Црква рођења Св. Јована Крститеља (Чесменска црква), Санкт Петербург, 1770.
Религија није просто ово или оно филозофско учење, поглед на свет.
Многи мисле на овај начин: „Признајем постојање Бога – значи, верујем, религиозан сам.“ Или овако: „Признајем никејски симбол вере – дакле, православац сам“. Не, бити верник значи испуњавати одређене захтева учења о вери, живети на одређени начин, у складу са осталим верницима и црквеним животом.
Религиозност се учи од детињства. Цела породица тежи да живи у складу са својом религијом. Одрасли се тешко навикавају да живе у складу с религијом, мада је и то могуће. Такође је важно да су одређени народи повезани с одређеним религијама: Руси – с православљем (и нововерци и „староверци“), Пољаци с католичанством, многи источни народи са исламом и будизмом.
Али да ли то ограничава слободу људи да бирају религију, слободу уопште? Не, пошто је лакше одрећи се религије него је прихватити. Прећи из једне у другу религију него постати од неверника верник. Васпитавајући децу на заветима одређене религије или верског учења, ми их чинимо слободнијим у избору вере него када им пружамо нерелигиозно васпитање, јер недостатак нечег увек осиромашује човека, а богатства се лакше одрећи него га стећи. Религија је управо богатство. Религија обогаћује представу о свету, омогућује вернику да осети значај свега што се дешава, осмишљава човеков живот, обједињава људе у испуњавању одређених религиозних обичаја, обреда, тајни, чини најубедљивију основу моралности.
Без религије увек остаје саблазан егоизма, саблазан затворености у сопственим личним интересима.
Извор: Дмитриј Лихачов, Писма о добром и лепом, Београд: Службени гласник, 2017, стр. 225–226.
Превод: Новица Јањушевић