У тренутку када народ у Србији тражи правду и одговорност за злочин у Новом Саду (и све друге који се сада откривају), Патријарх српски Порфирије током посете Москви, 22. априла 2025. године, оправдане студентске протесте и народно незадовољство назвао је „обојеном револуцијом“.
Заправо, Патријарх је тиме само поновио оно што је било одавно познато, а што нам је митрополит Давид још давно рекао у лице, само што ваљда многи нису могли и желели да верују. Јер за митрополита Давида, да се подсетимо овог ванвременог класика, људи који се боре на улицама не чине ништа друго, него само „дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке“.
Сада макар знамо да и Патријарх српски мисли исто, он се слаже да су све оне стотине хиљада људи који се месецима боре за боље и праведније друштво, ништа друго него „српске усташе“, носиоци и оруђа „обојене револуције“. Није то мала издаја и увреда за све оне који су месецима управо у Цркви тражили подршку. Сада је макар Патријарх Порфирије развејао све сумње и отклонио све могуће наде.
Међутим, много тежа последица његове изјаве лежи у потенцијалу да буде подстрекивач насиља! Патријарх ситуацију у Србији није само дефинисао као „обојену револуцију“, што је само по себи већ довољно лоше, него он иде даље од дефиниције – он улаже своју наду да ће она бити побеђена!
Дакле, Патријарх је јасно поделио народ, одредио ко је издајник, а ко патриота, а сада жели и победу над „издајницима“! Тиме је Српски патријарх дао моралну подршку не само режиму, него и појединцима који сада могу да верују да применом насиља, које никад није ни престајало, не представља ништа лоше, него тиме управо Богу „службу чине“ – јер учествују у Патријарховој нади да се ово победи!
Само два дана касније, председник Александар Вучић је у интервјуу за „Информер ТВ“ говорио о „враћању зла“ демонстрантима, хвалио лакоћу полицијске интервенције и називао протестанте „руљом“ и „злочинцима“.
Ове запаљиве речи, које наговештавају употребу силе, добиле су прећутну подршку патријарховим ставом, који је протесте означио као претњу коју треба „победити“. Занимљив је избор речи самог патријарха, он у Москви не говори о „превазилажењу искушења“, што би свакако било много неутралније и мудрије рећи, него о „победи“ – а то захтева ангажман, судећи и по речима самог председника, веома насилан.
Није случајно да повезујемо у једну схему патријарха и председника, јер Патријарх никад није осудио насилни језик ни једног епископа или свештеника против студената, напротив, он их је промовисао на сајту spc.rs. Ни сада, патријарх не критикује или напада изјаве режимских медија, па ни самог председника, које свакако не доприносе миру, помирењу и дијалогу у друштву:
„Плашим се да је у мени, у мојој глави почело да се појављује то нешто лоше, а то је како да вратим свим људима који су толико зла нанели мени, мојој породици, мојој деци и свима. Борим се против тога свакога дана…[…] Видели сте на Теразијама их је у оном тренутку било око 3.000. Одједном су сви на један тротоар стали, само зато што су им се редари разбежали. Док сте рекли кекс, и то под оне надстрешнице могли сви да стану”, Александар Вучић, Информер ТВ, 24.4.2025.
Патријархова тишина на Вучићеве претње додатно компромитује његову улогу на дуже стазе, јер је говор у Москви катализатор за ескалацију сукоба, подстичући атмосферу у којој се демонстранти доживљавају као непријатељи и легитимне мете. Патријарх је до сада осуђивао и блокирао дијалог са „обојеним револуционарима“ (нпр. одбијање да се сретне са студентима ПБФ који су у пленуму и блокади), али сада је отишао и корак даље, јер својим изјавама подстиче на зло, насиље и репресију – отварајући врата могућој ескалацији сукоба.
Уколико сутра дође до полицијске репресије, повреда или жртава, насилних активности појединаца, да ли ће Патријарх осећати било какву одговорност, јер је лично дао немерљив допринос оваквој клими нетрпељивости?
Владика Сергије, познат по својим хушкачким и непримереним изјавама, већ се јавио да брани патријарха, једним бесмисленим текстом (чиме није изневерио свој препознатљиви стил), који не заслужује коментар – али ће сигурно заслужити да буде на сајту spc.rs. Сергије као осведочени подстрекивач на насиље (студенти као „Гебелсови ученици“) према студентима и непоштовања према српском народу и његовим стремљењима за одговорношћу и слободом, ту је да учествује у победи над „обојеном револуцијом“.
Јавиће се сигурно и још неки да бране Патријарха, чак и после свега, после његовог неодбрањивог и скандалозног наступа у Москви. Други пак, којима је очигледно изгледа прорадила нека савест, који имају још мало образа и морала у црквеном врху, више не могу да га бране, а камоли да га оправдају. Свесни су да би тиме и сами постали саучесници и подстрекивачи насиља против сопствене младости. Али да ли ти други који су сада утихнули, могу да се данас извине и признају грешку за месеце у којима су подстицали духовне погроме?
