Хришћанско подвижништво је, пре свега, еклсијална а не индивидуална ствар. То је промена нашег природног, индивидуалног, начина постојања у личну заједницу и однос, динамички улазак у заједницу живота тела Цркве. Циљ подвижништва је да преобрази наше безличне природне жеље и потребе у пројаву слободне личне воље која доводи у постојање истинити живот љубави.
Небеске лествице, рукопис Лествице, XII век
1. Подвижништво као еклисијални пут
Тварно [материјално] телo учествује у човековом савршенству, у његовом освећењу. Савршенство и обожење означавају васпостављење човека у пуноћу његових егзистенцијалних могућности, на оно што је он позван да буде – икона и слава Божија. Тај „циљ“ човековог живота укључује биће човека у целости, и оно што називамо душом и оно што називамо телом. Он се односи на тоталитет човекове личности.
То је темељна истина православне антропологије, која разјашњава и значење хришћанског подвижништва и повлачи темељну разлику између таквог и законског разумевања индивидуалне врлине.
Подвижништво није неки индивидуални рад или добродетељ, дело сталног поштовања неког објективно прописаног понашања. Оно није послушност наредбама неког безличног закона или конвенционалног ауторитета. Телесно подвижништво није ограничено на „потискивање“ тела, како би кроз умртвљивање, презрена материја постала послушна надмоћном „духу“.
Хришћанско подвижништво је, пре свега, еклсијална а не индивидуална ствар. То је промена нашег природног, индивидуалног, начина постојања у личну заједницу и однос, динамички улазак у заједницу живота тела Цркве. Циљ подвижништва је да преобрази наше безличне природне жеље и потребе у пројаву слободне личне воље која доводи у постојање истинити живот љубави.
Тако је инстинктивна потреба за храном, жудња за независном индивидуалном самодовољношћу, преображена у контексту црквеног поста – потчињавање заједничкој пракси Цркве постаје меродавно, претварајући те инстинктивне потребе у дело односа и заједнице. Црква не пости због тога да би подјрамила материју духу, нити због тога што прихвата поделу хране на „чисту“ и „нечисту“.
Она пости због тога, што на тај начин показује да одбија да прихвати узимање хране као неки аутономни акт. Она преокреће исхрану у послушање заједничкој вољи и заједничкој пракси Цркве, подјармљујући индивидуалне склоности црквеним правилима поста која одређују избор хране. А слободно поштовање правила увек подразумева љубав – то је увек дело заједничарења.
При свему томе, правила црквеног поста не изражавају случајну или произвољну поделу хране, већ сабирају дуго искуство људске природе, с гледишта светих који су ова правила успоставили. Ово искуство добро познаје бунтовност наше природе, и разликује која врста хране појачава аутономне пориве самоочувања, а која их слаби.
У том смислу, можемо да прихватимо везу између поста и потчињења материје захтевима духа, као једну слику или облик тумачења. Све што је потребно је да буде јасно да подвижништво Цркве није сукоб са самом материјом, него са побуном материјалне индивидуалности, с њеним побуњеничким усмерењем ка самопостојању.
Подвижништво гуши побуну наше материјалне природе и не дозвољава јој да постане сама себи циљ – друга сврха унутар творевине, различита од сврхе коју представља лична ипостас живота, наше учествовање у животу тројичне заједнице.
Неко би могао да помене и друге видове подвижништва у Цркви, који одговарају посту, нпр. полно уздржање, учествовање тела у молитви (клечање и метаније, што се посебно чува у монашком предању), смирено служење, послушност и одбацивање индивидуалне воље, човекољубље и милосрђе, потчињавање литургијском Типику и учествовање у св. тајнама. Све су то практични видови отпора егоцентричном индивидуализму, поистовећеном с телом, начини човекове динамичке борбе за превазилажење безличних елемената у његовој биолошкој природи – борба да се човек испуни, кроз однос са Богом и са ближњима, у личној посебности која се може остварити само кроз љубав.
То нису начини индивидуалног отпора или индивидуална борба, већ потчињење индивидуалног општем искуству и животу Цркве. Индивидуални напори су преображени у заједнички напор. Борба постаје дело заједнице, заузимајући своје место у животу читавог тела Цркве.
