Питање српског језика као језика богослужења СПЦ

За Цркву, насталу у дан Педесетнице, када је свако ко је присуствовао оснивању Цркве имао могућност да ријеч Божију чује на свом матерњем језику, готово је немогуће да се постави питање непреводивости божанског откривења и молитве Богу на сваки језик свијета и сваки народ под небом, које је, сам Дух Свети позвао да, са свим својим непоновљивим народним, па тиме и језичким особеностима, постане једно у васељенској и саборној Цркви. Међутим, парадокс је да умјесто да приме преображавајуће дејство божанског Духа, неки чланови Цркве уносе у заједницу овосвјетско умовање и земаљске интересе и вриједности, за које нам је Богом љубљени апостол рекао да их се клонимо као идола (1 Јов. 5, 21). Тако, и поред саморазумијевајуће истине Педесетнице, имамо појаву да се неки чланови Цркве који себе називају традиционалистима, залажу за неизмјењивост језика богослужења и чак траже забрану превођења богослужбених текстова на говорни српски језик и њиховог коришћења на богослужењу. Ово посебно изгледа апсурдно када се такве иницијативе појаве унутар словенских цркава, које почивају управо на дјелу Светих Кирила и Методија, који су, приликом покрштавања Словена и њиховог увођења у Цркву Христову, Свето писмо и богослужбене текстове превели на Словенима разумљиви језик, борећи се при том са онима који су погрешно учили о богоустановљености класичних језика у службама Цркве.

Овај чудновати покрет свој став аргументује тиме да је црквенословенски језик свештени језик, да он није говорни већ узвишени језик богослужења, да је мелодичнији у свом изговору од српског, да га се „демони као таквог боје“, да је српски језик профани „језик говедара“ на коме не могу да се изразе врхунци византијске поетске ријечи и слично.

Иако је већ из претходно реченог јасно у којој је мјери ово идолопоклонство пред језиком и окамењеност спољашње форме богослужења сасвим супоротно даху слободе Духа Светога и слободи којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1), треба се позабавити наведеном појавом, како не би такви ставови оних на чијој глави још стоји покривало (уп. 2 Кор. 3, 14-15) остали без адекватног одговора, а посебно да не би утицали на процес коришћења текстова у преводу на српски језик у богослужењу наше Цркве.

Важност разумијевања онога што се у цркви чита или пјева подвлачи још на почетку новозавјетног откривења апостол Павле када говори: „како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?“ (1 Кор. 14, 16). Као што видимо, апостол наглашава да Црква као сабрање вјерних може дати своју потврду, своје „Амин“ ономе који сабрању предстоји само ако разумије шта говори предстојатељ. Ако не разумије, потврда заједнице вјерних не може бити истинска, па самим тим ни дјелотворна. Ово можемо примијенити на сваки примјер службе на језику који сабрање вјерних не разумије, а морамо признати да црквенословенски језик у сабрању вјерних разумију само појединци. Како можемо очекивати да у таквој ситуацији вјерни својом потврдом (неопходном за одржавање свете службе), дају валидност молитви предстојатеља (или, пак, ономе што се пјева и чита), ако не знају значење онога што је прочитано. То се директно коси са апостоловом препоруком, датом Цркви још у првом вијеку.

Коришћење црквенословенског језика у богослужењу ствара један уски, „експертски“ круг његових познавалаца (свештеника, чтечева и појаца) који се одвајају као нека „посвећена каста“ од обичног, „бесловесног“ народа, који пасивно учествује у богослужењу и којима остаје да са дивљењем гледа посвећенике древног језика како на богослужењу манифестују своје знање, умјесто да и сами у молитви учествују као лаос, народ Божији и царско свештенство.

Оно што је најпоразније јесте да и они који годинама користе црквенословенски језик и који сматрају да разумију шта се чита и пјева, сами остају без одговора при покушају превода сложенијих структура богослужбеног текста какви су празнични канони и сл.

Посебан проблем представља, данас нажалост веома распрострањено, слабо знање црквенословенског језика међу онима који читају и пјевају у цркви, па чак и међу свештенством. Тако није само проблем неразумијевање црквенословенског текста, већ и погрешно читање (што је донекле последица механичког односа према читачу и појцу непознатом тексту), погрешна акцентуација, неправилни падежни облици, инверзија слова, додавање самогласника на мјестима на којима им није мјесто или сажимање сусједних самогласника тако да се не само губи падежни облик него и само значење ријечи, замјена црквенословенске ријечи сличном српском која има другачије значење и тако даље. Тужно је што би се ове и сличне грешке могле да набрајају још дуго. При том, онај који чита или пјева не само да себе као молитвеног субјекта лишава истинског значења богослужбеног текста, већ лишава и сабор вјерних који би требало да се моли ријечима које онај који стоји за пјевницом или у олтару изговара.

Дакле, веома чести примјери непознавања читања црквенословенског језика (као елементарне етапе познавања једног језика) још је један разлог више за аргументацију у корист примјене српског језика у богослужењу.

