Ваша Светости, Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, Часни оци, драги гости,
дозволите ми да вас, између две трпезе: оне духовне са које долазимо, тј. божанске литургије која је par ехсеllеncе место сусрета човека са Богом, и оне телесне на коју ћемо отићи (после празника за уши који нас очекује) а која је трпеза такође својеврсна агапа (трпеза братске љубави), дозволите ми, велим, да вас од свег срца поздравим и пожелим вам добродошлицу на Теолошки факултет. А заиста сте нам сви добродошли, јер вашим доласком сведочите да не заборављате Теолошки факултет, да не заборављате Цркву, да не заборављате ни Св. Саву који је непосредни повод нашег данашњег окупљања.
И одиста не треба заборавити Св. Саву, јер бисмо заборављајући њега убрзо заборавили и ко смо и шта смо и зашто смо. Зар нас није Св. Сава учио да смо без Бога и без утемељења у Богу (како личног тако и свенародног) налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења, па је зато на српски језик неуморно преводио и дописивао богонадахнуте и богомудре оце Цркве, а исто тако цркве и манастире неуморно подизао и обнављао, не би ли нам указао на пут ка ономе без кога смо само прах и пепео. И зар нас није учио да смо издвојени од других људи и народа налик на изоловани поточић коме прети опасност да заврши као устајала бара, па је зато, непрестано путујући, градио мостове и са источним и са западним народима, пријатељујући са свима и бивајући свима све, само да их придобије.
Отуда сваки онај који инсистира на српству Св. Саве, а не на његовом хришћанству, није од њега научио ништа. Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили. И такав став није његово приватно постигнуће, него дело Духа Светога који надахњује Цркву и свакога истински црквеног. И као што белац или црнац крштењем водом и Духом не престају да буду бели или црни, али бела или црна кожа престаје да им, у Цркви у коју су крштењем ушли, даје идентитет, тако исто идентитет у Цркви престаје да им даје припадништво одређеној друштвеној класи или неком народу. Идентитет у Цркви човек задобија искључиво из односа који преко Христа у Духу Светоме има са Оцем небеским. Све остале особине које је имао (боја коже или очију, припадништво класи, раси, полу или нацији) он уласком у Цркву додуше не губи, али оне престају да за хришћанина буду одлучујуће, престају да му дају идентитет који он сада црпи не из карактеристика овога света, него (парадоксално) из будућег царства Божијег. Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, онда свакако у Христу и у његовој Цркви не сме бити ни Немца ни Италијана, ни Србина ни Хрвата, ни Руса ни Јапанца, него само Христос сав у свему.
Тако и ми, љубљени моји, благодарећи Богу што за вековни узор имамо оваквог духовног горостаса који надраста све људске, „исувише људске“, поделе, осим оних које бескомпромисно деле добро од зла и праву од криве вере (јер је она прва спасоносна, а ова друга душепогибељна), имајмо за извор свог идентитета само благу Христову личност, а за руковођење при делању само чисту љубав Христову, без обзира на цену коју ћемо баш због тога морати да платимо кнезу овога света. И колико год висока та цена била, не заборавимо ни то да ни једна цена није превисока када је у питању царство Божије, царство Христа Богочовека, коме нека је слава са светима његовим (међу којима је и српски лучоносац Св. Сава) у векове векова. Амин.
Извор: Поздравна реч декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Светосавској академији 27. јануара 2003, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 151–152.