Пошто је то његов садржај, подвижништво не представља лишавајући и ниподаштавајући однос према животу, нити непријатељство према телу и потцењивање материје, као што је то, током векова, био случај код манихејаца и пуританаца. У предању Цркве, подвижништво је филокалија [=добротољубље][1], љубав према лепоти „несавршене савршености“ која представља личну пуноћу, васпостављање помрачене иконе Божије у човеку у њену изворну лепоту.
2. Одбацивање дуализма
По схватању и искуству православног Истока, подвижништво претпоставља одбацивање платонског, или било ког другог дуализма, са његовим a prirori презиром према материји и телу, и вредновањем само душе, духа човековог. Разликовање душе и тела не представља онтолошко разликовање, попут разликовања природе и личности или природе и енергија. Та се разлика не односи на биће човеково, на његов начин постојања.
Због тога смрт, распадање тела, не представља крај човековог постојања. Она не разара његову природну ипостас. Човеково постојање (душа) је нарочита створена природа [која опстаје] чак и након смрти – колико год да то раздавајање од тела („у коме смо примили наше биће“[2]) представља за нашу природу највеће могуће искушење и егзистенцијално отуђење, болну последицу човековог пада.
Душа и тело представљају различите природне енергије, енергије једне људске природе. То је та једна природа, а не само тело, која је постала егзистенцијално аутономна и „звероподобна“[3] приликом човековог пада.[4]
Подвижништво Цркве се односи на ову „звероподобну“ природу, не само на тело, нити само на дух, него на заједничку стварност природе која се пројављује и која је од обоје окушана. Због тога етос на који подвижништво Цркве циља има онтолошки садржај, и има за циљ „ипостазирање“ природе у личну посебност и слободу.
3. Одбацивање индивидуализма
Подвижништво је борба личности против побуњене природе, против природе која настоји да задобије оно што се може задобити једино у личном јединству и заједници са Богом. Побуна наше природе, настоји да замени способности за истинити живот које представљају благодат Божију, дар личне заједнице и односа.
Свака апсолутна, аутономна природна жеља сеже до првог бунта аутономије: „У дан у који окусиш од дрвета познања добра и зла, умрећеш“ (Пост 3, 5). Подвижништвом хришћанин укида кретање ка побуни и самообожењу. Он се одупире настојању своје сопствене природе да постане егзистенцијално апсолутна, и динамички спроводи у дело своју личносну вољу, како би своју природу васпоставио у заједницу благодати живота.
Ово васпостављење и овај отпор, пак, претпостављају борбу у самом човеку, борбу против онога што је његова природа, приликом пада, постала. Другим речима, подвижништво представља напор који је логички контрадикторан. Јер је несумњиво логички контрадикторно ако се човек опире потребама и захтевима своје природе, саме природе која чини његову индивидуалност, његов сопствени селф.
Трагична подела између природе и личности, између неопходности и слободе, открива се на сваком ступњу подвижничког живота. То је емпиријска самоспознаја човека, самоспознаја која се враћа до саме истине постојања, иза било какве логике елабориране интелектом. Индивидуална природа је оно што човек јесте, а опет, она није сам човек по себи.
Индивидуално тело јесте његова природа, а у исто време, оно је нешто страно његовом природном одређењу: „Ово тело које је моје а опет и није моје, тај љубљени непријатељ“ – како пише Св. Јован Лествичник.[5] Моје тело је моје, а опет и није моје. То је моја људска природа, која има немилосрдне пориве ка ономе што је противно природи, а то је уздизање природе до њеног краја – уздизање које одваја моју природу од мог ипостасног живота и чини да се она распадне у смрти.
4. Недостижно по природи – достижно по благодати
Садржај хришћанског подвижништва није контрола ума, како би се осигурала „уздржаност“ у нашим потребама и жељама, нити стицање навике природне воље да поштује неки закон. То је борба за личну слободу од неопходности којима је наша природа потчињена. То је човекова борба са самом његовом природом, са смрћу која је „помешана“ са људском природом.
А индивидуална самоконтрола, како је доживљава конвенционална моралност, не може бити друго до врло ограничен вид те борбе, пошто настојања ка ономе што је супротно природи имају пресудан утицај у дубинама човековог бића, у предсвести и подсвести. Побуна природе мора да буде усмрћена како би природа могла да живи „у складу са природом“. Та побуна је укорењена у биолошкој ипостаси самог индивидуалног – у природној вољи, у несвесним жељама, у инстинктима, у сексуалној наклоности и у слепим потребама за самоочувањем.
