Они који сматрају да вирус не може да се пренесе путем причешћа полазе од тога да је тело Христово апсолутно добро, а да је вирус зараза, тј. зло. А зло се не може пренети преко добра.
Међутим, вирус је зараза само за нас, и то не за све, будући да ће га већина нас прележати а да то неће ни осетити. А иначе, вирус је део Божије творевине. Као физичка реалност, вирус је добар, као и све што је створено и што постоји у овом свету. Поплаве, вулкане, урагане ми сматрамо злом, међутим, они су природни део природног процеса и због тога нису онтолошко зло. Исто тако, змије и паукови који нас уједају за нас су смртоносни, али по својој природи они су добри.
Заједно са свим осталим вирусима, бактеријама и са свим осталим, коронавирус је део екосистема који је створио Бог. Сада нећу улазити у питање који део тог екосистема је Бог створио директно, а који кроз законе постепеног развоја, које је у творевину такође усадио Бог. Само ћу рећи да су неки делови тог екосистема за нас корисни, док други нису.
Васкрсло тело Христово, којим се ми причешћујемо, онтолошки је било исто овакво тело као што је и наше. У њему су настављали да живе исти они микроорганизми који живе и у нашем телу. Разлика Христовог тела у односу на наше је само у томе што ти микроорганизми нису могли да га убију.
Али, они могу да убију наше тело, зато што оно још увек није васкрсло. Притом, они могу да се пренесу преко евхаристијског тела Христовог, зато што нису онтолошко зло, него су део Божије творевине. Исти такав део Божије творевине је, на пример, гљивица пеницилин, због које се – свештеници то добро знају – евхаристијско тело Христово може убуђати. Међутим, та буђ је само у нашој интерпретацији „трулежност“. То није она трулежност за коју кажемо да Христос у њој нема удела. Трулежност у којој Христос нема удела је грех и смрт, а пеницилин није грех и смрт, већ живи организам, који се, узгред, и за нас показао веома „животворан“. Но, иако се буђ коју смо ми посматрали и коју посматрамо као „трулеж“ показала као „животворни“ антибиотик, то није разлог због којег она прелази из онтолошког статуса зла и трулежи у онтолошки статус добра и нетрулежности. Онтолошки статус буђи је увек био позитиван, зато што је она део Божије творевине.
Сада да се вратим на оне који сматрају да вирус не може да се пренесе преко причешћа. Као што сам већ раније писао, њихова грешка је, као прво, докетска, зато што они сматрају да тело Христово, укључујући и евхаристијско тело Христово, није подложно законима природе. Докети, а касније и евтихијевци, су исто тако сматрали да је Христова људска природа била онтолошки другачија од наше, тј. да то више и није била наша природа, већ нешто друго. Као друго, они који сматрају тако падају и у грешку манихејства. Манихејство је било дуалистичко учење које је физички свет делило на два дела – добар и зао. Дуалисти су сматрали да један део света који нас окружује јесте суштинско (онтолошко) зло. У суштини, многи и данас таквим злом сматрају, на пример, вирус. И зато верују да се он не може наћи у светим даровима. То је резултат дуалистичког погледа на свет.
Зло није у природи, него у избору који човек чини. Због тога, право зло није у вирусу, него, на пример, у томе да човек, уместо да се брине за свог ближњег, одлучује да игнорише законе природе, долази на сабрање и заражава друге.
Извор: Архим. Кирилл (Говорун), Поскольку продолжают спрашивать – отвечаю, 21.3.2020.