Никола Сарић, Васкрсење Христово, 2017.
I. Вече је Велике суботе. Гледамо унапред ка празнику Васкрса. Хришћанску веру у оно што овај празник кличући исповеда можемо следити једино ако ову веру покушавамо да разумемо на такав начин да изнутра одговара нашем данашњем постојању. Ово не значи то да Божију реч меримо људском мером, те да бисмо смели веровати само у оно очекивано, са чим смо унапред рачунали, а не у чудо које све преображава. Tо само значи да смо дужни да учинимо напор да Реч Божију присвојимо на такав начин да она заиста буде схваћена, чак и ако знамо да је и сам наш напор такође проузрокован Речју Божијом, и да у унутрашњем човеку мора бити ношен Божијом благодатном светлошћу.
Ако, стога, желимо да разумемо шта нам трајна тајна Исусовог васкрсења жели рећи, добро је да се држимо подаље од нашег разумевања да се човек дели на тело и душу. Овом дуализму не треба порицати право да постоји у својим границама. Aли, ако бисмо отуд онда претпоставили да се подразумева да са правом можемо питати о раздвојеној судбини ова два дела човека, тако да одговор на питање о једном „делу“ човека нема никаквог значаја за питање о другом делу, онда тако схваћеним дуализмом реметимо разумевање Исусовог васкрсења.
Појам „васкрсења“ односи се на целог човека, на његову коначну форму, а не на поновно оживљење његове биолошке стварности или чак повратак у биолошки живот, какав у својој простор-временитости и тежњи ка смрти искушавамо и сами на себи. Ако васкрсење подразумева коначну, дефинитивну форму читавог човека, онда овај појам управо још једанпут подвлачи то да из ове коначне форме читавог човека не смемо унапред искључити нашу телесност, ма како мало били у стању да себи позитивно представимо како ће ова телесност учествовати у дефинитивној форми читавог човека. Васкрсење дакле саопштава само спасену дефинитивност читавог човека, у којој доживљени плурализам човека упркос својој различитости и међусобној супротстављености остаје солидаран у себи и не бива поништен у свом јединству и повезаности својих момената. Васкрсење као општи појам отуд по себи не говори ништа о будућности оне материјалности коју познајемо као преостали леш, јер спасена дефинитивна форма човека може бити мишљена и дата и без оне материјалности која је предата у, на неки начин тоталној, размени материја (метаболизму), која је наша сопствена онолико дуго докле постоји у целини човека. Уопштено гледано васкрсење, онако како га као крајњу судбину свих нас исповедамо у Апостолском исповедању вере, стога такође не имплицира представу празног, испражњеног гроба, чак ни као одлучујућу за то у каквом је временском односу једно такво васкрсење са временом које је још пред нама, тј, да ли се о васкрсењу сме мислити као да наступа у тренутку појединачне смрти или тек на крају времена. Код Исусовог васкрсења могу постојати посебни разлози због којих каснији новозаветни искази говоре не само о Исусовом васкрсењу, него и о празном гробу. Али у сваком случају треба рећи да сама констатација празног гроба није основ за веру у васкрсење претходно погребеног, као и то да појам васкрсења, генерално гледано, не имплицира нужно пражњење гроба.
Tиме смо међутим достигли извесни хоризонт разумевања Исусовог васкрсења. Наша бескрајна претензија на сопствено дефинитивно важење, на спасеност читавог човека, представља тај хоризонт. Јер када кажемо: ја јесам, ја ћу бити, трајаћу, нећу пасти у празнину ништавила и бесмисла, а такође не могу да побегнем од огромног терета одговорности за свој живот тако што бих се тихо ишуњао из стварности у празнину некад билог, тиме ја кажем: васкрснућу. Може, наравно, бити да овај апсолутни захтев за сопственим васкрсењем и сам мора бити и јесте ношен благодаћу Божијом, која је благодат Христова. Може бити да се овај апсолутни захтев у дубини сопствене егзистенције објективизује као захтев баш за васкрсењем тек у сусрету са библијском поруком о васкрсењу. То ништа не мења у односу међусобне зависности између вере у Исусово васкрсење и захтева за сопственим! Могуће је веровати у Исусово васкрсење јер у свакоме живи захтев за сопственим васкрсењем, ако само исправно схватимо на шта се уопште мисли под васкрсењем.