Тако имамо и другу логичку антиномију, други скандал за критеријум ефикасности коју негује легалистички морал – човек се бори да умртви побуну своје природе, а нема сумње да је то умртвљење немогуће постићи само људским напорима. „Победа над сопственом природом је немогућа“, како нас уверава Св. Јован Лествичник на основу свог подвижничког искуства.[6]
Држећи се антитетског паралелизма између хришћанског подвижништва и индивидуалне врлине, у овој изреци Св. Јована можемо да уочимо пропаст читавог законског морала и читавог идеалистичког хуманизма. Свако систематско настојање за „побољшањем“ човека његовом индивидуалном вољом и напором, са циљем да се његова природа припитоми његовим сопственим силама, осуђена је на неуспех самом природом.
Човек, сам за себе, не може да престане да буде оно што јесте по „природи“. Његов напор да превазиђе природу индивидуалним силама, чини га заточеником исте побуњене аутономије индивидуалности која досноси пропадљивост природи. Због тога сваки антропцентрични, аутономни морал, завршава као бесплодно инсистирање на сасвим неодговарајућој самодовољности човека, која представља израз човекове палости.
Насупрот томе, хришћанско подвижништво одбацује детерминистичку дијалектику напора и резултата. Оно претпоставља да ми никакве наде не полажемо у људске силе. Оно изражава и труди се у смеру учествовања човекове слободе у превазилажењу побуне његове природе, али само то превазилажење је дело благодати, дар Божији.
Тако човек, подвижничким напором, чак и не покушава да скрши побуну људске природе. Он напросто жели да потврди лични одговор љубави на дело његовог спасења у Христу, и да се усагласи са божанском љубављу и божанском икономијом, иако је то усаглашавање бесконачно нејако због слабости његове природе.
5. Занемаривање подвижништва као отуђење од истине
Овде смо приморани да направимо критички осврт, присећајући се изопачења које је настало у хришћанској побожности, посебно у западном друштву. Овде имамо у виду одбацивање подвижништва, а посебно његовог физичког карактера. Пост, који представља најнепосредније и најопштије дело подвижништва Цркве, на Западу је сада сасвим укинут, чак и на званичном нивоу.
Центар тêже хришћанске побожности је померен даље, ако не и потпуно, на оно што се назива „индивидуална морална конзистентност“, на рационално оправдиво понашања и поштовање заповести које су друштвено корисне, логички самодоказиве и објективно неопходне.
Хришћански живот све више постаје ништа друго до посебан вид понашања, кодекс доброг владања. Хришћанство је све више отуђено, постајући друштвени додатак прилагођен да удовољи мање лошим људским захтевима – конформизму, стерилном конзервативизму, малодушности, плашљивости. Претворено је у тривијални морализам, који настоји да улепша заплашеност и да, путем друштвене пристојности, кроз спољашње украшавање, обезбеди индивидуалну сигурност.
Људи који су заиста жедни живота, који свакодневно стоје на рубу смрти, који се очајнички боре да пронађу неко светло у запечаћеној беди човековог постојања – то су људи којима је Јеванђеље спасења првенствено и нарочито упућено. Они неизбежно остају далеко одстрањени од рационалистички организованог, на друштвеном конвенционализму утврђеног, хришћанства.
Данас, у таквој атмосфери, сама реч и идеја подвижништва је вероватно несхватљива за већину хришћанског народа. Свако ко говори о посту и целомудрености и добровољном ограничавању наших индивидуалних жеља, засигурно ће се сусрести са понижењем или исмевањем. То свакако не спречава људе да имају своја „метафизичка убеђења“ и веру у „врховно биће“ или у „слатког Исуса“ који је имао предивно етичко учење.
Питање је, пак, каква је корист од „метафизичког убеђења“, кад оно ни на који начин не води обезбеђивању правих одговора – осим идеалистичких и апстрактних – на проблем смрти, на саблазан распадања тела у земљи.
То право знање се може наћи само у оном знању које се задобија подвижништвом, у напору да се одупремо смрти у нашем сопственом телу, у динамичкој победи над смртношћу човека. И то се не постиже било каквим подвижништвом, већ само оним, које се саображава примеру Христовом, који је добровољно прихватио смрт како би смрт уништио – „смрћу разрушивши смрт“.
