Човјек заиста осјећа горчину у души када, у јеку студентских демонстрација које нису ништа друго него генерацијски крик за правдом, отвори званични сајт СПЦ и, из потпуно суманутих текстова који се тамо објављују, закључи да је једино што нам врх Цркве још није (потпуно отворено) поручио то да је Александар Вучић месија чији је долазак предсказао сам патријарх Павле. Јер, како другачије читати „одбрану“ покојног патријарха из пера црквених пропагандиста СНС-а него као апологију садашњим властима којима беспоговорно служе, и то на начин да поступање патријарха Павла према власти и опозицији представе као узор властитог, иако су она дијаметрално супротна.
Због тога, хајде да видимо шта читамо у тим преправљањима историје, а шта је, заправо, историјска истина.
Тврдња апологета Александра Вучића са сајта СПЦ:
„Патријарх Павле је на Теразије (1991., оп. а.) дошао да апелује и замоли да се присталице опозиције и студенти разиђу, пошто је био упозорен да постоји опасност да се учесници паралелног прорежимског скупа на Ушћу спремају да се сукобе с њима. Поглавар Српске цркве је тада само и једино желио да спријечи да падне братска крв, да не удари Србин на Србина и да се, по ко зна који пут, понови трагични усуд наше узајамно завађене националне историје.“
Не улазећи дубље у чињеницу да историјски тренутак из 1991. није исто што и тренутни из 2024/2025, у којима се ни у једном моменту нису додирнули митинзи владиних и опозиционих присталица, већ побуњени ненаоружани студенти и режимски плаћени батинаши, хајде да се подсјетимо шта је патријарх Павле заиста рекао на Теразијама те далеке 1991. године. Ево цијелог транскрипта:
(0:00) Дјецо Светог Саве и предака наших. (0:08) Долазим вам са трона Светог Саве, (0:15) да вас замолим коленопреклоно (0:21) у интересу свега нашег рода, (0:29) да, имајући у виду општи интерес (0:38) у овако тешким приликама и невољама нашег народа, (0:49) зар је потребно да вам ја помињем и ја сам из Славоније (0:55) и оним приликама тамо. (0:59) А с Косова — на Косову сам био 33 године, (1:05) па те наше невоље. (1:10) Молим вас у име Цркве Светосавске православне, (1:19) да сва ова питања наша да се расправљају на мјесту (1:31) на коме се могу расправљати мирно и разумно у општем интересу. (1:40) Молим вас да се у општем интересу у миру разиђемо. (2:12) Поћи ћу и на ону другу страну да их исто коленопреклоно молим (2:22) да се у овако тешким приликама у миру разиђемо, (2:31) а да се рекох и спасох своју душу и пред Богом и пред Светим Савом и, надам се, пред вама, родом својим.
Дакле, овдје патријарх (који је окупљеним студентима, који су, за разлику од данашњих прилика, углавном подржавали опозиционе политичке партије, касније упутио извињење јер је био изманипулисан од Милошевићевих пропагандиста) не поручује само да се разиђу, већ најављује да ће поћи „и на ону другу страну да исто коленопреклоно моли“.
Ако већ црквени врх тврди да слиједи примјер патријарха Павла, због чега онда режим Александра Вучића „коленопреклоно“ не замоли да одступи ради одговорности за 15 мртвих приликом пада надстрешнице на новосадској жељезничкој станици, а нарочито због предсједниковог лагања да његова власт нема никакве везе с фаличном реконструкцијом? Да ли је таква лаж заслужила коленопреклону молбу за повлачење, ако већ не цијелу библиотеку досијеа СНС-овог државног криминала и насиља над грађанима? И да ли, можда, апел патријарха Павла Слободану Милошевићу из 1999. да се повуче може послужити као примјер за такав акт?
Због чега, умјесто тога, званични сајт Патријаршије служи као огласна плоча бизарних чланака о иностраним службама које преко студената растачу Србију, који дјелују као да су писани у редакцијама Информера, Алоа и других порнографских режимских таблоида, а затим достављени на благослов слугама у Патријаршији?
На крају крајева, патријарх Павле је, чак и у тренутку када је био изманипулисан од стране Милошевићеве пропагандне машинерије, казао: „Рекох и душу спасих… надам се пред вама, родом својим.“
Како је то касније објаснио тадашњи декан ПБФ-а, Атанасије Јевтић:
„Патријарх је повјеровао у то да буде у мисији мирења, па је замолио студенте да се мирно разиђу, да не буде више крви, али се сам брзо тргао и исправио и пред младима остао свијетла лица, јер им је рекао истину: да су понос српског рода и да истрају у својим праведним захтјевима за истином, правдом и слободом.“
Гдје код данашњег црквеног врха налазимо примјере такве понизности и одговорности пред „родом својим“? У случају када им се пред носом замандали Храм Светог Саве? Не би се рекло.
У погледу патријарховог пробијања полицијског кордона у Коларчевој улици у вријеме грађанских опозиционих (а не само студентских) протеста 1997. године, званични сајт СПЦ претворен у режимско гласило нуди сљедећу интерпретацију догађаја:
Радило се искључиво о литији која је „омогућила да на миран начин, без насиља и крвопролића, полицијски кордон и опозиција сагласно одступе са својих позиција и мјесто уступе литији и молитви за мир и јединство народа.“
У анахроној интерпретацији режимског билтена, покојни патријарх је изједначио демонстранте и полицију спремну да их немилосрдно пребија штитећи ондашњу тиранију. Да видимо на који начин се патријарх Павле тим поводом обратио окупљеној маси, у којој су доминирали млади људи и студенти жељни промјена:
„Ево је, трећа већ ноћ како ви овдје бдите, достојанствено, како и доликује вашој младости. Ваше тежње и жеље за правдом, за демократијом, за истином ми сви разумијемо, и Црква православна их благосиља. Дошао сам да будем ту с вама да се не деси нешто неупутно.“
Дакле, патријарх не само да је дошао међу промрзлу младост, већ је њихову борбу за правду, демократију и истину назвао достојанственом и благословио је, дословно нагласивши да је дошао да буде с њима, односно да их својим присуством заштити од насиља, будући да су, за разлику од Милошевићеве полиције, били ненаоружани. Литија која је услиједила није била пораз окупљене младости, већ наоружаног режима.
Да ли је патријарх Порфирије 2025. године макар једном дошао међу омладину која се, такођер, бори за правду, демократију и истину (овога пута без готово икаквог уплива опозиционих политичких странака) и благословио их због њихових тежњи? Или смо, умјесто тога, добили гомилу недотупавих релативизација, извитоперења новозавјетне поруке и лицемјерног згражавања над поломљеним удовима и вилицама?
И поред свега тога, покушај историјске ревизије личности патријарха Павла у режимског врача-погађача постаје званични став СПЦ.
