Гистав Курбе, Обала у Палавасу, 1854.
Међу бројевима за мене посебно место заузима број педесет. Тај број се у Јеванђељу појављује у једној од најнежнијих Христових прича о дугу, опроштају и љубави, а који ће се, у пунини хришћанске симболике, вратити као број Педесетнице, као број дана између Васкрсења и силаска Светога Духа. Између та два његова лица, између педесет као дуга који је опроштен и педесет као дана који воде ка Духу, отвара се једна необична и дубока животна истина.
У седмој глави Лукиног јеванђеља Христос говори о двојици дужника. Један је дуговао пет стотина динара, други педесет, и ниједан није имао чиме да врати дуг, па им господар обојици опрашта. Затим долази питање које је много важније од самог износа дуга: “Који ће га од њих двојице љубити више?” На први поглед, педесет је овде само мањи број, друга мера кривице, нешто што стоји насупрот пет стотина као мање према већем, али у Христовој причи број престаје да буде аритметичка чињеница и постаје огледало човековог односа према милости, јер оно што одређује величину љубави није величина дуга него свест о томе да је дуг опроштен.
Човек није биће које пред Богом најпре стоји као власник ичега, него као онај који прима живот, дах, љубав, могућност да се покаје, могућност да почне изнова, чак и сама способност да Бога тражи, све то долази пре његовог одговора, па је људско постојање од самог почетка обележено даром. А тамо где постоји дар, постоји и дуг захвалности, али тај дуг није дуг роба према господару, него дуг љубави који се не враћа тако што се нешто одузима од нас, него тако што се оно што смо примили претвара у љубав према другоме. Зато се Христова прича не завршава питањем: „Ко је имао већи дуг?”, него питањем: „Ко ће више љубити?” То је можда једно од најрадикалнијих померања перспективе које Јеванђеље доноси. Бог не мери човека само према његовом паду, него према његовој способности да након опроштаја постане другачији. Грех је дуг, а опроштај није брисање историје, него могућност нове историје. Човек коме је опроштено не враћа се на почетну тачку као да се ништа није догодило, он из искуства сопствене немоћи улази у један нови облик постојања, у којем његова љубав више није заснована на самодовољности, него на захвалности.
Ми често мислимо да духовни живот почиње онда када човек коначно успе да постане довољно добар, довољно дисциплинован, довољно чист и довољно мудар да би се приближио Богу, док Јеванђеље готово непрестано говори обрнутим језиком. Бог долази човеку онда када овај нема чиме да плати, када је слаб, када је уплашен, када чека иза затворених врата, и управо тада дар постаје могућност новог почетка. Од затворених врата ка отвореним устима апостола који почињу да говоре језицима које раније нису познавали се кроз библијску симболику педесет појављује као број који не означава само наставак времена него његово преображење. Време више није само низ година које пролазе, него простор у којем Бог човеку враћа оно што је изгубљено. Као да се број педесет креће од једне врсте сиромаштва ка једној врсти пунине.
А онда можемо разумети и једну дубљу везу између опроштеног дуга и Духа Светога. И једно и друго представљају ослобођење човека од затворености у себе. Дуг нас везује за оно што нисмо могли да учинимо, кривица нас везује за оно што смо учинили, страх нас везује за оно што би могло да се догоди, али милост раскида те унутрашње ланце, не тако што пориче нашу прошлост, него тако што јој одузима последњу реч. Хришћанска нада није нада да никада нисмо били дужници, слаби или грешни, него нада да ниједна од тих чињеница није довољно велика да надјача Божју способност да човека изнова позове у живот. Зато ми се чини да је педесет леп број управо зато што није савршен у смислу затворености. Он није крај као што би то била последња страница неке књиге, него праг. Он говори о ономе што се завршава да би могло да почне нешто друго. А можда је од свих завршетака најтежи онај у којем се не завршава неки однос, неко време или неки животни простор. Већ тренутак у ком се завршава дуго грађена слика о нама самима. Тешко је признати да нисам онај за кога сам годинама покушавао да се представим, тешко је погледати у себе и видети слабост тамо где сам желео да видим снагу, потребу за опроштајем тамо где сам желео да видим заслугу, рањивост тамо где сам градио непробојност. И управо зато човек понекад радије бира познату самоћу него љубав која га види до краја. Јер љубав која заиста види није увек утешна у првом тренутку. Она не потврђује нашу маску, него продире испод ње, и зато нас истовремено и плаши и спасава. Пред љубављу не можемо заувек остати јунаци сопствене приче, нити можемо бесконачно одржавати уредну слику о себи. Пред Њом се појављујемо као они који дугују, као они који су немоћни да врате дуг, као они којима је потребно да им буде опроштено, и управо ту почиње једна готово неподношљива, али