Симон Вејл, 1921.
Послушност је животна потреба људске душе. Постоје две врсте паслушности: послушност устанoвљеним правилима и послушност према људским бићима која сматрамо вођама. Она подразумева сaгласност, не само у погледу свих појединачних примљених правила, него сaгласност дату једанпут заувек, уз једино ограничење које могу поставити захтеви савести. Нужно је да она буде опште призната и то пре свега од стране вођа, те да главни покретач послушности стварно буде сагласност а не страх од казне или мамац награде — тако да се подређеност никада не оптужи као слуганство. Потребно је исто тако да се зна да они који налажу морају и сами слушати; а осим тога и да цела хијерархија буде управљена неком циљу чију ће вредност, па чак и величину, осећати сви: од највишег до најнижег.
Послушност је нужна храна душе – ко је потпуно лишен послушности, болестан је. Тако је колектив којим управља суверени вођа, који никоме није одгoворан, у рукама болесника.
Где је један човек за цео живот постављен на врх друштвене организације, потребно је да он буде симбол а не вођа, као што је случај с енглеским краљем; такође је потребно да његова слобода буде ограниченија од слободе било којег човека из народа. На тај начин, стварни вође, премда су вође, имају неког изнад себе; осим тога, може их се, без прекидања континуитета, заменити тако да сваки од њих прими свој неопходни део послушности.
Они који људске масе подређују присилом и окрутношћу у исти мах одузимају им две врсте животне хране: слободу и послушност. Јер такве масе више нису у стању постићи унутарњу сагласност с ауторитетом којег подносе. Они који штите такво стање ствари у којем је корист главни покретач одузимају људима послушност, јер сaгласност која је овој принцип није нешто што се може продати или пак купити.
Стотине знакова показују да су људи нашег доба већ дуго лишени послушности. Наравно, то се искористило да им се наметне ропство.
Извор: Симон Вејл, „Потребе душе“ (четврто поглавље), у: Слобода и тлачење и други есеји, Загреб: Напријед, 1979, стр. 183–184.
Превод: Мирјана Добровић