II. Као они који се надају за себе, осврћемо се у сопствену историју тражећи знак који би легитимизовао нашу наду, као они који се надају у целовито људско, вечно важење нашег постојања, дакле у оно што бисмо могли назвати нашим „васкрсењем“. Надајући се тражимо знак који ће ову наду учинити легитимном. Јер ма колико се осећали обавезни на ову наду, насупрот смртоносној скепси, са којом човек такође може посматрати своје постојање, нешто ипак прети тој нади изнутра, тако да трагамо за њеном легитимизацијом у својој историји. Додуше, не можемо рећи да ономе који дефинитивно одбацује Бога успева да од њега побегне у чисто ништавило. Али ми потврду свог вечног важења ипак тражимо у правцу Бога и стога можемо да оно што називамо нашим вечним, целовитим људским важењем, дакле „васкрсењем“, замишљамо само као прихваћеност од стране Бога, од онога од кога наша животна кривица увек прети да нас раздвоји.
Наше постојање заповеда нам (из Божије тајновите благодати) наду на васкрсење, а истоверемено наша кривица чини ту наду упитном. Где је, питамо се отуд, знак за то да упркос нашој грешној тами из које се увек изнова ствара нова грешна безнадежност, ипак смемо да се надамо, морамо да се надамо?
Знак је у томе што је један који се на радикалан начин солидарисао са нама и на себе узео наше грешно, мрачно постојање, истовремено васкрсли, онај који је у целини од Бога прихваћен. Овај тражени знак зове се Исус из Назарета, распети и васкрсли. Пројава овог знака назива се Васкрс. Да је управо у њему дат тај знак наде представља уверење које сачињава садржај и јединственост хришћанства. Као значајно већ упада у очи нешто што није само по себи разумљиво, да нико у човечанству није нашао храбрости да за неког другог, независно од Исуса каже: он је васкрсао. Не само митске ликове већ и јасне историјски извесне људе као мудре и благе, као зналце живота поштујемо и с ону страну гроба, али ни код кога од њих немамо смелости да се загледамо с ону страну њиховог гроба и кажемо: он јесте, он живи, он је још више за себе и нас постао моћна стварност коначног важења него што је то овде икада био. Већ сама чињеница да су људи само код Христа пронашли ову апсолутну смелост наводи на размишљање. Када као они који се за нас надамо (тако, а не друкчије) погледамо у Исуса, видећемо не да морамо да верујемо, али свакако да можемо да верујемо. Mожемо веровати, са оном интелектуалном честитошћу која као светлост карактерише оне највише слободне али смислене одлуке нашег живота, чак и ако изван њих ослепљује и умире. Гледамо у Исуса. Свакако, заједно са васкршњим искуством његових ученика. Али с тим искуством гледамо у самог Исуса. Од њега је, тако тада откривамо, далеко оно што допушта да наша нада постоји двосмислено и угрожено: кривица, у којој се човек егоистично затвара за Бога и ближњег. Oн је онај који је до најситнијих детаља пропатио оно што сачињава наш живот: истовремену близину и удаљеност Божију. Oн у прождирући амбис смртоносне богоостављености говори: Оче!
Заједно са његовим ученицима имамо храброст да верујемо да је ова реч у смрти продрла до онога на кога је мислио и да је услишена. Имамо ту храброст јер уопште не морамо да је по први пут откривамо, него верујемо у заједници верних, и јер видимо да би нада коју имамо за себе сама себе поништила ако бисмо одустали од храбрости да верујемо у Исусово васкрсење. Не треба и не смемо да се еманципујемо од васкршњег искуства првих ученика. Како бисмо то и учинили кад смо предањем примили управо њихову веру и тако и само тако пронашли у историји сведочанство за нашу наду. Али, подразумевајући да све ово важи, као хришћани смемо да кажемо и следеће: и ми смо га у свом животу такође искусили као живог, и његово дело се наставило у нама. Управо у оној за нас саме непојмљивој нади у искупљену и спасену дефинитивност нашег постојања, нади која на чудесан начин ослобађа од свих насиља смрти, кривице, разочарања, ослобађа од свега што човека иначе поробљава. Онај који макар у последњој темељној одлуци свог живота јесте онај који се нада, чак и ако не може до краја да своју наду тематски објективизира у речима, у основи верује у Исусово васкрсење. Зашто онда то не бисмо чинили и изричито и славили Васкрс?