У прошлим вјековима, док је већина вјерника била неписмена, једини начин упознавања са химнографијом Цркве било је читање и пјевање у храму. Међутим, данас би непревазиђени бисери ранохришћанског, византијског и поствизантијског црквеног пјесништва, уколико би био преведен на говорни језик, био доступан свима, не само за молитву код куће, већ и за назидавање у богословљу Православне цркве, чији је и најбољи и најљепши израз управо пјесништво Цркве заступљено и сабрано у богослужбеним текстовима, који нису стварани само ради читања и пјевања на заједничком богослужењу, већ и за молитву у дому, о чему нам свједочи више примјера из православне агиографије.

Аргумент да је израз црквенословенског језика у богословском смислу богатији (што је дискутабилно питање након ремек дјела превођења од стране преподобног оца Јустина Ћелијског), могао би се искористи управо као контрааргумент. Није ли највећи дио црквене поезије састављен на старогрчком језику и није ли то пјесништво, као уосталом и свако друго, боље користити у оригиналу, онако како је написано, не само зато што је сâма поезија у извјесној мјери непреводива, а грчки језик далеко богатији и у богословском али и у општем смислу. Да ли је љепота оригиналног текста разлог да наше богослужење буде још „древније и изворније“ тако што ћемо служити, читати и пјевати на старогрчком језику? Да ли ћемо тиме бити ближи изворној јеванђелској поруци или ћемо се, пак, тиме још више од ње удаљити? Просудите сами.

Сада бисмо укратко изнијели основне аргументе у корист превођења цијелог корпуса богослужбених текстова на говорни језик.

Будући да су већ раније многи образованији и боље упућени од нас изнијели аргументе у корист употребе говорног језика у богослужењу, дали смо преглед неких од тих аргумената:

1. Христос се потпуно оваплотио и узео на себе све људско осим гријеха, освећујући цијелу људску природу, те је стога и осветио језик којим човјек говори и мисли.

2. Проповијед Исуса Христа је била у потпуности усмена од почетка до краја, што значи да је усмено Предање, увијек изражено на матерњем језику, примарно у Цркви, а сви текстови су секундарни, изведени из њега.

3. Христос је осудио књижевнике и фарисеје који „везују бремена тешка за ношење“, а апостол Павле је осудио оне хришћане који су захтијевали од незнабожаца који желе да пређу у хришћанство да се подвргну обрезивању и испуњавају све ритуалне захтјеве старозавјетног закона. А данас, из неког разлога, од оних који желе да пређу у православље и уђу у Цркву захтијева се да постану средњовековни Словени – морају обавезно савладати црквенословенски језик да би уопште разумјели шта се у цркви чита или пјева.

4. На црквенословенском језику, „јазик“ значи „народ“. Језик персонификује људе који га говоре, јер адекватно изражава њихов национални идентитет, културне традиције и историјску судбину. Језик постаје посредник између народа и Бога када се у њему открива име Божије. Бог се открива на језику који је разумљив човјеку; у супротном, откровење се неће догодити. Ријеч Божија је намијењена свима онима који желе да је чују.

5. У вези са неразумијевањем језика, Свети апостол Павле управо показује колико мало духовне користи доноси коришћење неразумљивог језика у цркви, када каже: „Који говори језик себе изграђује… а ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу. или у познању, или у пророштву, или у поуци?“ (1 Кор. 14, 4-6)

6. Молитва на говорном језику је апостолска традиција. Апостоли су овај образац усвојили по угледу на Христове молитве које су биле узношене на говорном (арамејском) а не на богослужбеном (старојеврејском) језику. Овај апостолски модел је усвојила рана Црква и користила га у свим својим службама.

7. Молитва на говорном језику је патристичка традиција. Молитве и литургијске текстове првобитно су свети оци писали на грчком језику који је био матерњи њиховим ауторима и уобичајен у њихово вријеме.

8. На дан Педесетнице, спасоносна проповијед апостола чула се не само на различитим језицима, већ и на разним дијалектима, што значи да се сваки језик показао достојним да изрази Благу вијест Христову.

9. Вавилонска кула је била повод за раздјељење језика, док је чудо Педесетнице довело до њиховог поновног уједињења, не кроз њихово укидање и стварање посебних светих језика, већ кроз освећење природних језика народâ Духом и Истином.

10. Основа за ово признање језика појединих народа био је православни поглед на силазак Светог Духа на апостоле на дан Педесетнице. Као што је Господ помијешао језике током изградње Вавилонске куле и тиме казнио човјечанство, тако је и чудо силаска језика на Педесетницу био знак Божјег благослова и жеље да се оствари искупљење свих народа. Ово потоње дјело Божије не само да замјењује оно прво, већ и освећује „мање“ језике, тако да они постају средство благослова и прослављања Бога.

11. Најважније је знати да духовни живот вјерника који не разумију богослужење може доживјети ситуацију сличну јеванђелској причи о сијачу, када су сјеме Ријечи „појеле птице небеске“ и није проклијало и донијело плод.

12. Коришћење матерњег језика у молитви и богослужењу помаже у превазилажењу раздвојености живота између светог и профаног, то јест, на тај се начин свеобухватно освећује и уздиже људски живот, постајући цјелостан и преносећи освећење из храма и богослужења на свакодневни живот.

