Филип позива Натанаила, Високи Дечани (©БЛАГО Фонд)
Сутрадан опет стајаше Јован [Крститељ] и двојица од његових ученика. И угледавши Исуса где иде, рече: Гле, Јагње Божије! И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом. А Исус, обазревши се и видевши их где иду за њим, рече им: Шта тражите? А они му рекоше: Рави, што преведено значи: учитељу, где станујеш? Рече им: Дођите и видите! И отидоше, и видеше где станује, и осташе код њега оног дана. А бејаше око десетог часа. А један од двојице који чуше од Јована и одоше за њим бејаше Андреј, брат Симона Петра. Он најпре нађе свог брата Симона и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи Христа. И доведоше га Исусу. А Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон Јонин, ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар [Стена]. Сутрадан хтеде Исус изаћи у Галилеју и нађе Филипа и рече му: Хајде за мном! А Филип беше из Витсаиде, града Андрејевог и Петровог. Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсије у закону и [писаху и ] Пророци: Исуса сина Јосифова, из Назарета. А Натанаило му рече: Може ли бити ишта добро из Назарета? Рече му Филип: Дођи и види! А Исус виде Натанаила где долази к њему и рече за њега: Ево правог Израелца у коме нема лукавства. Натанаило му рече: Откуда ме познајеш? Исус одговори и рече му: Пре него што те Филип позва, видех те кад бејаше под смоквом. Натанаило му одговори и рече му: Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израелов. Исус му одговори и рече му: Верујеш зато што ти казах да те видех под смоквом? Видећеш више од овога. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети отворено небо и Божије анђеле како узлазе и силазе на Сина човечијега.
У сценама које описује данашње јеванђеље присуствујемо опису рађања језгра Исусове дружине ученика и следбеника. Нису сви од њих постали апостоли, мада је апостола било барем на десетине, али су сви, одушевљени његовом личношћу и његовим учењем, ишли за Исусом. Данас смо прочитали како је то све почело.
Код синоптика (Матеја, Марка и Луке) Исус позива ученике да оставе своје рибарске чамце и да пођу за њим. У Јовановом јеванђељу није тако. Овде му ученици приступају не зато што их он позива (осим Филипа), него зато што им га је Јован Претеча наговештавао. Додуше, можда би се ова два приказа дала измирити тако што би временски прво дошао овај Јованов (Крститељеви ученици одлазе Исусу кога препознају на основу онога што су од свог учитеља слушали о њему, али још увек не постају његови ученици већ чекају да их он позове, а до тада настављају да се баве својим послом – рибарењем), а касније би дошао приказ синоптика (Исус позива Андреја и Петра док они рибаре). Иако то није немогуће, не знамо да ли је тако и било, или пак различити јеванђелисти следе различита предања.
У сваком случају, код синоптика они напуштају своје чамце. Код Јована свог дотадашњег учитеља. Али не зато што њиме нису били задовољни, него управо зато што су њиме били презадовољни, јер је он и био тај који их је упутио на Исуса. Као што рече св. Јован Златоусти, он је желео само једно – да их приведе и придружи Исусу. Зато им је он с правом могао рећи: Ја сам вас све време припремао да будете његови ученици; јер он је неупоредиво већи од мене; он се сада појавио, дакле опростите се од мене и пођите за њим. И они су то и учинили. Јован их је просто гурнуо у Исусово наручје. А то може само велики човек. Није било нимало лако имати своје ученике који у тебе имају поверење, а још је теже рећи им: Сада оставите мене и пођите за другим. Само тај гест био би довољан да покаже Јованову племенитост и ширину.
Исуса је Јован овом приликом назвао „Јагње Божије“. Св. Бид Пречасни каже да га је тако назвао зато што се Исус спремао да нам бесплатно дâ своје руно, како бисмо од њега изаткали свадбену одећу без које се не може ући у Царство Божије. А то бесплатно руно је пружање примера живљења којим је требало да се загрејемо за љубав. Чисту, божанску љубав према другима. Другим речима, из Исусовог примера требало је да схватимо да ако не будемо живели као он нећемо бити испуњени љубављу, а онда по свој прилици нећемо ући у Царство Небеско. Улазница за Царство је љубав, и то делатна љубав којом обасипамо друге. А љубав је дар оваплоћеног Сина Божијег. На нама је остало да је прихватимо или одбијемо.
