Autografi

Povratak Vaala, a možda i Marksa

Naslov teksta mogao bi da glasi i Svet u kojem neki žive. Iako su motivi znatno dublji, konkretan povod nastanka ovog testa je novinska vest pod naslovom: Pravda? Šef zarađuje 11 miliona dolara na sat, njegovi radnici tek 12; ili kako to neki drugi mediji naslovljavaju: Bezos zarađuje 11 miliona na sat, a njegovi radnici 12 dolara. Premda je već iz naslova jasno o čemu se radi, valjalo bi samo naglasiti jednu od konstatacija iz pomenute vesti. Naime, Džef Bezos osnivač i generalni direktor Amazona, giganta internet prodaje, ima gotovo milion puta veću platu na godišnjem nivou od prosečne plate zaposlenih u toj kompaniji. Podatak od kojeg se svakom iole humano nastrojenom čoveku „diže kosa na glavi“. Ali ovo je samo jedan detalj, jedna cigla u zdanju nove Kule vavilonske. Nedavno je jedna grupa radnika autokompanije Fijat-Krajsler u Italiji odlučila da stupi u štrajk, jer je glavni investitor njihove kompanije odlučio da plati 112 miliona evra za dovođenje fudbalera Kristijana Ronalda u Juventus. Razlog je strah od gubljenja investicija, zbog kojih bi hiljade ljudi ostalo bez hleba. Poruka sindikata je otprilike glasila: „treba obezbediti budućnost hiljadama ljudi, umesto da se od jedne osobe napravi još veći bogataš“. Stvari postaju jasnije u kojem svetu živimo, ako se pogledaju novija istraživanja koja pokazuju da je polovina svetskog privrednog bogatstva u rukama 1% stanovnika planete. Ako još napomenemo da veliki broj stanovnika na planeti živi u teškom siromaštvu, slika postaje još potresnija. Činjenica je da sadašnji ekonomski i politički sistem, zasnovan na principima liberalnog kapitalizma i političkog imperijalizma, omogućava tako nešto. Šta na ovo treba da kažu oni koji veruju da je Bog svakog čoveka stvorio po sopstvenom liku i podobiju? Zar je moguće da je Bog dao nekome milion puta više talenata nego ostalima? Starozavetni proroci bi u ovome videli kult bogu Vaalu.

Jasno je da je ovo kompleksan fenomen i da stvari ne treba posmatrati crno-belo. Pogotovo što su svetski procesi uslovljeni raznim faktorima koji na njih neminovno i dugoročno utiču. Dakle, bez namere i potrebnih kompentencija da se na ovaj fenomen osvrnemo iz istorijske, političke i ekonomske perspektive, ograničićemo se samo na religijsko-etičke aspekte postojećeg društvenog fenomena. To što prvo pada u oči jednom biblisti-starozavetniku jeste da svet u kojem živimo sve više podseća na svet u kojem je živeo stari Izrail. Svet velikih središta kao što su bili Vavilon, Niniva, Egipat, Hanaan, Rim, Aleksandrija… Svet velikih građevina, idola, heroja, stadiona-borilišta… Svet u kojem se novac poštuje kao Bog, jer je kod bliskoistočnih ljudi vera u boga podrazumevala bogatstvo i moć. Taj fenomen je u blisko-istočnom svetu imao otvoreno religijsku dimenziju. Poznato je da je Vaal bio bog koji se posebno zalagao za bogate. Lični imetak je bio mera Vaalove naklonjenosti. Onima koje je Vaal favorizovao davao je bogatstvo i moć. Etički sistem takvih verovanja se uklapao u njihovu religijsku matricu, koja je po difoltu (default) bila politeistička. Religijski koncept koji je pretpostavljao borbu među bogovima, npr. borba Vaala i Mota. Pošto je svet i život uošte neprestana borba – kosmička i politička, pojedinac je u tome trebalo da iziđe kao pobednik bez nekih posebnih etičkih obzira. U tome su mu pomagali bogovi, to jest bog Vaal. Imetak koji je sticao bio je tome znak. Istovetan sistem samo sa različitim imenima bogova vladao je u Vavilonu i Egiptu, kao i ostatku bliskoistočnog sveta. Jedino što se bliskoistočnom svetu mora priznati jesto to da su oni u tome bili elementarno pošteni. Nejednakost među ljudima su zasnivali i pravdali na religijskim osnovama. Jasno se znalo koje je bio rob, a ko gospodar. Klasni sistem je imao svoje religijsko utemeljenje.