13. Јединство вјере, молитве и живота Цркве и сваког вјерника налази се у простору заједничког, јединственог језика. Због своје статичности, црквенословенски језик не може бити језик комуникације, језик проповиједи, духовне литературе итд., а наша молитва и јесте разговор, комуникација с Богом, као што је и проповијед комуникација онога који говори и црквене заједнице пред лицем Божијим.

14. Молитва треба да буде процес дубоко усађен у личност, да буде не само језик уста, него и језик срца и ума, то јест, језик на којем се може слободно мислити и говорити, а такав је говорни језик, којим се обавља сав мисаони процес у нашем уму. У истинској молитви, разумијевање и учешће ума и интелекта су неопходни. (1 Кор. 14, 15: „Молићу се Богу духом: а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом.“)

15. Као што смо рекли, молитва је, прије свега, комуникација, и она треба да буде природна, као разговор са својим родитељем, те је обраћање Богу намјерно вјештачким, књишким језиком неприродно.

16. Први примјери људске комуникације са Богом дати су у Књизи Постања. Наравно, ова комуникација се одвијала на матерњим језицима људи, а не на вјештачким и архаичним језицима, који су настали много касније од живе молитве, која прати човјека од његовог стварања до данас.

17. Јединство у молитви је могуће само када сви могу да разумију и учествују у служби, а не само неколицина који могу да науче архаични језик, док су остали – већина црквеног сабрања само пуки посматрачи онога у чему треба да учествују

18. Свети Кирило и Методије су превели литургију на словенски језик првенствено да би је Словени могли разумјети, и због тога су издржали многа искушења и прогоне од стране заговорника три „света језика“ у Цркви. Зар треба да се показујемо као следбеници њихових прогонитеља?

19. Не постоји ниједна изрека из учења светих отаца о потреби коришћења неког посебног свештеног језика у Цркви: било у молитви, у Светом Писму или у богослужбеним текстовима.

20. Постојање посебних светих језика никада није било карактеристично за хришћанство, већ је то карактеристика већине других религија, укључујући ислам и јудаизам. Разлог овоме је што је Јеванђељу страна свака извјештаченост и формализам.

21. Древна хришћанска Црква, иако је себе сматрала наследником старозавјетне цркве, лако је прелазила на грчки и друге језике са старојеврејског, иако је он био освештан дугом традицијом Светог писма Старог завјета, службама у старозавјетном храму и личном молитвом.

22. Тројезична јерес је одбачена у историји Цркве. У хришћанству, према ономе што Црква у оквиру своје догматике учи и проповиједа, нема посебних, светих језика на којима се једино може обављати литургија и друге службе.

23. Мисионари су приликом започињања проповиједи незнабожачким народима прво преводили богослужбене књиге на њихов говорни језик, као предуслов за увођење у тајне богопознања. Зашто би наш народ био у мањој могућности од народа којима је много касније ријеч Христова објављена?

24. Приликом превођења Светог писма и богослужбених књига на језике народа који су тек просвећивани истином Христовом, ни мисионари нити ико други није постављао питање да ли је тај језик својом структуром и језичким фондом дорастао превођењу богословског речника православног богослужења, већ су се изналазили начини да се догматски речник адекватно изрази на том као на свим другим језицима. Шта онда рећи о српском језику који је поникао у колијевци православне духовности и који од свог настанка носи печат хришћанског етоса? Зар је он мање адекватан од домородачких језика?

25. Широм свијета, помјесне православне цркве се моле на свим језицима народâ: енглеском, јапанском, француском, чувашком, татарском, њемачком итд. Ни српски језик не може бити инфериорнији од свих осталих језика.

26. Сваки народ има свој језик и требало би да буде у могућности да се моли на свом матерњем језику, баш као што српски народ треба да има могућност да се моли на свом језику, по ријечи псалма да Господа славе сви народи, а језик је важан елемент самосазнања народа.

27. Молитва освећује језик народа. Превођење богослужења на говорни језик и његова активна и креативна употреба у црквеној молитви може имати животворни и освећујући ефекат на квалитет самог српског језика у комуникацији међу људима, у друштву и у култури.

28. Наша црква се у почетку молила српскословенским језиком, који је по својој структури много ближи говорном српском језику од црквенословенског језика који је сада у употреби и тај српскословенски језик представља основ на коме је и формиран народни језик, а тек са доласком руских штампаних књига Црква је прешла на руску редакцију старословенског језика. Ниједном нисмо регистровали да је неки од „бранитеља традиције“ затражио да се вратимо српскословенском језику (за нас разумљивијем од рускословенске редакције), као изворнијој традицији наше помјесне цркве, иако би данас могле бити с лакоћом штампане књиге на српскословенском језику на основу штампаних предложака који су сачувани.

29. Увођење црквенословенског језика у богослужење било је последица недостатка сопствених штампарија, што је, опет, било последица поробљавања нашег народа и нестајања његове средњовјековне државе, те се не може рећи да је коришћење црквенословенског језика одраз неке духовне потребе, већ више нужда да се како-тако покрије недостатак црквених књига, макар на језику који је више удаљен од говорног језика него што је то био српскословенски језик.

