Симон Вејл (1909–1943)
Не усмеравати се на разумевање нових ствари, него стрпљивошћу, напором и методом настојати читавим собом да се разумеју очигледне ствари.
Степени вере. Најобичнија истина, када обухвати читаву душу, постаје као некакво откриће.
Покушати да се лекови за грешке траже у пажњи а не у вољи.
У обиму воље је само неколико покрета мојих мишића, покрета који нам се асоцирају са замишљањем промене места неких нама блиских предмета. Могу хтети да положим руку на сто. Када би унутрашња чистота, надахнуће или садржана у нашим мислима истина били нераздељиво везани са ставом тога типа, могли би бити предмет воље. Али пошто није тако, можемо за њих само да молимо.
Молити за њих значи веровати да имамо Оца на небесима. Или престати да их желимо? Може ли бити ишта горе? Једина разборитост јесте унутрашња молба, јер се тада избегава оно напрезање мишића, које не треба с тиме да има ничег заједничког. Има ли ичега глупљег од напрезања мишића и стезања вилица тада када је реч о врлини, или решавању неког проблема? Пажња је сасвим нешто друго.
Такво напрезање је охолост. Охол човек нема у себи милости (у двоструком смислу речи). То је последица грешке.
Пажња, када постигне највиши степен који је за њу могућ, постаје исто што и молитва. Претпоставља веру и љубав.
Апсолутно ничим непомућена пажња јесте молитва.
Највиши степен пажње одлучује о стваралачкој способности у човека, а највиши степен пажње може имати само религијски карактер. Сума стваралачкога генија датога доба строго је сразмерна са сумом оног највишег степена пажње, што значи суме аутентичне религиозности у томе добу.
Лош начин истраживања. Пажња везана за један проблем. Још једна ознака страха од празнине. Нећемо да наш напор буде изгубљен. Таква је жестина у лову. Не треба хтети да се нађе: слично као у случају прекомерне везаности, тада постајемо зависни од предмета наших напора. Потребна нам је нека награда споља, коју смо спремни да примимо по цену искривљавања истине.
Само напор без жеље (невезан са датим предметом) неизоставно садржи у себи награду.
Повући се од предмета боље него га следити. Успешно је само оно што није непосредно. Нећемо учинити ништа ако се нисмо најпре повукли унатраг.
Ако снажно повучемо грозд, зрна ће нам се расути по земљи.
Има напора који постижу успех супротан жељеноме циљу (на пример: ускисле богомољке, лажни аскетизам, неки типови везаности итд). Други, ако чак и не постижу циљ, увек су корисни.
Како разликовати једне од других?
Можда овако: једне прати порицање (лажност) човекове унутрашње беде. Друге прати пажња непрестано усмерена на раздаљину између онога што јесте и онога што се воли.
Љубав је учитељица богова и људи, јер нико не учи ако не жели да учи. Истина се не тражи као истина, него као добро. Не с вољом, него са жељом. Или, тачније, с пристанком.
Ослобађамо из себе енергију, али она се непрестано изнова везује с нечим. Како је ослободити сву? Треба желети да се то догоди у нама. Одиста то желети. Напросто желети, не настојати да се то спроведе. Јер сви напори усмерени на то узалудни су и скупо треба за њих платити. Све што у томе деловању називам речју „ја“, треба да је пасивно. Од мене се тражи само једно: пажња, пажња тако потпуна, да „ја“ нестаје, да бива повучено из мене. Пренети читаву светлост пажње са онога што називамо „ја“, на оно што је необјашњиво.
Треба да останемо равнодушни према добру и према злу; али чувајући равнодушност, то значи: и једно и друго обухватајући светлом пажње, видимо да – аутоматски – добро побеђује. На томе почива суштина милости. И то је одредба, критеријум добра.
Ако не одвратимо пажњу и ако не одбацимо милост, божанско надахнуће делује беспрекорно, неодољиво. Да бисмо га примили, не треба вршити избор, довољно је не бранити се и признати да оно постоји.
Пише се као што се рађа: немогуће је уздржати се од највећег напора. Али и последица је иста. Не морам се бојати да то неће бити највећи напор. Треба испунити само један услов: не лагати себе и чувати пажњу.
Учење и вера. Пошто је молитва само пажња у својој чистој форми, а учење је гимнастика пажње, у сваком школском задатку треба да се преламају зраци духовног живота. Ту је потребан неки метод. Неки начин обављања латинског превода, неки начин постављања геометријског проблема (а не било какав начин) чине такву гимнастику пажње која може пажњу учинити способнијом од молитве.
Песник ствара лепо захваљујући пажњи усмереној на стварност. Слично је с љубавним чином. Знати да тај човек, који је гладан и жедан, постоји одиста исто као ја, довољно је, а остало већ произлази само из себе.
Чисте и аутентичне истине, лепога и добра, реализују се у делатности људског бића захваљујући једноме и истом чину – усмерености потпуне пажње на дати предмет.
Једини циљ наставе треба да буде, преко вежбања пажње, припремање и омогућавање управо таквога чина.
Све друге користи наставе немају суштинског значаја.
Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић