Силазак Светога Духа на апостоле. Немачка, Рејхенау.
Бамбершко Јеванђеље Хајнриха II, 1007–1012.
А у последњи велики дан празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што рече Писмо, из његове утробе ће потећи реке живе воде. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен. А многи од народа, чувши ту реч, говораху: Ово је заиста пророк. Други говораху: Ови је Христос. А једни говораху: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од семена Давидова и из села Витлејема где беше Давид? Тако због њега настаде раздор у народу. А неки од њих хтедоше да га ухвате; али нико не метну руку на њега. Дођоше, пак, слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: Зашто га не доведосте? Слуге одговорише: Никада [ниједан] човек није тако говорио као овај човек. Тада им фарисеји одговорише: Зар сте се и ви преварили? Верова ли ко у њега од главара или фарисеја? Него [верова само] овај народ који не зна Закон, проклет [да] је! Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и беше један од њих: Еда ли наш Закон суди човеку докле га најпре не саслуша и дозна шта чини? Одговорише му и рекоше: Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк не долази из Галилеје. … А Исус им опет рече, говорећи: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота. (Јован 7, 37–52; 8, 12)
У јеванђељском одељку који смо управо чули Св. Јован Богослов нам објашњава да за време Исусовог живота „Дух Свети још не беше дат“ онима који су поверовали у Исуса, јер „Исус још не беше прослављен“ (Јн 7, 39), што значи да још не беше убијен од људи и васкрснут од свога Оца небескога а у славу његову. На једном другом месту, које на први поглед није повезано са овим, али у суштини јесте, Исус фарисејима каже да Царство Божије неће доћи на видљив начин, тј. неће доћи тако да (може да) се види (Лк 17, 20–21). Исто тако, наставља Исус да одговара фарисејима, оно неће бити ни тамо ни овамо, дакле неће бити нека просторна или тродимензионална стварност. Па како онда да знамо да је оно уопште дошло? По чему ћемо га препознати кад нити је видљиво нити се налази на неком одређеном месту?
Пре него што одговоримо на ово питање подсетимо се да Дух Свети, Дух Божији, кога Исус шаље у свет, и чије давање апостолима данас прослављамо, долази да би извршио бескрајно важне ствари. Но, пре него што га је Исус послао треба се подсетити и тога да је Исус зачет Духом Светим, те да без Духа Исуса не би ни било. Дух је тај коме Исус треба да захвали своје рођење од Марије. Но, ту се његова улога у погледу Исуса не завршава, јер уз то он нам омогућава да сазнамо ко је у ствари Исус. Он је тај који нас просветљава да схватимо да Исус није само обичан човек, него да је у ствари Христос или Месија, тј. Спаситељ и Избавитељ света. И ако неко за Исуса држи да није Христос, то је сигуран знак да он нема Духа Светога, него да њиме влада неки други дух. Јер се искључиво Светим Духом Исус препознаје као Христос. Дакле, схватити и прихватити Исуса као Христа без Светога Духа апсолутно је немогуће.
Поред тога Дух Свети уноси поменуто Царство Божије у овај свет, у историју, у свакодневни живот људи. Али ако је то Царство невидљиво, како нас уверева Исус, на основу чега онда знамо да је Дух Свети овде са нама, да нам је уопште донео Царство небеско? Ово је изузетно важно питање, али на нашу срећу одговор на њега је лак и то зато што нам га је оставио сам Исус. Да ли је Царство Божије дошло међу нас, знамо по томе да ли међу нама влада љубав или мржња, да ли једни друге помажемо или се пак радујемо туђој несрећи, да ли нас радује успех другога или његова пропаст, да ли невољнику помажемо или смо равнодушни према његовој патњи. Из ових примера се јасно види да су односи који владају међу људима (којих се дотакао Дух Свети) ти који творе Царство Божије (или: ако нису онакви какви, по Исусу, треба да буду – не творе њега, него граде царство сатанино). Зато нам Исус и каже да Царство Божије није негде далеко од људи, него управо „у људима“ или „међу људима“.