30. Непостојање богослужбених књига на српском језику, последица је тога што се у вријеме увођења црквенословенског језика српски као књижевни језик још није био формирао, али се он временом развијао и еволуирао: управо на тај, сада зрео и књижевно развијен језик, могућ је потпуни превод Светог писма и богослужбених текстова.

31. У савременим условима секуларног друштва немогуће је у потпуности научити сваког црквенословенском језику, а чим постоји категорија људи у црквеном сабрању вјерних који не могу да се укључе у молитву, не можемо рећи да је наша молитва узнесена једним устима и једним срцем, каква заправо молитва заједнице мора бити.

32. У свијету у коме човјеку остаје све мање времена за задовољавање духовних потреба, то драгоцјено вријеме вјерни треба да проводе првенствено не учећи древне језике, већ проучавајући Свето писмо и Свето предање, и читајући духовну литературу, што само по себи захтијева знатно вријеме и труд.

33. Савремени човјек се суочава са многим искушењима и тешкоћама на путу ка Богу и Цркви, и језик не би требало да буде додатна препрека. Од особе која тек улази у Цркву не би требало одмах захтијевати да зна црквенословенски језик да би учествовала у служби. Не само да ће новообраћеног то довести до тога да клоне духом, него ће драгоцјено вријеме прве благодати добијене крштењем умјесто на духовно изграђивање утрошити на учење језика.

34. Напор да се проучава црквенословенски језик често се схвата као духовни рад и напор да се постигне Царство Божије, што је замјена за истинску суштину духовног живота, исцрпљујући енергију и стварајући илузију духовног рада који не доноси плодове.

35. За адекватно и потпуно разумијевање многих црквенословенских текстова неопходно је познавање не само црквенословенског већ и грчког језика (пошто неке реченичне обрте или поређења која је црквенословенски језик буквално превео није могуће на прави начин разумјети без познавања оригиналног текста), што је двоструко „тежи терет“ за огромну већину вјерника. Квалитетан превод на савремени језик решава овај проблем.

36. Напор у сагледавању црквених текстова треба да се састоји првенствено у продору у дубину њиховог значења, а не у превазилажењу особености језика, који треба да буде што „транспарентнији“ и да не представља непотребну препреку за разумијевање те дубине.

37. Када се учи црквенословенски, као и када се уче други језици, првенствено се ангажује мозак, а не дух. Да бисте научили ријечи, деклинације и конјугације и престали да се губите у синтакси, потребно вам је памћење и способност да изградите логичке и асоцијативне везе. Духовно дјелање је повезано са нечим сасвим другим – са сједињењем ума и срца са Богом.

38. Сву духовну и теолошку литературу, укључујући текстове светих отаца, вјерни првенствено читају на говорном језику, што додатно показује адекватност српског језика за превод, укључујући ту и богослужбене текстове.

39. Стално консултовање речника, уџбеника и паралелних превода током молитве и богослужења је непотребно и тешко. Прикладније је и природније одмах користити свој матерњи, разумљиви језик.

40. Литургија и друга богослужења на српском језику су средство катихезе за вјернике, што је посебно важно с обзиром на недостатак катихезе у искуству већине чланова заједнице. Није узалуд Свети Јован Кронштатски говорио да је богословље научио из богослужбених књига. Он је имао прилику да из њих учи због свог богословског образовања и породичног поријекла, а превођењем богослужбених књига на српски језик, ова ће се прилика пружити сваком вјернику.

41. Имајући у виду да већина не разумије оно што се пјева или чита, црквенословенски језик често изазива само естетска, емоционална и душевна искуства, која људи мијешају са духовношћу. Међутим, духовно и душевно ни у ком случају нису исто, а разни видови емоционалне егзалтације могу одвести ка преварном духовном стању које се на језику подвижничке литературе назива прелест.

42. Вјеровање да разумијевање и смисленост онога што се чита или пјева нису приоритет у Цркви појачава се упорном употребом црквенословенског језика, очигледно несхватљивог већини људи. Појмови Истине и Логоса су фундаментални за хришћанство, директно повезани са појмовима разума и смисла. Исус Христос је Истина, који је Собом унио пуноћу смисла у живот свијета, отварајући свим људима пут ка његовом спасоносном постизању и разумијевању. Стога, непажња према смислу и његово умањивање у животу и молитви значајно искривљује и црквени и лични хришћански живот.

43. Српски језик је средство за актуелизацију црквеног предања у његовој цјелини, то јест, способност да се разумију његове ријечи и појмови, да се открије њихово изворно значење кроз превод на матерњи језик и проналажење ријечи које ће га на том језику изразити.

44. Никоме не смета чињеница да се проповијед увијек изговара на српском, иако је и она дио службе и светотајински чин. Чак и најјароснији заступници црквенословенског језика своје проповиједи произносе на српском језику.

45. Употреба српског језика у молитви ће побољшати квалитет проповиједи у Цркви у контексту тренутне кризе односа према догматском богословљу, гдје проповијед често није схваћена као свети чин, губи везу са молитвом и стога не одуховљује, не инспирише и не изграђује вјернике како би требало.