Međutim, savremeni svet se odavno formalno odrekao Vaala, u smislu da sticanje moći i bogatstva ima svoje religijsko utemelje, što je pozitivna odlika. To je posledica hrišćanskog nasleđa preostalog u svesti savremenog čoveka. Međutim, Vaal danas ne dolazi vidljivo na kišonosnim oblacima sa Sredozemlja, kao kod starih Hanaaca. On se pojavljuje u znatno sofisticiranijim oblicima. Tako se sve veštije iznalaze mehanizmi za manipulisanje ljudima, čime se pitanja ljudskih prava sklanjaju na stranu ili se tumače na način blizak nekadašnjim poklonicima boga Vaala. Vešto se prigušuju glasovi koji bi na to jasnije ukazivali. Tako je npr. štrajk radnika Fijat-Krajslera prošao neprimetno, a njegovo ignorisanje od strane medija ilustrativno govori o tome. Nažalost, ni drugi sindikati ne uviđaju pogubnost takve logike, kao nekada antički robovi. Bogati su postali idoli mnogih; o njima se razmišlja, govori i piše sa neskrivenim respektom i simpatijama. Time se posredno govori da je to pravi način funkcionisanja čoveka, čime se pogotovo mladi ljudi sistematski formatiraju.

Sličnom metodologijom su se bavili i moćnici drevnog Bliskog istoka. Uspevali su da robovlasnički sistem vešto uviju u religijsku oblandu i tako nametnu vrednosni sistem po kojem je živeo tadašnji svet. To se i danas radi, samo pod plaštom slobode i ljudskih prava. Iako se širom sveta zagovaraju ljudska prava i ideje o ravnopravnosti, toga sve manje ima u stvarnosti. Navedeni primeri to ilustruju. Naročito mediji koji su u rukama bogatih i moćnih nameću iskrivljen sistem vrednosti. Tako je nametnut vrednosni sistem po kome je normalno da se jedan fudbaler plati 222 miliona evra ili da pobednik nekog grend slem turnira dobije više miliona evra (bez obzira što svi volimo i navijamo za Novaka) ili pak da se ljudi koji prave uspešne kompanije mogu bogatiti kao Bezos. To je prosto postalo normalno. Stoga ne treba da čudi da je polovina privrednog bogatstva planete u rukama 1% stanovništva. Međutim, da ne bude zabune ovim ne želim reći ništa lično protiv pomenutih ličnosti (Bezosa, Ronalda, Nejmara i drugih), nego protiv sistema koji to omogućava i podržava. Tome stanju su delom doprinele neke ranije i novije „naučne ideologije“, koje opravdavaju takvo stanje stvari. Za nekadašnje socijaldarviniste ovo je bilo normalno: jači treba da pobedi i dominira, kako u prirodnom poretku tako i u domenu politike i ekonomije.

Nažalost u ovim vrtlozima odavno se izgubilo i hrišćanstvo. Hrišćani su postali zastrašujuće ravnodušni prema svetu u kojem se sistemski podržava i razvija društvena nepravda. Neosetno smo postali poštovaoci poštovalaca Vaala, uz napomenu da se ovde pod Vaalom podrazumeva stremljenje ka bogatstvu, a ne bogatstvo kao takvo. Onako kako je Kliment Aleksandrijski tumačio evanđeljsku priču o bogatašu. Ravnodušnosti prema društvenoj nepravdi nije bilo u zlatnom dobu istorije Crkve. Sveti oci su se na razne načine borili protiv nje u politički vrlo teškim uslovima, što sada nije slučaj. Treba se samo setiti beseda svetog Jovana Zlatoustog, koji je grmio na tadašnju socijalnu nepravdu i koji se svom snagom zalagao za prava potčinjenih. Sveti Vasilije Veliki i Jefrem Sirijski su se organizovano brinuli o potrebitima, i budili svest o važnosti borbe za siromašne. Sveti Kiril Jerusalimski je čak išao dotle da je prodao crkvene sasude da bi pomagao gladnima u Jerusalimu. Sveti Grigorije Bogoslov je govorio: „Ako neko želi da postane vlasnik svakog bogatstva, da ga poseduje i iz toga isključi svoju braću [druge] … takav bednik više nije brat nego nehumani tiranin, okrutni varvarin, ili tačnije, svirepa zver čija su usta uvek otvorena da za sopstvenu upotrebu proguta hranu ostalih“. U tome pogledu, oni su bili istinski prejemnici biblijskog predanja.