А када су ова двојица (Андреј и вероватно Јован Богослов, који ово и пише, како то подозрева још Златоусти) пошли за Исусом, он их упита: Шта тражите? А они одговорише: Учитељу, где станујеш? Називајући га „учитељу“ а да још ништа од њега нису научили, они изражавају жељу да уче од њега, јер имају поверења у Јована Крститеља који их је њему и упутио. Додуше, није баш природно да на питање: Шта тражите, одговорите питањем: Где станујеш. Шта оваквим дијалогом јеванђелист жели да нам каже? Могуће то да су ова двојица, упућени од Јована Претече, хтели да пођу за Исусом као за новим учитељем, па су хтели да му изложе своје разлоге, али пре свега да од њега чују шта то он подучава, а за тако нешто требало им је мало више времена. О тако важним стварима нису могли расправљати на брзину ту на улици. Зато су хтели да пођу са Исусом његовој кући да би на миру о свему овом поразговарали. Зато га и питају где станује, на шта им он одговара познатом рабинском изреком: Дођите и видите. Тиме их позива код себе кући и они заједно одлазе.
У томе св. Кирило Александријски види потврду да они који желе да буду Исусови ученици вером трче ка његовом дому, пребивају код њега и са њим и не желе више да се врате назад у стање одвојености од њега. Тада је, вели Јован, било око четири сата поподне или два сата пре вечери (десети час по јудејском рачунању). Будући да своје јеванђеље пише шездесетак година после овог догађаја, с правом се можемо питати: како то да се он сећа тако небитних детаља какав је тачно време дана када су се њих двојица обратили Исусу. По свој прилици то је зато што, када је у питању догађај који нам радикално мења цео живот, тада се сећамо и најситнијих детаља. Тако ова двојица остадоше код њега тог дана, сведочи Јован за Андреја и себе из прве руке. А ако су разговарали о тако судбоносним темама, онда им је заиста требало доста времена, па су по свој прилици са Исусом разговарали и сву ноћ.
Шта је био резултат тог разговора не знамо. Или можда ипак знамо? Ујутру Андреј, будући да се у свеноћном разговору толико распламсао љубављу према Исусу (како с правом претпоставља Златоусти), не хтеде то задржати само за себе, него без одлагања оде, пронађе свог брата Симона, и желећи да се и он одушеви Исусом доведе га к њему (а тиме га, по Кирилу Александријском, и спасава). Златоусти вели да, пошто је боравио код Исуса и сазнао шта је овај учинио (а ја бих рекао: сазнао шта им је све тада рекао), Андреј то благо није задржао само за себе, него је пожурио и брзо отрчао свом брату да му пренесе добра која је примио, како би и свог брата, кога је највише волео, привео „самом извору светлости“.
А шта му је тачно пренео? Уверио га је да је дуго очекивани Месија пронађен. Не било који и било какав месија, него онај (Андреј је ту употребио одређени члан – τὸν) кога су толико чекали. Управо то је био резултат њиховог (вероватно) свеноћног разговора са Исусом. Андреј и Јован били су тим разговором са Исусом чврсто уверени да је он онај Месија о коме су кроз Стари Завет читали и кога су поколења столећима чекала. И распламсала се у њима љубав према њему. Као што се три године касније на путу за Емаус распламсала и у Клеопи и његовој супрузи Марији: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем“ (Лк 24, 32). Чини се да с ким год Исус успостави присан однос, распали му срце љубављу према себи. (Ако оно није баш баш отврдло.)
У целом Новом Завету реч Месија се јавља само на овом месту и нешто даље (у Јн 4, 25). Јован, пошто пише на грчком, одмах пошто ју је написао транскрибовану, преводи је на грчки као Христос, што би на српском био Помазаник. Помазивање уљем користило се у разне сврхе (за лечење, сахрањивање, приликом туге али и радости). Посебно се употребљавало да се некој особи назначи нека значајна улога. У Старом Завету помазивани су пророци (1Цар 19, 16), свештеници (Излазак 40, 13–15), цареви/краљеви (1Сам 10, 1; 16, 3, 12–13; 2Сам 23, 1; 1Цар 23, 9). Нови Завет говори о Исусу као о помазаном (Јн 20, 31; Дап 5, 42; Јевр 1, 9 итд). Његово помазање (Духом Божијим који је на њега сишао приликом крштења водом) издваја га од других (по Августину као „светињу над светињама“) због његове јединствене улоге пророка, свештеника и цара.
О самом Андреју не знамо много. Чини се да је његов највећи успех, због којег му с правом припада хвала, био тај што је Исусу следећег јутра привео свог брата Симона (мада му је касније привео још и дечака са хлебом и рибама [Јн 6, 8–9] а потом и неке Грке [Јн 12, 20–22]). Кад је Исус угледао Симона рекао му је: Од сада ћеш се звати Кифа, што је арамејска реч за Стену која се каже Петар на грчком, језику који је у регији Медитерана завладао као међународни језик образованих.
