Autografi

Pismo, oci i mi

Eliza Codex 17; etiopski manuskript iz XVI veka

Odavno se u našim bogoslovskim krugovima provlači pitanje ili bolje reći neosvešćena dilema: kakva bi trebalo da bude uloga svetih otaca prilikom savremenog pristupa Pismu? Tematika je po sebi složena i zahteva temeljniju analizu, pogotovo što su naše opšte predstave o ocima prilično zamagljene. Tome su uveliko doprineli paušalni propovednici pravoslavlja, koji se uglavnom uopšteno, neodređeno i tabuizirano pozivaju na oce. Ocima uglavnom ‘udaraju’ po svojim neistomišljenicima, koristeći ih kao neku vrstu ideološkog oružja. S druge strane, svakom iole trezvenijem poznavaocu hrišćanske teologije, poznata je epohalna uloga svetih otaca u propovedi Reči Božije zapisane u Pismu. Dovoljno je samo prelistati neki priručnik iz patrologije, i konstatovati u kolikoj su se meri oci bavili egzegezom Pisma. Pri tome ne mislim samo na egzegetske komentare, nego i ostale tekstove različitih žanrova. Taj osećaj je još izraženiji prilikom čitanja otačkih spisa.

Međutim, pitanje je u kojoj se meri danas možemo osloniti na otačku egzegezu, a da to bude od koristi našim savremenicima. Problem je u tome, što je od perioda ranocrkvenih otaca do danas proteklo mnogo vremena. Na opštem civilizacijskom planu, promenilo se mnogo toga. Naš svet i njihov svet u mnogim stvarima nije istovetan. Mi često nismo u mogućnosti da razumemo kontekst u kojem su oni delovali. Eminentni pravoslavni teolog Dimitrije Trakatelis smatra da nam prilikom tumačenja Pisma, oci ne mogu biti od velike koristi iz razloga što često moramo njih same da tumačimo. U konkretnom slučaju Trakatelis je mislio na Justina Mučenika, za koga kaže: „jednom tumačenju kao što je Justinovo potrebno je tumačenje samo po sebi, dakle egzegetska analiza, a ne bilo kakva“. 

Trakatelisov stav je višestruko utemeljen. Dovoljno je samo čitati tumačenje Šestodneva svetog Vasilija Velikog i shvatiti koliko toga mora da protumačimo kod samog Vasilija. Takav problem nisu imali njegovi slušaoci i savremenici, jer je on govorio jezikom koji su oni dobro razumevali. Naravno, ne samo jezik, nego slika sveta koju iznosi Vasilije, i na osnovu koje tumači Pismo, u mnogo čemu je drugačija nego ova naša. Vasilijevo shvatanje kosmosa, zemlje, živog i neživog sveta bilo je antičko, zasnovano na učenjima jelinskih mislilaca, posebno Aristotela i stoika. On je npr. smatrao da sunce kruži oko zemlje: „Vidimo, isto tako, da velika premudrost Božija koja svime upravlja, premešta Sunce sa jednog mesta na drugo, kako ono, prebivajući uvek na jednom istom mestu, ne bi obiljem svoje toplote uništilo zemaljski ukras“. Isto je usvajao antičku teoriju o četiri elementa: „I naravno, pošto se sve nalazi u svemu: vatra, naime, počiva u zemlji, a vazduh u vodi, i na isti način od svega ostalog jedno se nalazi u drugome; te tako nijedan od elemenata koji podleže čulima nije čist i nesmešan sa drugim, već je u zajednici ili sa neutralnim ili sa njemu suprotnim elementima; zbog toga, velim, prihvatamo da je svod sačinjen ili iz jednog od tih prostih elemenata, ili iz neke njihove mešavine“. U posledenjem navodu veliki Kapadokijac pominje svod nebeski, kao deo tvorevine.

Danas je svima jasno da se sunce ne kreće oko zemlje, niti da je Bog sačinio svod nad zemljom. Teorija o četiri elementa je davno napuštena. Pored toga, postoji još širok broj pitanja koja se danas postavljaju, a na koja oci nisu odgovarali. Osnovni razlog je što ona prosto nisu postojala kao takva u vreme svetih otaca. Danas se, pak, takva pitanja nameću kao nezaobilazna, pogotovo u crkvenoj propovedi. Kao jedan od primera može se navesti pripovest o potopu. Veliki broj otaca je iz razumljivih razloga verovao u njenu istorijsku faktičnost. U to doba nije se znalo da su slične pripovesti o potopu bile zapisane hiljadu godina pre biblijske. Kada je DŽ. Smit 1870. godine preveo Ep o Gilgamešu, postalo je jasno da biblijski izveštaj o potopu ima mnogo sličnosti sa ovim mesopotamijskim tekstom. Kasnije je otkriven i Ep o Atrahasisu i Postanje iz Eridua, u kojima se takođe govori o potopu. U međuvremenu se u priču o potopu uključila i nauka. Pojavio se veliki broj teorija i dilema. Takođe je karakterističan primer i Knjiga proroka Jone, koju su oci smatrali istorijskim tekstom. Međutim, savremene literarne i istorijske rekonstrukcije pokazuju da je u pitanju novelistička pripovest sa izrazitom didaktičkom svrhom. Oci se nisu nalazili pred izazovom ovakvih pitanja.

