Питање будућности кршћанства, његове будуће социјалне релевантности и његове улоге, овисно је примарно о томе хоће ли кршћанин будућности одиста бити оно што јест, бити кршћанин.
Јер да бисмо уопће могли приступити кршћанској присутности, дјелатној презентности кршћана у друштву, морамо прије свега и изнад свега поставити супстанцијално питање, питање оног кршћанског самога кршћанства. Што је дакле оно кршћанско неког кршћанина, што је његова „суштина“, што је оно што му једино може зајамчити његову кршћанскост и тиме дјелатну презентност у друштву будућности?
На то усијано питање данашњице један од најдубљих одговора из самог обзорја кршћанске мисли дао је Карл Ранер, зацијело највећи католички теолог 20. стољећа. Карл Рахер је у том смислу у свом спису из касних година Побожност прије и данас (Frömmigkeit früher und heute) оставио одважан и надасве обавезујући одговор: „Побожни човјек сутрашњице бит ће мистичар… или га више неће бити.“
Та радикална спрегнутост суштине кршћанства сутрашњице с мистиком може нам се на први поглед чинити апартном и посвема нереалном. Јер мистика у уобичајеној актуалној представи свој простор има у изолираним ћелијама контемплативних монаха или пак у нутрини, односно унутарњем дрхтају (ријетких) дионика аутентичне божје милости. Но, Карл Ранер не збори о тој и таквој мистици, не говори о посебним или елитарним доживљајима, он збори о „маленој мистици“, о мистици „обичних“ вјерника, мистици свакодневице. Према његову увјерењу, мистику наиме не чине „чудни парапсихолошки феномени“ (nicht seltsame parapsychologische Phänomene), него „искуство Бога“ (Erfahrung Gottes), „право искуство које придолази из средишта егзистенције“ (eine echte, aus der Mitte der Existenz kommende). Зато мистично искуство морамо конципирати „у оквирима ’нормалне’ милости и вјере (innerhalb des Rahmens der ’normalen’ Gnade und das Glaubens)…
Свака друга теорија била би заправо гноза или теозофија (Gnose und Theosophie), прецјењивала (überschätzen) би мистику или би начелно подцјењивала (grundsätzliche unterschätzen) уобичајени кршћански живот милости (Gnadenleben) у његовој аутентичној дубини и радикалности“. Према Карлу Ранеру, „мистик се не налази на ступњу вишем од вјерника (die Mystiker sind nicht eine Stufe höher als die Glaubenden), него је мистика у својем аутентичном, теолошком језгру (eigentlichen, theologischen Kern) унутрашњи, суштински момент вјере (inneres, wesentliches Moment des Glaubens)“. Та се мистика збива ондје гдје, како пише у спису О могућности вјере данас (Über die Möglichkeit des Glaubens heute), „човјек себе искушава као неизбјежно заснован у бездану/понору Тајне, а ту тајну искушава у дубини своје савјести и у конкретности своје повијести (der Mensch sich unentrinnbar als begründet im Abgrund des Geheimnisses erfährt und dieses Geheimnis in der Tiefe seines Gewissen und in der Konkretheit seiner Geschichte)… као испуњајућу Близину (als erfüllende Nähe)“.
Кршћанин ће у будућности, у сутрашњици, постојати само као мистик, који је, при својем искуству апсолутне пуноће у Кристу, уједно отворен за тајанствену упућеност сваког човјека на оно Апсолутно, будући да, како Ранер пише у спису Учитељица Цркве: Тереза из Авиле (Lehrerin der Kirche: Theresia von Avila), „у сваком човјеку постоји некакав темељни доживљај упућености на Бога (Grunderlebnis einer Verwiesenheit auf Gott). Тај је доживљај за човјека конститутиван. Може он бити потиснут, али не може бити уништен. Он је ’мистичан’, односно свој врхунац има у ономе што су стари именовали уливено мотрење (was die Alten eingegossene Beschauung nannten)“.
Мистика кршћана сутрашњега дана – мистика која заснива и носи оно кршћанско – зато неће бити бављење никаквим изванредним доживљајима, никаквим указањима и приказањима, него ће бити „екстаза љубави у саму бесконачну Тајну“.
Но за ту и такву екстазу, о којој према мишљењу великог теолога, овиси бити или не бити самога кршћанства будућности, потребна је дакако испражњеност, очишћеност, ослобођеност од идеолошких представа, схема, потребна је испражњеност од властите „пуноће“.
У спису Презентност/Садашњост кршћанства (Gegenwart des Christentum) Ранер тако закључује: „Тко одиста себе прихвати, тај прихвати тајну као бесконачну празнину (das Geheimnis als die unendliche Leere), која је човјек, прихвати себе у непредвидљивости своје непрорачунљиве одређености (in der Unabsehbarkeit seiner unberechenbaren Bestimmung), и зато шутке и непрорачунато прихваћа Онога који је ту бесконачност празнине као тајне, која је човјек, одлучио испунити бесконачношћу своје пуноће, испунити тајном названом Бог“.
Свеколике продорности и провокативности ове и овакве Ранерове мисли постајемо напосе свјесни кад замислимо, кад предочимо неку другу могућност, са стајалишта самога кршћанства страховиту, језиву, сабласну могућност. А она није емпиријско ишчезнуће кршћана, њихова социјална невидљивост или њихова посвемашња друштвена неутјецајност, него управо њихова „пуноћа“, њихова немистичност, њихово наклапање, њихова прорачунљивост и прорачунатост, њихово политизирање (што ће рећи разликовање пријатеља и непријатеља) и морализирање, надасве њихова баналност.
И зато ће Црква која не буде успјела интериоризирати мистику бити Црква које више нема. Тек фолклорна знаменитост.
И додајмо још да, mutatis mutandis, исто вриједи и за филозофију сутрашњице, за дјелатну презентност филозофа као филозофа у друштву будућности. Извориште филозофије јест зачуђеност (thaumazein) над чудом свих чуда, над чудом да свеколико и свако бивствујуће јест, зачуђеност коју је Лајбниц изразио фамозним питањем: Зашто је бивствујуће, а не радије ништина?
То чувство је изворишни извор сваке филозофије као филозофије. У свакој правој филозофији има зато и мистичне компоненте. Чак се и Ниче, на примјер, позива на „мистичну интуицију“ (KSA, 1, 813), тврди чак да је „intuitio mystica једина права сврха свег филозофирања (eigentlicher Zweck alles Philosophirens die intuitio mystica)“ (KSA, 11, 232).
И та мистична компонента истинске филозофије, та њезина изворна љубавна узнесеност, живи и живјет ће, догађат ће се, све док човјек буде ту, буде као опстанак, све док буде пастир бивствовања и посланик пригоде.