Нилс Ларен Стивнс, Христос и Закхеј, 1913.
Павле, „тринаести апостол“ који је највише учинио за ширење јеванђеља, писао је: Свима сам постао све. У наше ћемо вријеме можда најучинковитије понудити Христову близину ако ми, његови ученици, сами постанемо они који питају и траже скупа с онима који питају. Оних који тврде да су већ стигли на циљ и који нуде готове, додуше често само јефтине одговоре, има у изобиљу – нажалост, међу њима има и таквих који се високо и свето заклињу на Исусово име. Онима који су попут Закхеја у ишчекивању, вјеројатно ћемо лакше приближити Исуса у кога вјерујемо ако им приступимо на његов начин док они потајно „провирују из крошње дрвета“.
Једном ми је у руке допала књига с поднасловом: „За оне који траже и сумњају“, и одмах је побудила моје занимање, такођер због тога што јој је аутор био бискуп кога особно познајем и цијеним. Након неколико страница открио сам да је поднаслов – па био он измишљен од аутора или пословног накладника – био само рекламни трик. Тон читаве књиге одавао је да се аутор обраћа онима који траже као нетко тко је већ нашао, а онима који сумњају опет као нетко тко је у стању њихове сумње претворити у сигурности.
Тада сам дошао до закључка да желим писати књиге друге врсте – као онај који сумња с онима који сумњају и као онај који тражи с онима који траже. И ускоро ме је спопао осјећај да је Господ моју намјеру уистину прихватио и да ју је још озбиљније узео него ја сам у часу када ми је та мисао први пут пала на памет. Како овај посао не би био само симулирање, Богу је поступно успјело уздрмати многе религиозне сигурности које сам до тада имао. Истодобно ме је обдарио нечим врло изненађујућим и драгоцјеним: управо у раскораку између потресености и сигурности које су се почеле распадати, управо у „рупи на крову“, управо у брзој измјени увијек нових питања и сумњи, очитовао ми је своје лице јасније него икада раније.
Схватио сам да „сусрет с Богом“ обраћење, потврдно и вјером прожето одобравање начина како се Бог објављује и како Црква ту објаву презентира, није крај пута. Вјера је „насљедовање“, њезина нарав јесте путовање без краја и конца кроз овај свијет. Истинско религиозно тражење у нашем животу на овом свијету не може никада онако завршити како завршава успјешно тражење неког предмета, наиме, тако да га поново нађемо и поново узмемо у посјед; оно није оријентирано према неком предметном циљу него смјера према срцу неисцрпне и бескрајне тајне.
Пут према данашњим Закхејима, људима на маргини – онима који често стоје пострани или се налазе иза видљивих граница Цркве, у сфери питања и сумњи, у оном својеврсном крајолику између двају затворених табора оних који су „начисто“ (наиме, самоувјерених вјерника и самоувјерених атеиста) – помогао ми је да разумијем вјеру и схватим Онога на кога се вјера односи, и то на нов начин и из другог кута гледања.
Претходни део текста се може прочитати овде. А последњи наставак можете наћи овде.
Извор: Tomáš Halík, Strpljenje s Bogom, Sarajevo 2015.
Превод: Јозо Џамбо