S druge strane, najveći broj pravoslavnih teologa smatra da su oci nezaobilazni za savremenu biblijsku egzegezu, i da na Pismo treba gledati kroz otačku bogoslovsku prizmu. Ovaj stav, naravno, zaslužuje posebnu pažnju, i on je najvećim delom zasluga teološkog pokreta u pravoslavlju poznatog pod nazivom „neopatristička sinteza“. Taj koncept je bio aktuelan tokom većeg dela 20. veka. Jedan od njegovih glavnih idejnih tvoraca, Georgije Florovski, bio je mišljenja da su oci (naročito 4. veka) dosegli najviše bogoslovske visine. Stoga oni treba da budu uzori za svaku kasniju teologiju. 

Međutim, neopatristički povratak ocima je nekako zapostavio Pismo, ne samo u smislu zanemarivanja biblijskih studija, nego nije dovoljno jasno predstavljen otački odnos prema Pismu. Inače, ni sami predstavnici neopatrističke provinijencije uglavnom nisu tumačili biblijske spise, sem retkih izuzetaka. S druge strane, ovaj pokret je privukao pažnju na svete oce i time odigrao važnu ulogu u savremenom pravoslavnom bogoslovlju. Samo pitanje koje smo postavili na početku teksta izazvano je neopatrističkom sintezom, i ono je veoma aktuelno kod pravoslavnih biblista, naročito srpskih. Jedna od glavnih tema savremene pravoslavne biblistike je pitanje recepcije Pisma kod svetih otaca. Nedavno je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u organizaciji Biblijskog instituta održana međunarodna konferencija pod naslovom „Zašto je recepcija važna?“. U fokusu je bilo pitanje recepcije Pisma kod otaca i njene implikacije za savremenu egzegezu.

Svakom ozbiljnijem poznavaocu ove problematike jasno je da između otačkog perioda i našeg postoje velike razlike. Oci nisu bili u prilici da se suoče sa mnogim današnjim izazovima, kao što su npr. naučna revolucija, demokratija, tehnološki progres, ateizam itd. Mi živimo u svetu dominacija prirodnih i tehnoloških nauka, pri čemu je donedavno nauka bila u sukobu sa religijom. U tom pogledu okolnosti su se radikalno promenile. Promene nisu kozmetičkog karaktera, nego zadiru duboko u čovekovu samosvest. Promenio se svet simvola, društveni i politički sistem. Međutim, neke stvari se nisu promenile. Zapravo, one se ne menjaju. A to su egzistencijalna pitanja sa kojima se čovek suočava kroz čitavu istoriju. Možda bi nam osvešćivanje tih pitanja otvorilo mogućnost iznalaženja odgovora. Najvažnije je svakako uvideti kakav su oci imali odnos prema Pismu i kako su iznalazili odgovore na izazove sa kojima su se suočavali.

Prvo što se može primetiti kod otaca jeste to da su oni tražili odgovore u Pismu, bez obzira koliko su bili upućeni u misaone i kulturne tokove svoga vremena. Izvor učenja i vere je bilo Pismo, što se vidi iz njihovog poznavanja svetopisamskog teksta. Za neke se čak tvrdilo da znaju Pismo naizust (Origen, sv. Atanasije, sv. Vasilije). Pismo je važilo kao Reč Božija koju treba izučavati. Ilustracije radi, sveti Jovan Zlatoust je održao 32 egzegetske omilije na Poslanicu Rimljanima. Možemo samo zamisliti koliko je on poznavao taj i druge biblijske tekstove. Drugo što je naglašeno prisutno u otačkoj egzegezi jeste njena angažovanost. Sveti Vasilije ulazi u središnja kosmološka i kosmogonijska pitanja svoga vremena. O njima razmišlja kroz biblijsku prizmu. Iako je mnogo toga u njegovom tumačenju uslovljeno vremenom i više nije aktuelno, fascinantna je njegova teološka pozicija. Treće, ništa manje važno jeste otačka inovativnost u smislu iznalaženja novih teoloških i egzetskih odgovora. Svetom Atanasiju Velikom su mnogi prigovarali što je uvodio nove pojmove u bogoslovlje, to jest tumačenje Pisma, a koji su odranije korišteni u jelinskoj filosofiji. Prigovorači su mu zamerili da je time napustio tradicionalni način bogoslovstvovanja. Kasnije se pokazalo da je njegova inovativnost bila ključ uspeha bogoslovlja Crkve. Teolozi Crkve su se tada kreativno koristili dostignućima jelinske kulture, smatrajući da sve što je u njoj vredno pripada i hrišćanima. Metode tumačenja Pisma, kao i načine proiznošenja tih tumačenja, oci su preuzimali iz jelinske kulture. Na istovetan način su se ponašali sirijski oci, kada je u pitanju sirijska kulturna tradicija. Sveti Jefrem Sirin se u svojim himnama koristio postojećim sirijskim melodijskim napevima da bi izrazio hrišćanske Istine vere.