46. Широко распрострањена и хотимична употреба црквенословенског језика доприноси репутацији Цркве као својеврсног „етнографског музеја“, који чува одређене традиције због њих самих, а не због истине и спасења, иако Црква треба да свједочи жуборење живога живота.

47. Због црквенословенског језика и његовог неразумијевања од стране људи у Цркви, цветају разне врсте сујеверја, магије и других извитоперења у схватању православне хришћанске вјере, молитве и живота. Овоме посебно доприносе ставови да није битно да ли онај ко изговара молитву разумије њено значење, јер „демони разумију и дрхте“. Овим се уводи принцип да неке ријечи саме по себи имају силу, без нашег разумног и живог учешћа, што представља магијски однос, који су, приликом разних заклињања и мантрања, користили сваковрсни пагански култови, а што је у потпуности страно хришћанском етосу.

48. Црква увијек треба учинити садржај своје вјере, молитве и живота што отворенијим, а не да га хотимично прикрива архаичним језиком.

49. Било који језик није светиња за себе, већ представља само оруђе којим се остварује комуникација и средство да се два субјекта разумију. Бог се у својим јављањима стога обраћа свакоме човјеку на његовом језику. Није забиљежен ниједан случај Божијег јављања, да се при том Бог обратио човјеку на неком страном, неразумљивом језику.

50. Српски језик већ садржи све најбоље особине црквенословенског, то јест, он је наследник словенског коријена, већ довољно развијен да се на њему могу изразити све богословске истине Цркве, што су доказали велики српски светитељи и богослови двадесетог вијека, који су најсложеније догматске истине вјере успијевали да изразе на говорном језику.

51. Превод литургијских служби на српски језик врши се у оквиру виших регистара књижевног језика, а не у нижим језичким регистрима (колоквијалним или другим). Овим се побија неоснована теза као да је тобож српски језик због своје колоквијалне употребе “недостојан“ да се на њему изрази молитва Цркве.

52. Језик на који се могу превести најсложенија дјела старогрчког језика, какви су на примјер Хомерови спјевови, способан је да изрази и богословље, које су формулисали свети оци образовани на античкој књижевности.

53. Савремени књижевни језик је вишеслојан и способан је да тачније пренесе стил, жанр и друге карактеристике оригиналних текстова Светог писма и богослужбених текстова, док црквенословенски језик не успијева да се носи са овим задацима, сводећи све на општи „узвишени“, „свечани“ стил.

54. Превод богослужења је свједочанство о виталности наше цркве и доказ да она није само ствар прошлости, већ је данас потпуно духовно жива.

55. Пошто Црква не одбацује превод Светог писма на српски језик, то је знак да се и литургија са осталим богослужењима се може обављати и на српском, јер је и она, на крају крајева, сачињена и утемељена на Светом писму и његовом језику.

56. Управо је доступност српског превода Светог писма, а посебно Новог завјета инспирисала и ојачала многе вјернике у 19. и 20. вијеку, како културно тако и црквено, посебно међу припадницима богомољачког покрета, те и у том смислу превод православних литургијских служби може имати још благотворнији утицај.

57. Већ уобичајено коришћење у пракси наше цркве превода литургије, Светог писма и Требника, говори о томе да се сасвим лијепо на српском језику може изразити комплетан корпус богослужбених текстова.

58. Употреба молитвеника на српском језику је толико распрострањена, да се чак и највећи заговорници употребе црквенословенског језика свакодневно служе њима, што само по себи говори о унутрашњој потреби свију да молитву Богу изразе на оном језику на којем формулишемо и нашу мисао.

59. Црквенословенски језик има другачију граматичку структуру, другачију фонетику, различита слова и бројеве, и другачији речник у односу на српски говорни језик. Именице, глаголи и замјенице имају различите облике: различита времена, род, број и падеж. Словенски језик је повезан са грчким по свом поријеклу, граматичким облицима, фонетици и речнику. То се не може рећи за српски језик. Његово формирање је повезано са сложеним утицајем различитих језичких фактора. Словенски је дакле другачији језик, за чије разумијевање се тај језик мора се учити, као што се учи било који страни језик.

60. Црквенословенски литургијски текстови су, у већини случајева, само превод, који сам по себи не може бити бољи од било ког другог превода.

61. Црквенословенски преводи су често застарели и нетачни у односу на грчки оригинални текст. Стога би директни превод са грчког на српски, узимајући у обзир сав напредак у филолошким наукама, био погоднији.

62. Црквенословенски преводи су калкови, дословни преводи ријеч по ријеч са грчког, а не по смислу самог текста, што у великој мјери замагљује значење оригиналног текста.

63. Некада су црквенословенски текстови „преводи на квадрат“ (са арамејског на грчки, са грчког на словенски), још даљи од оригинала, те тиме не представљају никакву изузетност, већ само један од превода.

64. Црквенословенски језик никада није био јединствен, унифициран језик, већ је имао неколико верзија и редакција у зависности од конкретног времена и мјеста његове употребе, што говори о традиционалној флексибилности и разноликости литургијских језика, те се у старини, на који традиционалисти толико полажу, језик богослужења разликовао и у словенским помјесним црквама, зависно од редакције која је кориштена.

