Јан Ферведер, Гетсиманија, 1958.
Веома тешко је пратити хронолошки живот Богочовека Исуса Христа. Ако узмемо у обзир да такорећи ништа осим неколико фрагмената од његовог детињства готово да ни немамо осим рођења, сусрета са св. Симеоном, изненадним и кратким напуштањем родитеља око његове дванаесте године останком у храму да би разговарао са другима – остаје само кратка, трогодишња, мисија, која је, игром парадокса, ипак била довољна да за само три године „неуспешне каријере“ направи дискретну револуцију која траје преко 2000 година надахњујући и тешећи многе људе независно од њиховог животног порекла, социјалног статуса, и талента. И данас волим да кажем да су хришћани највећи скандал за свет, јер верујемо у Бога којег нико није видео; исповедамо васкрсење мртвих за које не знамо ни да ли ће се догодити; улажемо веру у вечни живот и Царство Небеско за које не знамо ни да ли постоји; и главно – више од 2000 година касније још увек изграђујемо свој идентитет на некоме за Кога не знамо ни да ли је постојао или да ли је био оно за шта се представљао. Ако нисмо луди, онда све ово набројано је сасвим довољан аргумент да покаже колику дозу поверења ми улажемо у целој причи и да није нимало наивно.
Па ипак, нисам мислио да данас пишем о нама људима. Хришћанима. Не. Данас бих се умешао у дозу поверења које Бог Син показује Богу Оцу. Лоцирао бих се на њиховом унутрашњем нивоу уз наравно ризик да могу прећи дозвољене границе или рећи нешто што не стоји на свом месту. Можда неко мисли да је тема небитна или проблем вештачки изазван, али једноставно, мени као аутору, чини се веома занимљиво да се приближимо Богу и на овај начин осим типичних, самим тим ништа мање битних, представа о Богу којих имамо путем Библије и Цркве.
Верујем да је свима познато Христово понашање у Гетсиманском врту пред његово привођење. Да не кажем „хапшење“, мада се не бисмо удаљили од суштине. Христос дрхти. Чуди ме, примера ради, да је велики Кјеркегор био толико фасциниран старозаветним патријархом Авраамом и његовим жртвовањем сина, да је толико опширно писао о томе у делу „Страх и дрхтање“ (неки смело наводе да је жртвовао и свој однос са љубљеном да би могао тај идеал да преточи у праксу) а да га није пуно занимао Христов страх. Бог који дрхти, који се колеба, који тражи други сценарио спасења од Оца. Бог, дакле, који се у потпуности лишио своје свемоћи. Неки полазе од тога да се испразнио од божанске свемоћи на крсту, али треба оставити простора да се лишио од тренутка Очовечења. Јесте Он био чудотворац, али ниједно чудо није чинио без консултације са Оцем. Не знам зашто, али чини ми се да се то упорно превиђа. Дух Свети, Утешитељ, се појављује касније, али то не значи да мистично све време није присутан, само није експлицитно поменут до одређеног времена, барем по ономе како јеванђеља извештавају.
Дакле, у врту, у том страшном дрхтању које слути смрт – Бог Син није равнодушан, јер треба да умре Онај који је извор живота. Тотални парадокс! Само ово треба сагледавати годинама! Човеку је смрт већ некако својствена, премда свакако неприродна, ненамењена, али је сваки човек на неки начин упознат са њеним присуством које ће га пре или касније задесити и које задешава оне са којима јесте или није у контакту. За Бога Сина је већи скандал, јер њему онтолошки, линијом божанског ауторитета и божанске свемоћи коју поседује, смрт није позната, ни природна будући узрочником свега што живи и дише како на планетарном тако на космичком и небеском нивоу.
Ако полазимо од тога да је по мишљењу неких последње Христово искушење било на крсту, тешко да га можемо одвајати од свих момената, укључујући предфинални гетсимански стадијум, који су до крста водили. На крсту, свакако, проблем није ништа мање периферан. Али и на путу до Голготе, почев од свих могућих мучења кроз које је Син прошао, није занемарљиво Христово Себедавање. Ако полазимо од тога да по речима Христовим, Он има могућност да пројави силу, отпор, да му Бог Отац пошаље војску, одбрану, а Он то не користи, не жели да искористи, онда видимо усаглашавање са вољом Оца и незамисливи понор несебичности који тријумфује до момента да преда свој живот (говоримо о Божијем животу) за живот света. Многи су дали свој живот несебично руковођени бројним идеалима, на крају крајева видимо и у животињсвом свету да се једна животиња може жртвовати за своје младунче, али ниједно од тих умирања не може да обезбеди вечни живот за своје наследнике. Ту је суштинска разлика између Божије смрти и смрти свакога од нас. Уосталом, могла би теологија мало више да залази у то шта значи да је Отац дао Сина за живот света, јер колико би родитеља дали живот свог детета чак за исту ствар? Али, на крсту, дакле након свих агонија, бичевања, ругања, ударања (сетимо се само оне тако мучноподмукле реакције некога ко је ставио покривало преко Христове главе а онда га ударио, па га терао да прорекне ко је то учинио?!), Христова агонија и срамоћење се не зауставља. Он са крста гледа противнике. Не оне које не воли, него оне који њега не воле. Не оне којима се Он као неки револуционар или побуњеник противи, него онима који се њему противе. Изазивају га. Драже додатно. Наступају логично у складу са својом перцепцијом: “Ако си Син Божији, сиђи са крста, па ћемо вјеровати”. Дакле, провоцирају га да покаже силу. Свемоћ. А опет, он иако има ту могућност – бира други пут. Пут апсолутне немоћи. Поред свих физичких болова, можемо рећи да наставља да преживљава, условно говорећи, „психичко насиље“. А не буни се! Пати, али не буни се! Иде до краја.