чудесна слобода, схватити да љубав коју нам Бог пружа није награда за оно што смо успели да постанемо, него дар упућен управо ономе што јесмо, са свим пукотинама, промашајима, страховима и неизговореним слабостима. Можда је зато најдубљи облик вере управо спремност да допустимо да нас Бог воли више него што ми умемо да волимо слику коју смо створили о себи, да дозволимо тој љубави да сруши оно што је лажно, чак и када се заједно са лажним руши и део идентитета за који смо мислили да је наш, јер тек када престанемо да бранимо сопствену представу о себи, можемо да угледамо лице онога кога други који воли од почетка види. Губитком слике о себи не губимо себе, него први пут почињемо да се проналазимо. Оно што умире није наше право лице, него потреба да га непрестано доказујемо, а оно што остаје јесте човек који више не мора да се оправдава пред светом зато што је открио да је већ примљен у љубав која претходи сваком његовом успеху. Тада и оних педесет динара из Христове приче добијају једну дубљу димензију јер дуг више није само оно што човек дугује, него и граница преко које његова слика о себи не може прећи, А када му је дуг опроштен, не ослобађа се само обавезе да плати, него и потребе да пред љубљеним изгледа другачије него што јесте. И то је тренутак када човек престаје да се грчевито држи сопствене слике и, празан од потребе да сам себе оправда, постаје способан да прими љубав која је много већа од свега што је о себи могао да замисли.
Педесет дана нису само време које треба издржати до неког будућег догађаја, они су време сазревања, тишине, очекивања, унутрашњег преображаја. Између педесет динара и педесетнице, између дуга и Духа, налази се читава драма човековог постојања. Најпре откривамо да немамо чиме да вратимо оно што дугујемо, затим откривамо да нам је опроштено, потом учимо да опроштај не значи само ослобођење од прошлости него позив на љубав, затим чекамо, и коначно схватамо да оно што смо чекали није награда за нашу способност да чекамо, него дар који је одувек долазио према нама.
Човек може имати све бројеве на својој страни, а ипак остати сиромашан, може бити без дуга, а без љубави, може бити слободан од кривице, а неспособан за захвалност. Христова прича показује да циљ опроштаја није да човек само престане да буде дужник, него да постане онај који воли. Али човек се, међутим, готово инстинктивно плаши завршетака, чак и онда када зна да је оно што се завршава одавно престало да буде добро за њега. Плашимо се краја љубави која више није љубав, краја односа који нас је годинама обликовао, краја неког животног раздобља у којем смо, заједно са његовим радостима и ранама, научили да препознајемо сопствено лице, па чак и онда када разум каже да је дошло време да се крене даље, срце се хвата за оно што одлази као да ће са последњим даном неког времена нестати и део нашег сопственог бића. У томе има нечег дубоко људског, јер сваки завршетак у себи носи малу смрт. Затварају се врата кроз која више не можемо проћи на исти начин, престају разговори које смо мислили да ћемо заувек водити, људи одлазе у тишине које не можемо досегнути, места која су нам била дом постају само тачке у сећању, а будућност, управо зато што још није добила облик, изгледа много страшније од прошлости, чак и када је прошлост била болна. Човек често више воли познату патњу него непознату слободу, јер патња коју познаје даје му привид сигурности, док слобода од њега захтева храброст да закорачи у простор у којем више нема старих ослонаца. Зато се опиремо завршецима, покушавамо да их одложимо, да још једном отворимо врата за која дубоко у себи знамо да се морају затворити, јер нам се чини да ће, ако прихватимо крај, све оно што је било изгубити своју вредност. А истина је управо супротна. Неке ствари постају свете тек када их пустимо да се заврше, јер тек тада можемо да их сагледамо као дар, а не као посед. Јеванђеље нас притом не учи да се завршетака не треба плашити, као да је страх нека врста духовне слабости коју треба једноставно превазићи. Христос сам улази у агонију пред сопствени крај, у страх, самоћу и напуштеност, и управо тиме показује да вера није одсуство страха, него способност да се кроз страх повери живот Оцу. Можда је зато сваки прави крај истовремено и питање вере: можемо ли поверовати да оно што се завршава није нужно оно што се уништава, да затворена врата нису увек зид, него понекад граница иза које почиње пут који још не видимо, пут на којем се припрема нешто за шта још немамо име? Човек би најрадије да му Бог покаже читав пут пре него што направи први корак, али Бог му често даје само довољно светлости за следећи корак. Треба научити да не тражимо сигурност у томе да знамо шта долази, него у томе да знамо Коме припадамо док долази.
И тада више није важно колико је износио наш дуг. Важно је коме је опроштен. И шта ће тај опроштени човек учинити са слободом која му је дарована.