Промена имена посведочена је и у Старом Завету. Тамо Господ Авраму каже да ће се, пошто ће га учинити оцем многих народа, од тада звати Авраам [Абрахам] (Пост 17, 5). А Јакову је Бог рекао да ће се, пошто се борио са Богом и са људима и победио (Пост 32, 28), од тада звати Израел. Златоусти вели да је променом Симоновог имена у Петар, Исус показао да је у ствари он био тај који је у Старом Завету променио име и Авраму и Јакову. По њему су они који је требало да заблистају од ране младости, имали имена дата им од рођења (као нпр. Исак или Самсон). Но, онима који су тек касније требало да постану велики, име је давано касније (као нпр. Авраму, Јакову и Симону). Такве промене имена показивале су нови однос са Богом који је именованом давао нову сврху (како онда Аврааму и Израелу, тако сада и Петру). Једном речју, тиме се означавао почетак новог живота.
Међутим, иако је добио ново име, у овом периоду свог живота Петар никако није био чврст као стена (да би се, како то Исус намерава, на тако чврстим темељима саградила Црква). У свом заносу он је проходао по води, али је почео да тоне чим је схватио шта ради. У жару гнева одсекао је ухо једном од људи који су дошли да ухапсе Исуса коме се заклео на вечну верност, али га се за неколико минута три пута одрекао. Он ће постати јак попут стене тек по Исусовом васкрсењу, што је Исус његовим преименовањем очигледно предвидео. Сусревши се с њим, Исус у њему није гледао оно што Симон тада јесте, него оно што он као Петар може бити. Можда бисмо и ми, у сусрету са Исусом, могли постати нешто што сада нисмо. Бољи, широкогрудији, већи, племенитији. Свакако вреди покушати.
Следећег јутра је Исус је одлучио да оде у Галилеју како би тамо пронашао Филипа (мада се та намера у јеванђељу не помиње али изгледа прихватљиво) и позвао га да га следи, да му буде ученик. Тако би, по овом јеванђељу, у ствари Филип био „првозвани“, а не Андреј који би се могао назвати „прводошавшим“. Јер Филипа је позвао сам Исус, а Андреј и Јован су му дошли иако их он није звао. Јован каже да је Филип био из Витсаиде, Андрејевог и Петровог града. Ако се чини да то противречи јеванђелисту Марку који каже да је Исус ушао у Петрову и Андрејеву кућу у Капернауму, треба се присетити да је и Исус био познат као онај „из Назарета“, иако се као одрастао настанио у Капернауму. Исто тако су и Андреј и Петар могли бити из Витсаиде, иако су се и они касније настанили у Капернауму. Филип се у овом јеванђељу помиње неколико пута. Колико се да разабрати није га красила нека посебна способност или надареност. Изгледа да је био пример типичног „обичног човека“. Показивао је и сумњичавост да Исус може нахранити око пет хиљада људи са само пет хлебова и две рибе, мада ће касније тражити од Исуса да им покаже свог Оца Небеског, што ће Исусу пружити прилику за додатно самооткривење. Његово име се јавља у списку апостола код свих јеванђелиста.
Филип, пак, пронађе Натанаила. Ко је он тачно, не знамо. Иако ће се у овом јеванђељу појавити још само једном, Натанаилу ће припасти одличје да је био први који је Исуса препознао као Сина Божијег (Јн 1, 49). Како се Натанаил не спомиње код синоптика (Матеја, Марка и Луке) него само код Јована, а Вартоломеј се не спомиње код Јована него само код синоптика, неки истраживачи су претпоставили да се ради о истој особи, мада то није до краја утврђено. И кад га Филип нађе рече му да је коначно пронађен онај о коме су писали Мојсије и пророци, тј. најважнији делови Старог Завета. Онај (пре)дуго очекивани Помазаник и Спаситељ коначно је ту међу нама. А Натанаило, чувши да је Исус из Назарета скептично запита: Може ли из те безначајне варошице доћи ишта ваљано (а камоли спаситељ света). Но, кад касније установи да Исус додуше долази из Назарета, али да у суштини долази од Бога, схватиће да није важно одакле неко долази, него ко га и због чега шаље. Познајући старозаветна пророчанства Натанаил зна да је пророковано да ће се Месија родити у Давидовом граду, Витлејему, а не у Назарету. Но, Филип, не желећи да се са њим о томе препире, само му каже уобичајено: Дођи и види. Филип поступа тако, вели Златоусти, јер зна да кад једном Натанаил искуси Исусове речи и његово учење, неће више пружати отпор. И заиста мало је људи аргументима било приведено Христу. Најбољи начин да некога уверимо у Христову изузетност је да га суочимо са Христом. И Натанаило прихвата Филипов позив и одлази да види Исуса. Једна упаљена бакља пали другу. Чини се да је образац сведочења био следећи: Јован Претеча сведочи за Исуса двојици својих ученика, од којих је један Андреј. Андреј сведочи Симону Петру, а Филип Натанаилу. Мало по мало и други ученици сведоче неким трећим људима. И тако се талас вере полако али сигурно шири. Само Бог зна до кога је све овај талас сведочења до данас допро.