На крсту, дакле, можемо донекле али опрезно рећи да се „искушава“ вера Христова. Не искушава га Отац. Син је Сам пред амбисом Властитог ништавила. То је, дакле, хорор са којим се Бог као Животодавац свега сусреће. Не спрам своје творевине, него спрам онога што он није створио. Да се Један од Тројице дословно уништи. Морало је, макар на трен, шта год тај трен значио, доћи до неке промене у животу Друге Двојице. Ако се та промена догодила на боготројичном нивоу тиме што је Један од Тројице постао човеком не престајући бити Богом, могуће је, дакле, да се због привремене смрти, али ипак смрти, догодила промена због смрти Бога Сина у односу на Друге Две Личности. Ако се сва творевина узнемирила током његове смрти на крсту (земљотрес, помрачење, пуцање храма, устајања неких из мртвих…), зар ће Друга Двојица, Отац и Дух Свети, бити равнодушнији да не осете промену? Тешко. Без обзира на количину унапред позициониране сигурности која је обезбеђена Божијим Промислом и деловањем. Дакле, Син се налази Сам пред својом „судбином“. Од њега зависи да ли ће пасти у искушење да призове Бога Оца са војском која би га одбранила, чак и ту, на крсту, и да ли ће на тај начин донети другачији ток спасењу човечанства. Ако полазимо од још неслућеније парадоксалности да је богоостављеност уследила тако што је самог Сина задесила („Боже мој, зашто си ме оставио?“), онда злуради интерпретатори могу и на том темељу рећи да је Син поклекако искушењу на том нивоу, јер му Отац није послао одбрану. Ипак, Син није галамио на крсту љутећи се на другачију одлуку Оца, јер пред своју смрт поставља још два исказа: „Опрости им јер не знају шта чине!“ и: „У твоје руке предајем свој дух!“. Ово предавање живота Бога Сина Богу Оцу је израз скандалозног поверења које желим да истакнем у први кадар.
Вратимо се на хронолошки ток, опет на сцену која је, кажем, неодељива и од тајне крста сутрадан. Христово колебање, дакле, није наивно. Можда је претенциозно рећи, али можда на неки начин и сам Тројични Савет долази под питање. Може ли Један прихватити да умре са потпуним поверењем да ће га Отац подићи? Апостолска химна о љубави говори између свих врлина да љубав “све верује“, али Христос се, као носилац љубави јесте колебао. Није то ствар сумње да ли његов Отац постоји, него да ли мора баш тим путем страдања ићи. Није ли то, на крају крајева, питање које свакога од нас жуља, јер не доводе неки питање веру у Бога, него зашто морају да страдају у нечему. Вратимо се на проблем поверења. Несумњиво да Бог постоји као Тројична Љубав. Али, људски и хипотетички гледано: колико би сада неко од нас могао да прихвати своју смрт а да му други каже да не брине и да ће га подићи из мртвих? Да ли би данас неко са таквом дозом поверења према другом човеку могао приступити у смислу да прихвати своју смрт а да ће га тај други човек одмах недуго затим оживети чак и поред богатства данашње медицине? Колико би неко ризиковао, знајући да се можда из такве реанимације не пробуди? Треба имати такво поверење!!! Упркос логици која се буни, Бог Син показује такав вид поверења у Оца и зато иде до краја на крст. А да би неко показао такво поверење, мора неизмерно да воли Оца чак уз ризик да Отац може злоупотребити властити начин постојања и да Сина не подигне уопште из мртвих!!! Јер, ако је величанствени показатељ љубави то што Отац подиже Сина (није Син сам себе подигао из мртвих), онда ништа мање величанственији показатељ није колики ниво поверења Бог Син показује Богу Оцу тиме што улаже своје поверење да га Отац неће оставити у смрти.