Свако добровољно умртвљење егоцентризма који је „противан природи“, јесте динамичко уништење смрти и победа за живот личности. Врхунац долази када човек покаже потпуно поверење предајући своје тело, последњи бастион смрти, у руке Божије, у наручје „земље Господње“ и у пуноћу заједнице светих.
6. „Телесно знање“
Порука која је збиља способна да дотакне човека, и то можда управо савременог човека, у његовом револту против испразности конвенционалних моралних стандарда, јесте изазов и позив на непосредно, телесно учествовање у истини живота који уништава смрт, у истини личне слободе од принуде природе.
У Цркви, телесно подвижништво је увек представљало превасходни пут теолошког знања. Није могуће човеку да спозна истину живота, истину Бога и истину свог сопственог постојања, кроз чисто интелектуалне категорије, кроз чисто конвенционалне концепте који се могу изразити релативним језиком.
Када човек следи начин релативних аналогија и конвенционалног изражавања, оно што може да достигне јесте релативно и конвенционално знање. Универзална истина Божијег откровења, истина о пуноћи и испуњењу живота, јесте универзално знање које се постиже личним искуством.
Библијско поимање поистовећује знање са полним односом и општењем. Као што полни однос и општење представља потпуно учествовање тела и душе и предавање себе, тако и ерос Бога, јесте истинити однос и „општење“ или заједница са Њим, познање Његове личности, те и он претпоставља телесно учествовање човека, телесно подвижништво самопредавања.
Св. Исаак Сирин пише: „Ако желиш да твоје срце постане место тајне новог света, прво постани богат телесним делима: постом, бдењем, служењем, подвижништвом, стрпљењем, разорењем непријатних мисли и остало“.[7] А овде налазимо и разлог за његов укор: „Јер силовито делање ствара бесконачну топлоту која одобротворава срце… Такво делање и будност прочишћују ум топлином, и дају му мудрост“.[8]
Виђење лица Божијег, опипљиво искуство светлости лица Његовог, јесте сврха и „циљ“ подвижништва, динамичко и стога увек несавршено савршенство познања и љубави: „Не можеш волети Бога ако га не видиш: а виђење Бога долази кроз познање Њега“.[9]
Лична или „еросна“ стварност подвижништва, даје хришћанској побожности карактер непосредног, опипљивог искуства непропадљивог живота, чинећи га сасвим и суштински различитим од конвенционалне природе „достигнућа“ приватне врлине.
На начин који је опипљив и искуствен, хришћанин у свом свакодневном животу пориче аутономију природног живљења. Он је одбацује као нешто што поседује смисао по себи, како би од Божије љубави примио дар живота, живота као личне и љубавне заједнице с Њим. Тако телесно подвижништво, на опипљив и конкретан начин, одређује евхаристијски карактер црквеног етоса, начин на који је Евхаристија, света заједница, продужена у свакодневном животу.
Извор: Christos Yannaras, The Freedom of Morality, Crestwood: SVS Press, 1984; срп. прев. Слобода морала, Крагујевац: Каленић, 2007.
Превод: Александар Ђаковац
[1] Треба знати да се, у грчком језику, за појмове „добро“ и „лепо“ користи једна иста реч. Па је тако филокалија и љубав према добру и уједно љубав према лепом (прим. прев.).
[2] „Постоји једна ствар у творевини (душа) која има биће у нечему другом, а не у себи. Чудесно је како она може да постоји изван онога (= тела) у чему је примила биће.“ Св. Јован Лествичник, Лествица 26, PG 88, 1036B.
[3] Видети: Св. Максим Исповедник, Ambiqua, PG 90, 397C.
[4] Уколико одбацимо онтолошку разлику између природе и енергија, не остављамо само стварност материје и тела без онтолошког утемељења, већ нас то неизбежно води ка аристотеловском схематском хиломорфизаму, ка схватању душе као ентелехије тела, као што се и догодило у Римокатоличкој цркви (уп. Бечки концил, 1311–1312). Неизбежна последица аристотеловског хиломорфизма јесте презир према материјалном и спољашње, схематско схватање етичког живота – што коначно води јуридичком морализму римокатолика и пијетизму и пуританизму протестаната.
[5] Лествица, 15, PG 88, 885D.
[6] Лествица, 15, PG 88, 881A.
[7] Мистичке проповеди, Писмо 4, р. 383.
[8] Мистичке проповеди, Слово 9, р. 41.
[9] Мистичке проповеди, Слово 16, р. 58.