III. Ко је макар једном доживео руску васкршњу литургију са верним народом или допустио да му Exsultet римске литургије продре у срце, тај зна шта је васкршња радост. Она је субјективна страна Васкрса. Радост ослобођења, превазилажења смрти, победе као такве. Да, свакако се може рећи: када објективно не би било самог догађаја васкрсења, онда он не би победоносно деловао у вери у васкрсење. Ако дакле овде оно објективно и оно субјективно имају нераздељиво јединство и ако је васкршња вера радост (а шта би друго била?), онда су Васкрс – потпуно субјективно, а тек тако и заиста објективно схваћен – и радост – сасвим савршено појмљена – две речи за један те исти догађај. Али када то кажемо дубински се уплашимо.
Где је онда код нас хришћана, који тврдимо да верујемо у Васкрс, ова радост у којој Васкрс долази до своје потпуне реалности? Где је весеље, где непобедиво поуздањe које зрачи? Где је смех, где сузе чисте и ослобођене радости? Где је код нас хришћана она неусиљена ведрина која припада онима који су победили, који знају да се врата која воде у бескрајну будућност више не могу затворити и оставити нас заробљене у паклу наше сопствене коначности и узалудности?
Хришћански Васкрс углавном доводи хришћане у питање. Требало би да, како је то Ниче рекао, када нас људи погледају виде оне који су спасени. Али бојим се да нас они не виде тако. Како онда да изађемо на крај са Васкрсом који славимо или, боље речено, како да Васкрс изађе на крај са неваскршњим хришћанима?
Пре свега: нема никаквог смисла да овакво наше стање прикривамо говорима који треба да звуче одушевљено, онаквим какве их партијски секретар најгласније држи када се приближавају избори на којима ће његова партија бити дефинитивно поражена. Aко за хришћане постоји пролаз у васкршњу радост, онда је то данас засигурно једино путем потпуног признања тога да нам је (што приватно што црквено) на срцу врло мало тога васкршњег. Такође је тачно и то да хришћанин зна да место, на коме се његова тренутна ситуација уноси унутар животне судбине Христа, не би баш могао да одабере на основу његове пријатности. Немати васкршњу радост може такође бити и удео у животу и победи Господњој. Јер ни он се заиста није осећао васкршње када је у тами своје смрти завапио: „Боже мој, зашто си ме оставио?“. Васкршња светлост светли само ономе који је прихватио таму Великог петка и спремно је претрпео. Па да ли онда можда ипак није тако зачуђујуће ако не изгледамо нарочито васкршње радосно? Да, ако је тачно оно што смо управо казали, морали бисмо рећи: имамо тако мало васкршње радости зато што се плашимо таме Великог петка и нисмо спремни да је прихватимо и претрпимо.
Када прихватимо своју таму, када је дакле не одбацујемо, било кроз неку муком стечену радост или кроз држање којим ову таму посматрамо као саморазумљиву (како то апсолутни скептик покушава да чини), тада доживљавамо у извесној мери празну форму хришћанске радости, чежњу за радошћу, која ту радост захтева и стога је спремна да је прихвати када год је она спремна себе да пружи, у којој год форми и сили да дође. Kaда признамо своју бесплодну нерадосност, када не покушавамо да је умртвимо наркотицима који су у животу очајника у различитим видовима исувише лако доступни, тада нам долази прво искуство радости, наговештај Васкрса. То звучи врло апстрактно. Морамо покушати да речено, прескачући бескрајна промишљања, применимо на делу. На пример тако што ћемо превазићи свој сопствени недостатак радости и покушати да неком другом приуштимо неко мало задовољство. Ако нам то пође за руком, можда ћемо свог сопственог нерадосног стања постати још болније свесни. Али управо на тај начин иначе мртва нерадосност постаје жива. А тај живи бол почиње да слути шта би била васкршња радост и стрпљиво чека на то да нам је Бог као свој дар излије у срца, јер једино као такав дар наша радост има удела у оној радости која је идентична са Васкрсом.
Извор: Karl Rahner, „Siegreich vom Grabe erstanden“, у: Albert Raffelt (прир.), Sämtliche Werke, Band 23: Glaube im Alltag. Schriften zur Spiritualität und zum christlichen Lebensvollzug, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2006, 401–405.
Превод: Марко Вилотић