Био је обичај да ученик први поздрави учитеља, али кад Исус угледа Натанаила он преузима иницијативу и поздравивши га означава га као „Израелца у коме нема лукавства“ (чега је било чак и код једног Јакова/Израела у његовим млађим данима, Пост 27, 35). (Ово је иначе једино место у јеванђељу где се помиње израз „Израелац“, док се израз Јудејац помиње доста често.) А Натанаил изненађен овом похвалом запита Исуса откуда то он њега познаје, па да зна да није лукав. И Исус му објасни да га је видео под смоквом још пре него што га је Филип позвао. На шта му Натанаил одвраћа потпуно неочекивано („грлећи га речима“ – Златоуст): Учитељу, ти си Син Божији и цар Израела. Ово је заиста тешко разумљиво место. Исус каже Натанаилу: Видех те под смоквом. А овај му одвраћа: Ти си Син Божији. Какве везе уопште има једно с другим? Јер, то није баш нормалан одговор на оно што је претходно речено. Како онда ово објаснити?
У оно доба смоква је била цењено дрво. Неки су нагађали да је она дрво познања добра и зла са којег су (упркос Божијој забрани) јели Адам и Ева. Јер кад су прогледали, сакрили су голотињу смоквиним лишћем. Традиционално се садила одмах поред куће, а од неког времена се њена богата сенка се користила као идеално место за изучавање Писма, молитву и медитацију (созерцање, умозрење). Покушавајући да схвате ово тешко место неки су (нпр. Августин) смоквин хлад тумачили као „сенку смрти“, а други (нпр. Григорије Двојеслов) као „сенку закона“. Обојица са идејом да Исус Натанаила избавља од закона или смрти. Но и даље остаје нејасно како га је то Исус видео под смоквом (у сенци закона или смрти). Зато би се можда ова епизода са Натанаилом и Исусом понајбоље могла објаснити тиме да је Натанаил седећи у хладу под смоквом с миром проучавао Свето Писмо или је медитирао или се молио Богу. Оном који се већ био оваплотио, али не престајући да буде Бог и да отуда „чује“ свачије, па и Натанаилове, молитве. Натанаил се молио Господу и Господ га је „чуо“ односно „видео“. И сад му то саопштава. Да га је Исус очима видео под смоквом негде из даљине, сигурно из тога не би могао закључити да у Натанаилу нема лукавства. Дакле, такво објашњење отпада. Значи то виђење је морало бити духовно. Он је Натанаила „видео“ „с оне стране“, као онога ко му се моли. „Гледао“ је у његову душу. И кад му је Исус рекао да га је видео под смоквом, Натанаило је знао да је, ако је у питању виђење очима, то немогуће, јер је био сам, од Исуса није тада било ни трага ни гласа, па како је онда уопште могао знати да он медитира у сенци под смоквом. И онда му је синуло. То је Исус могао знати једино ако је он онај коме се молио. Трећег у оном часу није било. И шта је друго у одушевљењу могао узвикнути осим: Ти си Син заиста Божији?
На Натанаилову констатацију да је Исус Син Божији овај му одвраћа: Рекао си ми да сам Божији Син зато што сам те видео како се молиш под смоквом, али ако пођеш за мном видећеш и много више од тога. Као да му каже: Кад си на основу овога поверовао, шта ћеш тек рећи кад видиш много већа откривења од овога? Већина проучавалаца мисли да изворни текст завршава овим стихом и да се наставља причом о Кани Галилејској. Један разлог је тај што се Исус у овом стиху обраћа у једнини (Натанаилу) са „ти“, а већ у следећем (неодређеном мноштву: ученицима? свима нама?) са „ви“. А други је тај што прича о свадби у Кани природније следи после овог, него после идућег стиха. Јер, Исусово претварање воде у вино на тој свадби могла би бити прва од тих откривених ствари које су оно „више од тога“.
