укидање државе, итд, тек предуслови за оно финално укидање; укидање самог рада. Тај се мотив, почев од Немачке идеологије протеже кроз читав Марксов опус, али је у његовој рецепцији некако са стидом потиснут. Денунцијација рада и похвала „лењости“ јесте била константа у радикалној теорији од Лафарга преко Троцког до Андреа Горца и даље, али је тај „срамни“ посао препуштен „другоарезредним“ теоретичарима, или екстравагантним групама попут Ситуационистичке интернационале, како би централна фигура Маркса остала неокаљана у очима буржујског морала.
Међутим, већ у Немачкој идеологији, Маркс је сасвим недвосмислен, циљ револуције јесте укидање рада: „У свим претходним револуцијама, модус рада је остао непромењен, а у питању је била само друкчија дистрибуција… док је комунистичка револуција усмерена против досадашњег модуса активности, она поништава рад.“
По Марксу, за разлику од потлачених класа из прекапиталистичких друштава које су тежиле еманципацији рада, пролетери теже његовом укидању: „Док су одбегли кметови хтели једино да потпуно развију и сасвим остваре услове егзистенције… и на крају су дошли до слободног рада, пролетери, уколико желе да се остваре као личности, морају укинути саме услове њихове досадашње егзистенције, који су били и услови егзистенције свих друштава до сад, односно, они морају укинути рад.“
Маркс дефинитивно тврди да, пошто капиталистичко друштво подразумева формално слободни рад, онда комунизам може да значи само његово укидање: „Рад је слободан у свим цивилизованим земљама (то јест, постао је наднични рад, рад који може слободно продати његов власник); у комунистичком друштву није реч о ослобођењу рада, већ пре о његовом укидању.“
Када говори о укидању рада Маркс пише о die Arbeit aufheben, употребаљава, дакле, кључни појам Хегелове дијалектике „aufhebung“. А као што је познато aufhebung не означава уништење него надилажење и чување у вишој синтези, и управо је то значење месијанског појма „катаргин“. Штавише, како је показао Агамбен у својој књизи о Павлу (Време што остаје), овај је појам ушао у немачку философију преко Лутеровог превода павловског „катаргиси“ (καταργήσῃ) са аufheben, па тако „аутентично месијански појам… постаје кључним појмом дијалектике“.
У сваком случају, некадашњу механицистичку парадигму данас је наследила дигитална, тако да је, по истом принципу, сада тело хардвер а ум софтевер (а сурову јаву реификације прате постхуманистички снови о вечном животу као непрестаном redownload-овању душе итд).
Већ је Маркс сагледао значај технологије по aufhebung рада предвиђајући његову потпуну социјализацију кроз пуну аутоматизацију. Данас, у замишљању фантастичних технолошких достигнућа машта заостаје за стварношћу. Прави утопијски подухват сада се састоји у замишљању хуманог редизајна друштва на основу таквог технолошког напретка. Ако је у XX веку пример борбе за научни преображај друштва био хуманиста „Баки“ Фулер (Ричард Бакминстер Фулер – архитекта, дизајнер, философ, проналазач, писац), који је тврдио да је „неопходно претварање високе технологије из оружија у ’животије’ (Бакијев неолгизам „livingry“), срж ’животија’ је превасходство унапређења људског живота и контрола животне средине“, онда је парадигма антихуманистичке техно-трансформације друштва XXI века, магнат Елон Муск. Још једном се показује да наука није неутрална, већ да је, углавном, „одсуство предрасуда подржано присуством новца“ (Хенри Џејмс). Ипак, и поред тога, развој технологије већ увелико угрожава капитализам који ту технологију развија. Како је још под Реганом и Тачерком писао Андре Горц: „Аутоматизација укида раднике, што значи, укида потенцијалне купце (…) Дакле, аутоматизација нас води изван капитализма и социјализма, и ово је кључно питање – у какво ’изван’?” Постоје две основне алтернативе: потпуно програмирано технократско друштво, или ослобођено друштво, какво је Маркс називао комунистичким… оба ова типа друштва нужно морају да раздвоје право на приходе од поседовања посла“ (Андре Горц, Пут у рај – о ослобођењу од рада).
Ако је капиталзам почео као крваво ограђивање неколицине од мноштва уз пратећу философску изолацију господарећег ума од тела машине, можда процес хуманизације машина (а прошлог је месеца покренута апсурдна међународна расправа о правима робота), као у изокренутом огледалу рефлектује, у друштву већ присутну, тенденцију ка хуманизацији тела, мноштва, животиња – постојања. Ову клицу разума у данашњем капитализму морали би да примете сви који су практично или теоријски ангажовани на делу еманципације, и да се на њу надовежу, у смислу грамшијевског распознавања „доброг смисла“ унутар владајућег „општег смисла“.
IV Сви на одмор
Животиња, тело, и мноштво су предодређени за рад јер нису људи. Првомајска борба нас учи супротно. Јеванђеље учи супротно: „Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају… па Отац ваш небески храни их… Погледајте на љиљане у пољу… Не труде се нити преду“ (Мт 6, 26–28) итд. „Логос је постао тело“ али не тек људско тело, „σῶμα“, него „σάρξ“, месо – плот, што је грчки превод јеврејске речи „басар“ која се односи на сва жива бића, укидајући разлику између људи и нељуди – подједнако у смислу суспензије биополитичког степеновања човештва у људима, и у смислу хуманизовања екстра-хуманих врста. Овај телесни Логос је нерараздвојив од оног „όχλος“ – „мноштва“ које га је пратило на земљи, а чији је небески пандан „много мноштво“ – ὄχλος πολύς (Отк 7, 9) Апокалипсе.
