Simon Vejl, 1921.
Poslušnost je životna potreba ljudske duše. Postoje dve vrste paslušnosti: poslušnost ustanovljenim pravilima i poslušnost prema ljudskim bićima koja smatramo vođama. Ona podrazumeva saglasnost, ne samo u pogledu svih pojedinačnih primljenih pravila, nego saglasnost datu jedanput zauvek, uz jedino ograničenje koje mogu postaviti zahtevi savesti. Nužno je da ona bude opšte priznata i to pre svega od strane vođa, te da glavni pokretač poslušnosti stvarno bude saglasnost a ne strah od kazne ili mamac nagrade — tako da se podređenost nikada ne optuži kao sluganstvo. Potrebno je isto tako da se zna da oni koji nalažu moraju i sami slušati; a osim toga i da cela hijerarhija bude upravljena nekom cilju čiju će vrednost, pa čak i veličinu, osećati svi: od najvišeg do najnižeg.
Poslušnost je nužna hrana duše – ko je potpuno lišen poslušnosti, bolestan je. Tako je kolektiv kojim upravlja suvereni vođa, koji nikome nije odgovoran, u rukama bolesnika.
Gde je jedan čovek za ceo život postavljen na vrh društvene organizacije, potrebno je da on bude simbol a ne vođa, kao što je slučaj s engleskim kraljem; takođe je potrebno da njegova sloboda bude ograničenija od slobode bilo kojeg čoveka iz naroda. Na taj način, stvarni vođe, premda su vođe, imaju nekog iznad sebe; osim toga, može ih se, bez prekidanja kontinuiteta, zameniti tako da svaki od njih primi svoj neophodni deo poslušnosti.
Oni koji ljudske mase podređuju prisilom i okrutnošću u isti mah oduzimaju im dve vrste životne hrane: slobodu i poslušnost. Jer takve mase više nisu u stanju postići unutarnju saglasnost s autoritetom kojeg podnose. Oni koji štite takvo stanje stvari u kojem je korist glavni pokretač oduzimaju ljudima poslušnost, jer saglasnost koja je ovoj princip nije nešto što se može prodati ili pak kupiti.
Stotine znakova pokazuju da su ljudi našeg doba već dugo lišeni poslušnosti. Naravno, to se iskoristilo da im se nametne ropstvo.
Izvor: Simon Vejl, „Potrebe duše“ (četvrto poglavlje), u: Sloboda i tlačenje i drugi eseji, Zagreb: Naprijed, 1979, str. 183–184.
Prevod: Mirjana Dobrović