65. Када се расправља о могућностима прилагођавања литургијског језика, они који истичу ексклузивност црквенословенског језика заборављају да појасне коју конкретну верзију црквенословенског језика бране, с обзиром на то да је црквенословенски језик кроз вријеме претрпио више фаза у којима је богослужбени текст претрпио у неким случајевима крупније промјене.

66. Верзија црквенословенског језика која се тренутно користи у богослужбеним књигама није нека древна форма језика светих коју треба по сваку цијену задржати, већ је формирана у Руској цркви у 17. вијеку (као резултат реформи патријарха Никона) тако да је ова варијанта словенског језика релативно нова. Она се значајно разликује од језика првих превода – старословенског – као и од језика из времена Средњег вијека.

67. Црквенословенски језик умањује непосредност црквене молитве. Већина људи, ако желе да разумију литургију и друге службе, ипак их ментално, у свом уму преводе са црквенословенског на српски, што увелико компликује молитву и разумијевање, посебно с обзиром на сложеност самог садржаја.

68. Црквенословенски језик доприноси формализацији богослужења и афирмацији става да се богослужење одвија само између свештенства и Бога, које остали посматрају и моле се само својом личном, а не молитвом Цркве. Тиме се ствара подвајање у сабрању вјерних, које треба дише истим духом и Господа хвали једним устима и једним срцем.

69. „Поетски квалитет“ је важна, али не и примарна компонента литургијских текстова: У српском преводу најважније је пренијети молитвени дух и значење оригинала, што се често губи у црквенословенским текстовима.

70. Црквенословенски језик подстиче искушење „естетизма“: доживљавање молитава као врсте музике која поставља „расположење“ и „ствара атмосферу“, али не обавезује ни на шта и не значи суштински много, служећи само као спољашња позадина за чисто индивидуалне молитве и размишљања. Људи се заљубе у мелодичност одређене форме, која, по њима, лијепо звучи, иако не знају њено значење, па се често изненаде када тај исти текст чују у преводу на српски.

71. Постоји мит да је „црквенословенски језик посебан, свети језик, који не садржи непристојне ријечи.“ Али ова фраза открива дубоко неразумијевање: непристојни језик је одсутан првенствено из текстова из којих је црквенословенски преведен. А пошто црквенословенски не постоји ван ових преведених текстова, будући да је мртав језик, разумљиво је да не садржи непристојне ријечи. Текстови и њихова значења су свети, а не језик. До текста је, не до језика. Када су Свети Кирило и Методије савладали дијалекат старобугарског језика, којим су говорила нека јужнословенска племена и који је легао у основу старословеснког језика, тај језик је био груб и једноставан и природно је садржао непристојне ријечи, јер је то био варварски језик. Противници светитеља су били ужаснути што они преводе црквене текстове на овај „лош“ и „низак“ језик, који није имао ни писани облик. Али упркос свим лукавствима својих противника, словенски просветитељи су ипак стварали преводе на овај једноставан, варварски језик, прилагођавајући га духу и структури грчког.

72. Слично реченоме, преводи богослужбених текстова на српски језик ће тај језик богослужења такође учинити ослобођеним од непристојног речника, јер га нема у самим преведеним текстовима. Светост, значење и поетика су сам садржај текста; језик је само средство преношења. Српски језик је подједнако прилагодљив преношењу светости, значења и поетици црквених текстова као и словенски, односно као и сваки други језик.

73. Језик се прља вулгарношћу и непристојношћу, али се управо стога сваки језик мора свештати молитвом и литургијом. У супротном, неће бити очишћен, јер се језици се освећују молитвом.

74. На старогрчком и старословенском језику, поред светоотачких списа, настајали су и јеретички списи, па никад нико због тога језик није називао „ниским“, „несветим“ или „недостојним“ да се користи у богослужењу, јер не освећује језик текст, него сам садржај освећује језик.

75. Површно знање црквенословенског језика (које има већина оних који су само научили да прочитају одређени текст) може завести у варљиву илузију његовог потпуног разумијевања и ствара се лажни осјећај да је то довољно и да је „све јасно“, иако се суштински сам текст не разумије.

76. Недостатак разумијевања црквенословенског језика од стране чтечева и појаца доприноси непажљивом, брзоплетом и нејасном читању и пјевању, што додатно отежава разумијевање онима који желе да схвате значење онога што се чита и пјева.

77. Тешкоћа у разумијевању црквенословенског језика не лежи само у присуству непознатих ријечи, већ и у самој његовој структури, која је преписана из грчког и која по својој сложености и такозваном „плетењу ријечи“ (које се појављују на мјесту сасвим неприродном за синтаксу савременог језика) доприноси његовој неразумљивости.

78. По ријечима Павла Мајендорфа, аргументи противника превођења богослужбених књига најчешће произилазе из једноставне жеље да се не чује или не разумије јеванђелско учење — јер ако га разумијете, морате живјети по њему, а много је лакше не разумјети и тиме оправдати свој грешни живот.

