Пошто смо утврдили да су напади на патријарха и про-СНС епископе исто што и напад на Цркву, морамо поставити питање да ли је и напад на митрополита Јоаникија и још петорицу владика, који се може схватити као претња другим, властима мање наклоњеним архијерејима и свештеницима, исто тако напад на Српску Православну Цркву.
Ако је неприхватљиво свако критиковање патријарха Порфирија (1, 2, 3, 4, 5) или митрополита Иринеја (1, 2, 3) због чега су прихватљиви напади на митрополита Јоаникија и друге епископе, које режимски медији оптужују за много горе преступе од неадекватног уређивања сајта СПЦ?
Да ли прећуткивањем таквих напада желимо да поручимо да су неки епископи „више Црква“ од других, и то само на основу њиховог односа према властима?! Због чега је митрополит бачки Иринеј заслужио већу заштиту своје браће од владике Григорија?!
Последњи режимски текст „Десет разлога због којих митрополит Јоаникије није смео да потпише писмо против Српске Православне Цркве и патријарха српског“ још једном јасно показује суштину односа Српске напредне странке према Српској Православној Цркви. За режим је Црква, као и све остале институције које имају несрећу да се нађу у његовим канџама, само један од инструмената за одржање рејтинга. Пијетет постоји само када је потребно усликати се и одглумити традиционалност и патриотизам.
Митрополит Јоаникије је, заједно са остатком Митрополије црногорско-приморске, када је СНС покушавала да украде део заслуга за промене у Црној Гори, у насловима режимских гласила био радо виђен гост. Међутим, један поступак контра интереса режима био је довољан да Јоаникије буде оптужен за антицрквено деловање и личну издају патријарха Порфирија, као и да је „стао у ред са онима који не желе добро српском народу“. А оптужили су га они који, судећи по горе поменутом тексту („нецрквени медији“), поред цркве прошли нису.
СНС је јасно демонстрирала да ће са лакоћом ударити на најугледније људе Цркве, али и да је спреман да сеје раздор и неповерење између верника у Србији и Црној Гори, баш као што тренутно ради када је у питању јединство српског народа са две обале Дрине. Нећемо се зачудити ако митрополит Јоаникије у режимским медијима једног дана постане „монтенегрин“. Титула митрополита га неће заштитити од насртаја СНС гласила, као што није штитила ни његовог претходника:
Информер: Сад је све јасно: Амфилохије ради за Мила!, ШОК! Амфилохије и Мило заједно забрањују Вучића у ЦГ!, АЛО: Милов владика напао Србију, Амфилохијев премијер се одрекао Косова, Српски телеграф: Амфилохије црта Вучићу мету на челу по налогу Ђукановића, Амфилохије на челу Милове цркве, Паклени план Мила и Амфилохија: Договорили отимање светиња.
Да ли је потребно напомињати да на све ове режимске написе против митрополита Амфилохија није уследио ниједан једини текст или саопштење објављено на званичном сајту наше Цркве?
Лакоћа с којом се режимски, али и опозициони медији без задршке усуђују да нападају на Српску Православну Цркву указује на шири проблем. СПЦ није у стању (или не жели) да на адекватан начин заштити своје архијереје од најотворенијег медијског линча. Чињеница да врх СПЦ, само на основу партијских афинитета, одбија да устане у одбрану својих епископа је дубоко узнемирујућа.
Није проблем то што имамо „опозиционе“ и „прорежимске“ владике, и они имају право на политичке преференције. Мада би било добро да нас не заваравају са тим да им је политика сасвим страна. Проблем је тај што се чини да прорежимски архијереји нису спремни да бране достојанство своје браће. Проблем је што је допуштено да једна политичка позиција буде проглашена „црквенијом“ од друге. Такво стање не шаље добре сигнале верницима, нити јача углед СПЦ у нашем друштву. Напротив.
Архијереји, свештеници, теолози и други који причају о Цркви и у име Цркве су себе довели у ситуацију да не могу суверено да управљају сопственим речима и поступцима. Други то раде уместо њих. Својим нереаговањем на режимске кампање јерархија СПЦ је омогућила режиму и медијима да српске владике укалупљују, контекстуализују и политички одређују по своме нахођењу. СПЦ је свакодневно жртва дневнополитичких манипулација позиције, опозиције и њима лојалних медија. То не мора да буде тако.
Наша Црква ужива већи углед и од Српске напредне странке, и од било које опозиционе партије, а да не говоримо о медијима. Да би тако остало, Црква мора да буде јединствена, не у свим својим политичким опредељењима (то није ни могуће), већ у одбрани достојанства свих њених припадника. Пошто критике на рачун митрополита Иринеја бачког заслужују муњевит одговор на званичном гласилу СПЦ, за очекивати је да исти аршини буду примењивани када се на мети режимских медија нађе митрополит Јоаникије, или неки други. Нажалост, искуство нас учи друкчије.
Од оних који говоре у име СПЦ се не очекује да бране ничије политичке ставове, али се очекује да покажу да, и поред разлика у политичким опредељењима, неће ћутати на нападе на своје архијереје. Сви, и прорежимски, и опозициони, морају да покажу да је њихова припадност Цркви изнад дневне политике. Сви су дужни да вагају сваку изговорену реч и свако учињено дело. Сви смо дужни да бранимо истину и достојанство своје браће.