Да је то Царство заиста дошло, као и то где је дошло, препознајемо по томе када у овом свету наиђемо на односе између људи који су чисти и искрени, кад наиђемо на људе који су предусретљиви, пожртвовани и несебични. Дакле, Царство Божије је тамо где се други човек (према Кантовој успелој формулацији) никада не третира као средство него увек као циљ и сврха. Притом, у људима који тако поступају пребива мир, кротост, незавидност и љубав. Е, управо то и управо ту је оно Царство Божије које се не види. Не види се као неки предмет или као простор или територија, али се зато непогрешиво препознаје као атмосфера несебичне љубави, наклоности и пријатељства, као живот делатне љубави и хуманости, пожртвованости и милости коју непрестано показујемо једни другима. Само је ту и нигде друго није Царство Божије. А онај који такве људе надахњује на такво (заиста свето) понашање једино је Дух Свети.
У вези са овим о чему говоримо подсетимо се и тога да нам је Исус кристално јасно објаснио на који начин ће они који нису хришћани препознати да ми јесмо (ако заиста јесмо) Христови: само ако имамо љубави међу собом, тј. ако се волимо. И никако друкчије заједница са Исусом Христом није препознатљива. Можемо ми свакодневно помињати Бога у узречицама, доскочицама и народним умотворинама. Можемо бити поносни на своју нацију и традицију и уз то поносни на себе што смо поносни на све то. Можемо свакодневно долазити у цркву и присуствовати свим службама. Можемо постити строго попут индијских јогина. Или кажњавати своје тело ватром или грубом одећом или специјално за ту сврху пројектованим справама. Можемо указивати заслужене или незаслужене почасти институционалној јерархији (која се због тога може толико преузвисити да изгуби сваку везу са реалношћу цркве и света у коме постоји). Можемо се из пренаглашено једностраног поштовања према причешћу непрестано причешћивати или се из истог разлога уопште не причешћивати. Можда, по речима богозналца Павла, можемо проговорити и анђелским језицима или чак имати дар пророштва. Можда можемо завирити у све тајне и задобити сва човеку доступна знања. Можда можемо, да наставимо Павловим језиком, имати толико вере да њоме чак и планине премештамо (тј. решавамо најзамршеније духовне проблеме). Можемо имати или чинити све то и још много тога другог, али ако немамо љубави једни према другима, ако немамо милости једни према другима, ако се не радујемо једни другима, онда чак и ако све оно поменуто имамо и испуњавамо, ми засигурно нисмо Христови и он неће хтети да има ишта са нама, што ће нам и саопштити говорећи: „Не познајем вас“. Према мудрим и истинитим речима апостола Павла, све да оно малопре поменуто имамо, а само љубави да немамо, тада смо просто-напросто „ништа“ (тј. тада смо ништарије), потпуно безвредни створови, бесловесне телесине. Ако љубави и сажаљења немамо, све оно набројано биће нам не само узалудно, него чак и на штету. Дакле, једноставно речено, живећемо у паклу, јер пакао и није ништа друго него то када Исус не жели да има ишта с нама.
Ако нам се тако нешто догоди, кад дође прави час зачућемо страшне Христове речи: Ко сте ви уопште? „Не познајем вас“. А и како би нас познао и препознао кад најчешће ми не можемо ни да видимо очима једни друге а камоли да будемо предусретљиви, наклоњени и милосрдни једни према другима. Уместо да се једни другима радујемо ми најчешће само лицемерно глумимо међусобну наклоност и пријатељство, вешто прикривајући своју одбојност, дволичност и злобност. А то значи да ми већ сада почињемо да живимо свој живот у паклу и да ћемо га засигурно тамо, у Христовој одсутности, и наставити ако се што пре и што коренитије не променимо и не почнемо не само да слушамо него и да послушамо Исусове спасоносне савете о неопходности међусобне несебичне љубави. Таква љубав и на њој засновано искрено пријатељство је једини сигурни знак да је Царство Божије, а то значи сâми Бог, са нама, у нама и уз нас. А зар то није више него довољан разлог да што пре, без непотребног одлагања, још колико данас предузмемо оно дубоко и темељно и искрено преусмерење свога ума (које се популарно зове покајање) не бисмо ли направили прве кораке на том једином спасоносном путу ка Царству Божијем на који нас Исус тако јасно и тако неодступно позива? Амин!
Извор: Владан Перишић, Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење (Тумачење јеванђелских перикопа), Дубровник: Видослов, 2019, стр. 275-279.