О канонском праву аутор не зна ништа, а још мање о надлежностима Црквеног суда у односу на клир и мирјане Српске Православне Цркве. Црквени судови су за већину људи, па и за вернике, нешто архаично, апстрактно, са чиме је ретко ко имао додир. Али о политици, тој сложеној и често прљавој игри моћи, утицаја и симбола, аутор зна довољно да препозна када се једна унутарцрквена процедура претвара у друштвено изопштење и у поруку упућену свима који се дрзну да говоре другачије, мисле самостално или наруше привид сагласја. Медијски експонирани и опозиционо настројени теолог Благоје Пантелић је, као и редитељ Емир Кустурица у односу са световним властима, добио прилику да се нађе на „срећнијој страни“, да буде сврстан међу оне који одговарају пред законом, да се из првог лица увери какву ће правду додељивати Црквени суд СПЦ.
И слепом је јасно зашто су се обојица нашли на „срећној страни“, први грађанског, а други црквеног права. Убеђени смо да се прослављени режисер и оптужени теолог један са другим не би сложили око много чега, али су и један и други починили неопростиву грешку. Први је био довољно дрзак да нађе разумевања за циљеве и мотиве студентског покрета и да доведе у питање сврсисходност пројекта „Јадар“, док други јавно и без много задршке критикује политички ангажман дела Српске Православне Цркве, а посебно њеног патријарха, пре свега његову „добру сарадњу“ са влашћу.
Закон је у Републици Србији, а чини се и у Српској Православној Цркви, резервисан само за опозицију. Не можемо да се сетимо када је последњи пут неко из државне или црквене власти одговарао за било који преступ. Може бити да нам Државу и Цркву воде све сами свеци. Пре ће бити да се „правда“ спроводи крајње селективно, да је инструмент за кажњавање и проказивање политички проблематичних. Ако можемо да разумемо напад напредњачких медија на Емира Кустурицу, личност светског формата и значаја, много нам је теже да схватимо због чега наша Црква толику пажњу посвећује теологу Благоју Пантелићу.
Велика енергија је уложена у разне формате клеветања свих који су се усудили да критикују политичко деловање врха СПЦ (бројни текстови на сајту Патријаршије, подкаст „Православље“, Сунчаник, гостовања на Хепију, Пинку…). У текстовима који излазе на поменутом Сунчанику, чијег аутора препознајемо по агресивном наступу и стилу писања који не приличи једном српском свештенику, као и упитном истинитошћу његових оптужби (да не кажемо лажима), противници политичке позиције Патријаршије су изложени оптужбама за најозбиљније моралне и законске преступе. Мета напада су „либерални“ теолози, „непослушни“ свештеници, а ни владичанска титула није заштита од оштрог пера патријаршијског лојалисте.
Но, писање по интернету је једно, колико год злонамерно било, а правно процесуирање је друго. Међутим, управо је писање по интернету (претпостављамо) повод за позивање теолога Пантелића пред Црквени суд. Свашта се може замерити Благоју што се тиче стила и одабира речи у критикама упућеним Патријаршији. Карактери су различити. Оно што му се не може замерити јесте истинитост изнесених тврдњи, а ниских удараца какве упућује еминентни свештеник у својим текстовима на Сунчанику – нема. Зато се поставља питање: За које злодело ће бити суђено срећном добитнику?
Да ли страна која тужи жели да каже да „злочести“ твитови теолога Благоја Пантелића озбиљно угрожавају углед СПЦ? Да је он одговоран за то што се на овогодишњој Спасовданској литији у Београду појавио невиђено мали број верника? Неће бити. Већина верника не прати ни сајт Патријаршије, ни Благојев налог на Твитеру.
Да су текстови који излазе на Теологија.нет теолошки неприхватљиви? Да користи овај портал за обрачун са политичким противницима унутар СПЦ? Ако је тако, и уредници „Информера“, „Алоа“, „Српског телеграфа“ је свакако требало да се нађу пред Црквеним судом. Јелте, многи од њих се веома гласно издају за вернике.
Да је мирјанин СПЦ дужан да прати политичку позицију патријарха српског Порфирија? Да нема право да критикује његову политику? Политичка униформност се не може захтевати ни од клира, мирјани још мање могу бити обухваћени таквим ограничењима. Да је патријарх оличење политичке неутралности, да је успешно сачувао сопствену аутономију и институције коју представља, заиста бисмо могли поверовати у лоше намере критичара.
Када је са руским председником Владимиром Путином поделио своју бригу због „обојене револуције“ која је на делу у Србији, Порфирије је свом силином закорачио у политичку арену. Природа односа Патријаршије према „непослушнима“ тако није ни теолошка, ни еклисиолошка, већ у потпуности политичка. Благоје је на саслушање позван, уверени смо, не зато што је хетеродоксан, нити зато што је црквени сепаратиста (и сам је најавио да ће се појавити на саслушању), већ зато што је политички неистомишљеник. Црквени суд, о чему год да буде одлучивао, ће у том тренутку стопроцентно бити политички суд.
Оно што ће највише деградирати углед СПЦ и њеног Суда, јесте то што ће он бити искоришћен као начин проказивања, као јефтини таблоид. Када СНС привремено затвори ресторан Емира Кустурице, он му не наноси реалну материјалну штету. СНС тиме не брани ни закон ни државну касу. Такав потез служи само и искључиво да се име нашег најпознатијег режисера провуче кроз новине, да се на њега залепи етикета. Ми не знамо да ли је Емир намерно или случајно прекршио закон, али то на крају крајева није ни битно. Он је селектован и нападнут политички. Исто важи и за срећног теолога. Ако се и огрешио о неки канон (ми то заиста не можемо знати), он неће (хипотетички) бити кажњен због тога. Суд неће бранити црквени поредак, већ сопствену везу са напредњачким режимом.
На крају, овај судски процес је ништа друго него институционализовани наставак објављивања непотписаних колумни једног љутитог и исувише утицајног свештеника, који је одлучио да, у маниру власти коју подржава, зарад одржања личне моћи неколицине људи, злоупотреби и унизи институцију која му не припада ништа више него аутору овог текста и оптуженом теологу.