Нилс Ларен Стивнс, Христос и Закхеј, 1913.
Будући да смо Христови ученици, желимо да Он буде онај кога ће Закхеј данашњице сусрести. Такођер и ја – и сада док пишем ово, баш као свештеник – постављам си стално питање шта то у наше вријеме значи приближити некога Христу и преко Христа Богу. Не вјерујем да је то тако једноставно као што се то неким хришћанима у њиховом ентузијазму чини. Свештеник не смије постати агитатор који користи јефтине крилатице и који другима манипулира попут рекламних стручњака; његова је задаћа, напротив, да друге прати стрпљиво и с великим поштовањем према свакоме, „упућује у тајну“ и води кроз врата тајне, а не да их „придобија“ на начин политичара или пословних људи који им нуде најновију робу.
То мора бити очито и из начина како друге ословљавамо, мора се моћи чути и препознати из нашега говора. Јер наш говор је такођер плод увјерења нашега срца. Ако није празно блебетање, продуцирање фраза без духа, онда тај говор може учинити много доброга – или пак лошега. Тако гледано већ за наш говор вриједи она ријеч: „По њиховим плодовима ћете их препознати.“
Можда је дошло вријеме да „побожне изреке“ не морају бити стално у нашим устима и да их не морамо носити пред собом на својим заставама. Оне су се кроз сталну и често врло лакомислену употребу истрошиле, изгубиле своје значење и тежину, постале су празне, одвећ лаке и јефтине. Друге су опет тешке, опоре, троме, а да би могле изразити прави садржај еванђеља, радосне вијести. Неке побожне ријечи данас звуче попут попуцалих бубњева, из њих више не може исправно одјекивати хвала Богу – „не могу више плесати“, како је то Ниче очекивао од Бога у којег би могао вјеровати. Он, потомак једне старе пасторске обитељи, неумољиво је дијагностицирао превласт „духа тежине“ у нашим проповиједима, у првоме реду дволичног „морала“, оног отрова злогуког и озлојеђеног морализирања.
Ниечеова туробна и лажна озбиљност, која својим мањком хумора и неспособношћу спонтаности очитује недостатак унутарње слободе, подсјећа ме сваки пута на Михалу, Саулову кћерку, која је за цара Давида осјећала само презир када је овај плесао пред Јахвиним ковчегом; ова врста побожности уосталом често се, као у случају Михале, плати неплодношћу.
Давидов плес пред Јахвиним ковчегом био је ипак нешто сасвим друго него што су то ефектни наступи професионалних забављача у данашњим религиозним циркуским шаторима. Сјећам се када сам по први пут у САД-у на телевизији пратио мегашоу еванђеоских проповједника и дуго гајио наду да се ту ради о хумористичкој сцени у којој комичари карикирају религију; нисам хтио вјеровати да би нетко могао озбиљно мислити да је могуће таквим вулгарним саморазумијевањем говорити о Богу и пропагирати еванђеље као било коју у сваком погледу поуздану марку аутомобила. Намјесто духовне радости – њезин јефтини надомјестак кич, прилагођен укусу потрошача производа за масе данашње забављачке индустрије, потрошача који нису у стању размишљати. Уистину, тужно је проматрати када се види како су од оних, који би требали бити пророци, настали жалосни клауни.
Пророк мора бити човјек истине. Истина еванђеља, међутим, није исто што и истина неке знанствене теорије (у смислу како су истину увијек схватали и схватају заговорници сцијентизма и позитивизма). Она се не може укалупити у дефиниције и затворене непорециве системе. Исус је за сва времена спојио три појма – истину, пут и живот. Истина је, као и пут и живот, стално у гибању, стално у процесу, премда тај процес не треба разумјети само као развитак и напредак. Библија нас уводи у истину не преко дефиниција и теоретских система, него преко приповијести, великих и малих згода – попут оне о Закхеју и тисуће других. Библијске приповијести ћемо најбоље разумјети ако ступимо у њих, ако се увучемо у те сцене – барем онако како су то чинили судионици у светим драмама у античкој Грчкој – и у њима доживимо катарзу, чишћење, тј. лично преображење.
Уколико данас желимо изнова говорити о Божијој ствари, морат ћемо неке ријечи поново оживјети и оздравити их, јер су истрошене због многих значења која су у њих утјеривана стољећима. Падају ми на памет ријечи старе црквене пјесме, једне усрдне молитве Духу Божјем: Загриј што је студено, подај воде сухоме, болесноме здравља дај, укочено разгибај.
Овоме би се могла придодати још једна молитва: Приближи што је далеко!
Претходни део текста се може прочитати овде.
Извор: Tomáš Halík, Strpljenje s Bogom, Sarajevo 2015.
Превод: Јозо Џамбо