Ipak, najuočljivije je to što su oci umeli da aktualizuju Pismo u konkretnim životnim situacijama. Sveti Jovan Zlatoust je izazove svakodnevice sagledavao iz biblijske perspektive i na taj način nudio odgovore. Na zadivljujući način je znao da određene situacije stavi u biblijski kontekst, i iz njega bogoslovstvuje. Zalažući se za siromahe, upoređuje ih sa Hristom, odnosno aktualizuje Hristove reči u kojima se on poistovećuje sa potrebitim. Kritikujući bogataše kaže: „Gospod tvoj ide gladan, a ti živiš u raskoši! I nije samo to čudno, nego još i to, što živeći u raskoši, usuđuješ se da ga prezreš, uz to, on ne traži ne znam šta, nego samo komad hleba, da bi utolio glad. On ide drhteći od hladnoće, a ti, odeven u svilene haljine, ne obraćaš pažnju na njega, ne pokazuješ nikakvo saosećanje, nego bez ikakvog milosrđa prolaziš pored njega“. Ipolit Rimski u svom Komentaru na Knjigu proroka Danila pronicljivo aktualizuje tekst, poistovećujući tadašnja stradanja hrišćana sa iskušenjima kroz koja prolaze Danilo i njegovi prijatelji. Četvrta zver iz Dan 7, 2-12 za njega jeste Rimsko carstvo, čije su vlasti u to vreme progonile hrišćane. Tek je fascinantna egzegeza svetog Jefrema Sirina, koji je u poetskoj formi oživljavao biblijske likove i scene. U Memri (ritmičkoj besedi) o Joni i pokajanju Ninivljana, Jefrem svoju zajednicu idetifikuje sa tvrdoglavim prorokom, a susede neznabožce sa Ninivljanima. Time zajednici predočava stanje u kojem se nalazi. Čak i oci naklonjeni bogoslovsko-metafizičkoj spekulaciji, kakvi su bili sveti Atanasije ili sveti Maksim, uvek su se držali Pisma kao referentnog okvira kroz koji su promišljali.

Kada sve navedeno uzmemo u obzir, teško je ne primetiti koliko Pismo izostaje iz našeg savremenog bogoslovlja. Brojni su razlozi što je tako. Međutim, poslednjih godina se često mogu čuti i parole kako je „čitanje Pisma svojstveno protestantima“. Svako izučavanje, tumačenje ili pozivanje na Pismo stoji pod senkom protestantizma, što se posebno odnosi na biblistiku koja se proglašava protestantskom naukom. Da stvar bude apsurdnija, prozivači su nedovoljno upućeni u tu nauku. Još je problematičnije to što se u našoj sredini, koja gaji kult svetih otaca, uvrežava takvo mišljenje. Oni koji ga nekritički iznose i ponavljaju, nisu izgleda svesni da svete oce izjedačavaju sa njima omraženim protestantima. Ako je izučavanje Pisma protestantska praksa, šta onda reći za oce? Ako je korišćenje savremenih egzegetskih alatki protestantizam, šta reći za oce koji su te alatke uzimali od svojih jelinskih savremenika? Ako je traženje odgovora na savremena pitanja sekularizam, šta tek misliti o ocima koji su upravo to radili? Ozbiljnija dijagnoza stanja svesti savremenih prigovarača, zahtevala bi poseban prostor. U većini slučajeva, tu se krije lenjost i nemarnost za izučavanje Reči Božije – što su sveti oci često naglašavali. Sveti Ipolit je čak smatrao, da neizučavanje Pisma nužno vodi u zabludu i odvajanje od Boga, čak i onih na visokim pozicijama.

Ako nam je Pismo izvor vere, znanja i okvir mišljenja, sveti oci treba da nam budu uzor, kako po svetosti života, tako i po odnosu prema Pismu. Probuđenu svest o značaju svetih otaca za savremeno bogoslovlje, po mome mišljenju, trebalo bi jasnije definisati i delom preinačiti. Nužno je ukazati na biblijske osnove svetootačkog bogoslovlja, ali ne tek kurtoazno, kao što je do sada bilo. Otačka teologija je bila egzegeza Pisma, bilo da su u pitanju dogmatske formulacije, asketske pouke, katiheze, propovedi ili bogoslužbene pesme. Pismo je bilo i ostalo kičma Predanja. Bitno je da shvatimo kakvu je ulogu Pismo imalo kod otaca, i da za početak to naučimo od njih; da naučimo da nema bogoslovlja bez Svetog Pisma. U tom smislu, neopatristička krilatica „napred k ocima“, mogla bi biti pojašnjena novom krilaticom „tragovima otaca ka Pismu“. Izučavajući Pismo i gledajući svet oko sebe otvorenih očiju, shvatićemo oce i oni će nam tada još više pomoći da razumemo Reč Božiju zapisanu u Pismu.