Временом је вера ученика расла са Исусовим откривањем разних знакова његове божанске природе током његове трогодишње мисије. Оно „више“ је било свакако и Исусово обећано „отворено небо“ са анђелима који узлазе и силазе на њега. А можда се ово „више“ односило на конкретан догађај када је Натанаило (са неколико других ученика) на обали Тиверијадског језера видео васкрслог Христа (Јн 21, 2). Васкрсење а онда и вазнесење биле би онда највише од тих „виших ствари“ које је Исус обећао. И заиста тек по његовом васкрсењу и вазнесењу ученици су потпуно схватили и потпуно поверовали.
Исус даље наставља у множини (дакле, не обраћа се више само Натанаилу) и каже да ћете „ви“ од сада па надаље видети отворено небо и анђеле како силазе и узлазе на њега. „Отворено небо“ имплицира Божије јављање, његово откривење. Када је Јован Претеча приликом Исусовог крштења рекао да је видео Духа који попут голуба силази на Исуса и остаје на њему, био је то пример „отвореног неба“. А Исусови анђели који узлазе на небо и са њега силазе, и који сигурно не служе један другом него Богу (како је умесно приметио Кирило Александријски), неодољиво нас подсећају на причу о Јаковљевим лествицама из које су очигледно и преузети ови „Божији анђели који се по њима [лествицама] пењу и силазе“ (Пост 28, 12). Додуше, у приказу сна патријарха Јакова не помиње се отворено небо, а у овим Исусовим речима не помињу се лествице које је Јаков видео, али је сасвим јасно да се ради о истој метафори – комуникацији између неба и земље. Само што се сада анђели више не пењу и не силазе по Јаковљевим лествицама, него по Исусу. Он је постао оне лествице која спајају небо са земљом. Небеса се од сада спуштају на земљу само преко лествица која се зове Исус. Тако да се са неба до земље може само преко њега, али се и са земље до неба може се само преко њега. Он је мост између неба и земље, између Бога и људи. Да би то био он мора истовремено бити и божански и људски, и Бог и човек – Богочовек (према мудром Оригену Исповеднику).
Овде, као и на осамдесетак других места Исус себе именује омиљеним му називом – Син човечији. Да је себе називао Месијом, Јевреји би помишљали на ратника попут Давида. Да је себе називао царем, Римљани би га одмах ухапсили као побуњеника. Да је себе називао Сином Божијим, Јевреји би га ухапсили због богохуљења. Додуше, неки од ученика су га ту и тамо називали и Месијом (Христом) и царем и Сином Божијим, али не и он сам себе. Титула коју сам себи најрађе даје – Син човечији – служила је као нека врста коректива овим другим титулама, јер је била у употреби ретко а и није имала националистички призвук. Зато је тешко могла бити политички компромитована. Порекло јој је у пророка Данила (7, 13–14) где се Сину човечјем дају „власт, слава и царство“ као и „вечна власт која неће проћи“. Са појавом Исуса, Сина Божијег, који је истовремено и Син човечији, отвара се небо. И остаје (нам) отворено.
Занимљив је и следећи детаљ. На самом почетку и на самом крају овог јеванђеља Исус себе открива скептицимакоји на то откривење (неочекивано!) реагују одважним исказима вере. На почетку скептик Натанаил долази до тога да га назива „Сином Божијим“, а на крају скептик Тома закључује да је он сами „Бог“ (Јн 20, 28). То недвосмислено показује како сумња не само што не искључује веру, него је чак њен саставни део.
Сви ови људи које је Исус позвао и који су пошли за њим били су сасвим обични, већином рибари, из Галилеје из које није изашао ни један пророк, нити се рачунало да отуда ишта добро може доћи. Али изгледа да Исус хоће баш њих, сиромашне, необразоване и неплеменитог рода (барем у самом почетку, јер после ће се укључити и образовани Павле и њему слични), а не нпр. оне пореклом из Јуде која је била краљевско племе. Што је Златоусти изразио тако што је рекао да се сила Христова показује тиме што он сакупља плодове (апостоле) из неплодне земље (Галилеје). И употребиће их да уз помоћ њих ништа мање него – промени свет. Не може а да не даје наду и свима нама који смо обични, кад видимо да Бог често бира обичне људе да би постигао необичне и изванредне циљеве. Поготово што нам је од Исуса па надаље небо заувек отворено, а лествица-Исус је „с нама до свршетка века“. На нама је само да храбро почнемо да се пењемо. Амин!