79. Како каже митрополит Антоније (Блум), језик нису само ријечи. „То су такође слике, представе и искуства повезана са ријечима, која могу бити веома живописна у једној епохи, а скоро изумрла у другој. Постоје ријечи које припадају одређеном времену, али затим блиједе и изумиру; постоје ријечи које се рађају и постају крилатице једне генерације, да би већ у следећој изблиједјеле и отишле у заборав. Ово је веома битан проблем, јер људи често разумију ријечи, али њихово значење, искуство које су у њих унијели они који су их првобитно написали, измиче им, а молитве блиједе.“

80. Аргумент да је црквенословенски језик „изворнији“ и да су текстови „непреводиви на српски“, значио би да је за спасење неопходно да се користе искључиво изворни текстови, те би за читање Новог завјета морали учити старогрчки језик, а за читање Старог – старојеврејски језик, на коме су ове библијске књиге писане.

81. Црквена молитва на матерњем језику може научити људе да се истински моле, а не само да „читају“ ово или оно молитвено правило.

82. Према апостолу, „слово убија, а дух оживљава“ (2. Кор. 3:6) – не смијемо се држати спољашње форме на штету духа и смисла.

83. Важно је молити се не једноставно оним истим ријечима по форми као прослављени светитељи из прошлости, већ се удубљивати у дух и значење њихових молитава и у њихов унутрашњи смисао, што је могуће кроз употребу матерњег језика, који је најближи уму и срцу и освећен благодаћу Светог Духа. Тиме ћемо истински следовати поменутим светитељима.

84. Наш народ данас није ништа мање потребит за проповиједањем Јеванђеља и образовањем него што је био прије 1000 година, посебно након периода безбожништва. То захтијева наставак рада Светих Кирила и Методија у превођењу литургијских служби, а у контексту хришћанског просветитељства.

85. Превођење богослужбених књига на српски језик и јесте управо наставак рада Светих Кирила и Методија, који су суштински створили систем писмености за неписани дијалекат којим су говорили Словени у Солуну. И управо се преводиоци богослужења на говорни језик сада оптужују за тривијализацију богослужења превођењем на колоквијални језик, на исти начин како су оптуживани словенски просветитељи у 9. вијеку. То преставља својеврсни парадокс – поштовање њиховог спомена уз рушење онога на чему су они радили.

86. Употреба говорног језика у литургијским службама подстаћи ће развој и продубљивање живе теологије, теолошког образовања и просвете, који се не могу његовати осим кроз молитву и литургију.

87. Употреба говорног језика у литургијским службама може побољшати квалитет комуникације међу хришћанима, јер језик комуникације може бити усмјерен ка језику молитве.

88. Квалитетно стварање нових молитава и химни могуће је само на језику на којем је могуће мислити и говорити, укључујући ту и српски језик. За континуитет и могућност такве креативности, богослужење на српском језику је неопходно. Нове молитве на црквенословенском могу се конструисати само од старих, већ постојећих синтагми и обрта ријечи, што им онемогућава да одражавају стварност тренутка у коме живимо.

89. Матерњи језик може створити заједнички језички простор разумијевања за оне који га говоре, док црквенословенски језик свако може разумјети на свој начин и субјективно, као језик којим нико не мисли нити говори, те не постоји прећутни и јасан консензус око значења свих појмова и синтагми, какав важи за живе језике.

90. Српски језик је већ присутан у литургијским службама скоро свуда, и то никоме не смета. Велики светитељи и просветитељи наше цркве, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, дали су немјерљив допринос превођењу Светог писма и богослужбених текстова на српски језик, дајући не само примјер језички квалитетног и теолошки узоритог превода, него и свједочећи у којој мјери је могуће на српском језику адекватно изразити све финесе изворног грчког или словенског текста данашњим ријечима.

91. То што постоје неки аматерски преводи који нису на адекватан начин изразили основни богослужбени текст, не може бити аргумент против увођења српског језика у богослужење, јер треба да се равнамо према најбољима, а њих свакако имамо у лицу најмаркантнијих савремених светачких фигура наше цркве, које смо већ поменули.

92. Готово све Христове ријечи су нам дошле у грчком преводу. Црква није чак ни сматрала да је потребно да сачува њихов изворни облик, већ се понајвише старала да до вјерних донесе њихово значење, у свему претпостављајући форму суштини.

93. Језик Јеванђеља је „κοινή“, тј. „обични“ грчки, најразумљивији и најраспрострањенији у вријеме њиховог писања, а не старојеврејски, старогрчки или било који други посебан језик.

94. Богослужење на српском језику не може подразумијевати потпуну и принудну замјену црквенословенског језика, већ треба да служи природној, живој разноликости.

95. Не треба се плашити тога што ће један дио богослужења на српском језику бити новина, јер је сам црквенословенски језик некада био иновација. У Цркви се не треба плашити ничега „новог“ што раније није постојало, посебно ако се тиче само спољашње форме. Предање се не може поистовјетити са навиком на одређену форму, већ је предање живо искуство живога Бога.