Poznato je iz starozavetne istorije da je koncept vaalovske religioznosti brzo zahvatio i tadašnji Izrail. Čoveku je izgleda negde u prirodi takav način funkcionisanja (stanje palosti). Međutim, glas Božiji tada su prenosili proroci, koji su žestoko osuđivali takve prakse među Izrailcima. Pogotovo su se isticali proroci Amos i Mihej. Društvene nepravde su doživljavane kao izdaja Saveza sa Bogom. Treba se setiti samo podele zemlje koju je Bog dao Izrailcima. Naime, posle odvajanja Hanaana, Bog je podelio zemlju po plemenima. Svi su dobili zemlju, koja nije bila ničija posebno, nego Božija. Čitav religijsko običajni sistem starog Izraila bio je takav da što više onemogući zloupotrebu i bogaćenje pojedinaca na račun ostatka Izraila. Kako je samo u 8. veku pre Hr. tutnjao prorok Amos izobličavajući društvene tranzicije (nepravde) i bogaćenje pojedinaca. On je takvu praksu označavao verom u Vaala, odnosno odbacivanjem Boga otaca. Prevodioci Biblije uglavnom ublažavaju oštar jezik kojim proroci to kvalifikuju. Iz socijalne perspektive se mora razumeti i Hristovo okupljanje gladnih i potrebitih, kao i oštra kritika bogataša.

Mi smo izgubili taj osećaj. Postali smo žrtve savremenog konformizma i konzumizma. Gledamo sve više društvene nepravde, a ne suprotstavljamo se. Zaboravljeno je jedno od blaženstava: „blaženi gladni i žedni pravde radi“. Iskreno se treba zapitati: treba li ponovo da dođe Marks? Doduše, za marksističke ideje čak i u akademskom svetu postoji sve veće zanimanje, što su već znaci. Marksova dela su širom sveta postaju sve popularnija. Potpuno razumljivo.

Izvesno je da postoji više razloga zbog čega su hrišćani danas izgubili takav senzibilitet. Za mnoge je vera stvar onostranosti, neka vrsta dualističke pobožnosti. Kao da ne razumeju neke stavke iz najpoznatije hrišćanske molitve: „da dođe Carstvo tvoje, da bude volja tvoja i na zemlji, kao na nebu“. Osnovno uporište hrišćanske vere jeste eshatološko, ali borba za eshatološko se vodi na zemlji. To je ono što su radili proroci, Hristos i apostoli, kasnije sveti oci. To je borba za čoveka da „dugo i dobro poživi na zemlji“, borba za ljudsko dostojanstvo, za pravdu… S druge strane, jednom broju crkvenih ljudi iz poznatih razloga takav sistem odgovara. Crkveni ljudi su se i kroz istoriju prečesto uspevali uklopiti u vladajući društveni sistem. Čak se isticati u njemu. To i jeste mnogo pomoglo Marksu, čije je učenje dobrim delom redukovani derivat biblijske vere. Vrlo je zanimljivo npr. da je bilo mnogo bogoslovaca ili dece sveštenika koji su simpatisali marksizam. Bilo je i onih koji su postali komunisti (čak i u našim bogoslovijama u periodu između dva rata). Ovo je vrlo zanimljiv fenomen, koji se može objasniti postojanjem izvesnih mođusobnih spona, pre svega u pogledu ideje o ljudskoj ravnopravnosti i slobodi. Svakako da sa ovim ne treba mešati bezbožne komunističke režime koji su se pretvorili u strašnu tiraniju koju su prvi osetili sami hrišćani i od koje su mnogi postradali. Ovde govorimo o tome da je marksizam nalazio uporište kod ljudi sa dubokim hrišćanskim senzibilitetom. A prodoru i razvoju marksizma su mnogo doprineli hrišćani koji su taj senzibilitet izgubili.

Danas stanje postaje sve više alarmantno. Svet u kojem živimo klanja se Vaalu, zbog čega se bezobzirno eksploatišu prirodni resursi i usled čega se toliko bogate pojedinci. Mali čovek je gurnut u senku velikih idola. Glad bogatih je sve veća, i oni su sve moćniji. Niko im odlučno i ne staje na put. Pa ipak, takva nepravda neće moći „doveka“. Istorija nas je naučila tome, kako biblijska tako i kasnija. Mi hrišćani tek treba dobro da naučimo te istorijske lekcije. Neke stvari se tipski ponavljaju, posebno kroz život svakog čoveka, a one se tiču izbora životnog puta. To je stvar odluke: ili služiti bogatstvu ili težiti sloboda, to jest služiti Vaalu ili istinskom biblijskom Bogu, koji nas je stvorio sve po svome liku i podobiju. On od nas traži da se tako i odnosimo jedni prema drugima, da težimo Carstvu nebeskom već na zemlji. A to i te kako podrazumeva borbu protiv ovakvih društvenih nepravdi i izvitoperenog vrednosnog sistema. Ako mi hrišćani ne postanemo „so zemlji“, te sami ne krenemo u unutrašnju i spoljašnju borbu protiv Vaala kao nekadašnji proroci, vratiće se Marks – oživeće ga potčinjeni i ugroženi. A tada nećemo imati prava da protestvujemo i da se ljutimo jer smo sami sebe izdali ne slušajući reč Boga u kojeg verujemo.