За еманципаторну политику је од суштинског значаја да избегне пуку етику односа љубави-мржње издвојеног двојства ја – ти, и да се фокусира на множину која остаје у њиховој позадини, а која се у архаичном речнику ортодоксног марксизма називала „масама“ док се у мање архаичном речнику Новога Завета, почев од Марковог јеванђеља (претходне Павлове посланице, пошто се баве већ конституисаним „народом,“ не користе овај термин) назива: „мноштвом“ у плуралу трећег лица (Мк 1, 22, 30, 33, 47, 44, 45; 2, 2). Термин „охлос/мноштво“ је вероватно био грчки пандан јеврејском „Ам ха’аретз/људи земље“ што је био пејоративни израз повратника из вавилонског ропства за пагане и паганизоване јевреје које су затекли у земљи, који је до Исусовог времена постао израз за друштвено презрене. То су они друштвено одбачени који су увек уз Исуса а којих се владајуће класе плаше. Они су његова истинска „породица“ што кида ланац свих традиционалних субординација и Исус их назива својим мајкама, сестрама и браћом (Мк 3, 34–35), жалећи их „као овце без пастира“ – осуђујући моћнике који претендују да манипулишу таквим мноштвом тј. да им буду „пастири“ (Мк 6, 34). То је „мноштво“ искључених које није искључено из разума, слободе, и месијанског одмора.
Наравно, осим „мноштва“ у јеванђељу имамо и „ученике“; и ту су сада, за разлику од старе грчке, “σπουδαίος” не аристократи него пролетери тј. најсиромашнији слој рибара. Али избор апостола из најнижег слоја ни случајно не треба читати у пијетистичком кључу „поштовања“ сиротиње као морално супериорне – што је пука фројдовска инверзија презира према сиромашнима као морално дефектним кривцима за своје стање. Призвање најнижих треба посматрати пре свега у светлу јевађеоске максиме „последњи ће бити први“ (Мк 10, 31), тј. у контексту значаја хегемоније нижњих за успоставу народног суверенитета. Не треба заборавити да се сам модерни појам народа и народног суверенитета, као општи концепт, јавља кроз народ као пук – обичан сироти народ – последњи сталеж, а да се тек потом појављује и као идеални појам народа као целине полтичког тела неке државе. Говорни језик чува ову семантичку двосмисленост речи „народ“, па тако имамо изразе као што су „народни хлеб,“ народна кухиња,“ или „народни универзитет“ – који реферишу на „народ“ као на најсиромашнији слој; или пак изразе као „наш народ,“ „српски народ,“ „народна скупштина“, итд. – који упућују на идеални појам народа (Агамбен тврди да је појам народа двосмислен у свим европским језицима: „Италијански пополо, француски пеупле, шпански пуебло, као одговарајући придеви popolare, populaire, popular те каснолатински популус и популарис из којега сви проистичу“ – Homo sacer). Ова два народа сачињавају елементарни антагонизам модерних друштава и свака држава која тежи да тотализује идеални појам народа показује тенденцију ка елиминацији оних група које указују на изворни концепт народа као искљученог најнижег слоја (Роми, Јевреји, црнци, избеглице, странци, итд). У том смислу је био занимљив константни захтев бољшевика уочи сваких дореволуционарних парламентарних избора да се право гласа да и свим странцима који раде у Русији!
Према томе, ако апостоли и јесу „изабрани,“ они су то управо као тај најнижи слој – дакле, дно (1Кор 4, 9; 4, 13), односно темељ, који је ту тек како би омогућио изградњу мноштва у свеопшту месијанску комуну. Због тога се тајна месијанске трансформације света врши локално, на неки начин ексклузивно „за вас“, али увек „и за многе“ у проспекту универзалне заједнице – која никог и ништа не искључује: „Ово је крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива (τό ὑπέρ ὑμῶν καί περί πολλῶν ἐκχυνόμενον). Тако, нема више “σπουδαίος” и “οἱ πολλοί,” сви су једно. Јер: животиње, тело и мноштво предодређени су за одмор месијанске суботе.
У рабинској литератури долазећи свет је описан као свет који је у потпуности шабат…
Месија је одмор и за разлику од бремена закона и рада његов јарам – тачније, Он као јарам је благ (Мт 11, 28–30). Ако нам књига Постања говори о човековој размени са природом као неговању врта (1 Мој 2, 15), а о раду као проклетству (1Мој 3, 17–19), онда се у овој причи катастрофа састоји у томе што је (колективни) Адам уместо вртлара свог врта, постао отуђени радник. Зато Марија Магдалина није погрешила када је васкрслог Христа побркала са вртларем (Јн 20, 15) који више није радник, пошто је, како рече, завршио посао (Јн 17, 4) и од сада „сврши се“ (Јн 19, 30) више с радом.
Живео празник!