96. Присуство бројних хомонима са српским језиком у црквенословенском језику у великој мјери компликује и искривљује разумијевање литургије за људе који не знају црквенословенски језик. Постоји доста таквих ријечи, које на српском и црквенословенском језику звуче идентично, али значе потпуно различите, понекад и супротне ствари.

97. Секуларизација и профанација заправо нису повезане са покушајем разумијевања и изражавања трајних значења на савременом језику, већ управо са занемаривањем тих значења, њиховим повлачењем из живота и црквене свијести. Стога, управо црквенословенски језик у литургији доприноси секуларизацији, док говорни језик може помоћи да се почне са њеним превазилажењем.

98. Црква не постоји да би чувала културне артефакте прошлости било ког народа; стога, очување и проучавање црквенословенског језика не може бити приоритет Цркве, јер црква није музеј нити првенствено културна или национална институција, већ прије свега пулсирање вјечног живота и пут у заједницу с Богом, на ком путу је разумна молитва најбољи сапутник. За Цркву је најважније проповиједање Јеванђеља, његова примјена у животу, продубљивање познавања Бога и свједочење о Богу и Христу.

99. Због неприступачности потпуног разумијевања богослужења, људи често задовољавају своје интересовање за Цркву и православље у одвајању од богослужења и Светог Писма, и умјесто светоотачке црквене поезије садржане у богослужбеним књигама, користе разне врсте популарне литературе и друге изворе, често сумњивог квалитета.

100. Неразумљивост језика богослужења један је од разлога зашто људи напуштају православље ради других вјера, деноминација и религија, или потпуно губе вјеру.

101. Неразумљив, тешко сварљив језик молитве омета концентрацију и фокус током богослужења, као резултат тога, мисли оних који се моле често лутају, а дух дријема.

102. Слободан и креативан приступ литургијским текстовима је нормална пракса, вјековна црквена традиција. Тако су често црквени пјесници уносили своје нове химне у богослужење или пак исправљали, проширивали или скраћивали већ постојеће текстове, прилагођавајући их тако бољој употреби у богослужењу и показујући нама добар примјер креативности и слободе када је текст молитве у питању. Тим прије ово важи за превођење текста, који није окамењени споменик прошлости, него наше средство спасења.

103. Квалитетан превод не захтијева прецизно преношење одређених ријечи (како то најчешће чини црквенословенски текст), већ прецизно преношење значења (семантички превод). Стога се забринутост због нетачности у преводу ублажава могућношћу откривања изворног значења текстова.

104. Богослужење је на говорном језику дјелотворније, јер може јасно и недвосмислено, у конкретној животној стварности, овдје и сада, да позива и инспирише на конкретно дјелање, унутрашње и/или спољашње.

105. Чак и уз адекватно разумијевање главних литургијских текстова и химни на црквенословенском језику, много тога остаје недоступно разумијевању и стога практично искључено из црквене свијести (то се прије свега односи на текстове Октоиха, Минеја, Триода итд.).

106. Није неки свети језик тај који освећује човјека, већ човјек, уз помоћ Светог Духа, освећује било који језик, чинећи га светим у молитви, јер језик постоји за човјека, а не човјек ради језика (као што је „субота човјека ради, а не човјек суботе ради“).

Наведимо и пар оцјена светих Божијих људи када је у питању црквенословенски превод богослужбених текстова:

Свети Теофан Затворник је био увјерен да су „преводи штампаних црквених служби већ застарјели; садрже много тога што је нејасно и сувишно“, те да је „потреба за обновом почела да се осјећа“.

Свети Николај Јапански, кога је потреба да преводи литургијске текстове на јапански језик приморала да се боље упозна са нашим црквенословенским преводима, више пута се налазио у ћорсокаку: „Штета што не исправљају словенски текст Божанске службе! Словенски текст је на неким мјестима једноставно збрка ријечи које не можете повезати, колико год се трудили. Хтио сам да одустанем док не пронађем грчки оригинал; међутим, уз разна додавања и изостављања у тексту, успио сам!“

На примједбе како би измјена језика богослужења могла да повуче за собом стварање раскола, можемо одговорити ријечима Светог Јована Кронштатског, поводом превода Светог писма: „Да ли треба да се уздржимо од неопходних, корисних реформи у Цркви због расколника? Морамо их спровести: у супротном ће нам се демони смијати. Хоћемо ли дозволити да нас њихова злоба савлада? Да не буде тога! Дакле, Свето писмо мора бити преведено на руски. Колико је милиона људи лишено његових богатстава зато што је на неразумљивом словенском језику!“

* * *

Из овог сажетог прегледа аргумената у корист богослужења на говорном језику, јасно је сваком добронамјернику да је сасвим природно на живом језику приносити словесну службу живоме Богу. Стога сматрамо да би благословени рад Комисије Светог архијерејског сабора Српске православне цркве која се бави превођењем Светог писма и богослужбених текстова на српски језик требало да донесе првенствено духовне плодове и да обезбиједи квалитетне преводе богослужбених текстова, као најбољи доказ да је српски језик дорастао да се на њему изрази цијела теологија и химнографија Цркве.

Солидарност ће спасти свет. Зато подржите рад Фондације Теологија.нет.