Нилс Ларен Стивнс, Христос и Закхеј, 1913.
И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега. И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено. (Лк 19, 1–10)
Још је било рано и на улицама Прага лежао је свјежи снијег. У то вријеме – у првој половици деведесетих година – било је готово све свјеже. Неколико година прије Баршунаста револуција срушила је комунистички режим и његов партијски и полицијски монопол моћи; након дугих десетљећа успостављена је поново стварна парламентарна демокрација. Нову су слободу могли уживати и црква и свеучилиште. Тај је обрат унио и у мој живот значајне промјене: за свештеника сам био тајно заређен у иноземству у вријеме прогона цркве и религије који је трајао већ десетљећима – ни властита мајка с којом сам живио у једноме домаћинству није смјела знати за то; свештеничку сам службу обављао „илегално” у „подземној цркви”. Сада сам коначно могао јавно, слободно, без икаквога ризика и репресалија дјеловати као свећеник у новоуспостављеној свеучилишној заједници у срцу старога Прага. Након много година, за вријеме којих сам само у строгој тајности држао предавања из филозофије на курсевима који су организирани у приватним становима у оквиру „путујућег свеучилишта” и публицирао искључиво у самиздату, омогућено ми је коначно вратити се на свеучилиште, објављивати чланке у новинама и издавати књиге.
Циљ моје шетње тога јутра нису били ни црква ни свеучилиште него зграда Парламента. Једна новост онога времена била је, наиме, да се сваке године, кратко прије Божића, позове један духовник да пред посланицима у Парламенту одржи кратку медитацију; након ње била би отворена посљедња сједница уочи парламентарних ферија.
Да, све је још било размјерно свјеже и мирисало је на поново стечену слободу. У сваком случају, од Плишане револуције било је прошло већ неколико година, нестало је првих валова еуфорије и заносног одушевљења свиме новим, ишчезле су почетне илузије, а у јавноме животу наступили су до тада неслућени проблеми и компликације. У друштву се поступно појавио феномен који психијатри зову „агорафобија” – страх од слободног простора, дословце: страх од трга. На тржишту идеја и робе могло се изненада добити готово све, владало је богатство које раније није било замисливо – али је то шаренило понуда као и нужност да се из тога шаренила направи избор многе људе збунило и учинило несигурним. Неке је због неочекиване поплаве омамљујућих боја спопала права главобоља, тако да су с времена на вријеме осјетили чак носталгију за црно-бијелим – у стварности ипак досадним и умарајућим сивилом – дојучерашњим свијетом.
Пред конац свога наговора који сам држао пред посланицима и сенаторима, од којих већина очито Библију никада није имала у рукама, закључујући, споменуо сам сцену са Закхејем из Лукиног Јеванђеља: Исус пролази Јерихоном кроз мноштво и изненада се обраћа једноме од водећих цариника који га је проматрао из крошње смоквина дрвета (или дудовог, према другим пријеводима).
Затим сам успоредио ту приповијест с држањем хришћана у нашој земљи. Када су послије дугог времена, након пада комунизма, Христови ученици слободно ступили пред јавност, наишли су посвуда на велик број оних који су се око њих окупљали и аплаудирали им, али и неколицину таквих који су према њима били непријатељски расположени и још увијек им пријетили стиснутим шакама. Није примијећено, међутим, да је околно дрвеће било пуно Закхеја, дакле, оних који се нису хтјели или нису могли помијешати међу старе или сасвим нове вјернике, а да при томе не покажу равнодушност или непријатељско расположење. Они су били тражитељи и пуни радозналости, али су истодобно хтјели сачувати суздржаност и свој поглед на ствари; та необична мјешавина љубопитности и очекивања, интереса и потресености, понекада можда и осјећаја кривице и становите „недоличности”, потакнули су их да устрају скривени у густоме лишћу смоквина дрвета.
Исус је Закхеја ословио именом и охрабрио га да сиђе из свога скровишта. Изненадио га је жељом да би хтио ући под његов кров, премда се могло рачунати да ће због тога одмах бити изложен оговарањима и критици. „Грешнику је свратио у госте!”
Није записано је ли се Закхеј прикључио Исусовим ученицима, ни је ли пошао за Исусом као његов колега Матеј одабраној дванаесторици или скупини других мушкараца и жена. Али знамо да је одлучио промијенити свој живот – и његовој кући дошло је спасење. Ниједног Закхеја који је чекао цркве нашега времена, нажалост, нису биле у стању исто тако ословити.
Хтио сам упозорити политичаре јер се нешто слично могло догодити и на грађанској и на политичкој разини. Након почетне опште еуфорије многи су људи пратили развитак демократије у нашој земљи додуше још с радозналошћу и становитом жеђи, али су из различитих разлога ипак били још мало резервирани и збуњени. Многи од њих су можда и несвјесно ишчекивали тренутак да их нетко ослови и позове. Колико је политичара било заокупљено тиме да стоје у служби својим покровитељима или је било у свађи с противницима, те стога неспособно показати разумијевање за такве Закхеје, очитовати према њима искрени интерес и поштовање, „ословити их именом, разговарати с њима, приближити им се? Због овог немара можда многи „Закхеји” нису промијенили свој живот, многа су очекивања доживјела разочарање и многе неправде нису доживјеле надокнаду.
Закхеј нам може изгледати као непоправљиви индивидуалист, као нетко „кога се не може сврстати” – ондје гдје људи из одушевљења или и из огорчености драговољно ступају у строј, он инстинктивно тражи скровито мјесто у крошњи смоквиног дрвета. Он то не чини из охолости како би то могло изгледати, јер он добро зна да је „нискога стаса” и зна како стоји с његовим великим слабостима и кривицом наспрам апсолутним захтјевима. Он је у стању и спреман напустити позицију човјека који стоји у повучености и по страни, уколико га се „ослови именом” – у том случају може се догодити да изненада прихвати и оне апсолутне захтјеве и промијени свој живот. Али Закхеја може ословити само нетко коме тај у смоквином дрвету скривени човјек није стран и непознат; нетко тко га не омаловажава и према коме није равнодушан; нетко коме није свеједно што се догађа у Закхејевом уму и срцу.
Није мален број ликова Закхеја међу нама – судбина нашега свијета, цркве и друштва, вјеројатно у већој мјери него што смо то спремни признати, овиси такођер о томе хоћемо ли такве људе придобити или не.
* * *
Завршио сам свој говор, али ми приповијест о Закхеју није излазила из главе. Тумарао сам предбожићним Прагом и настојао изнаћи зашто ме је управо овај дио Лукина Јеванђеља гануо у толикој мјери да се од њега нисам могао отргнути. Тек касније постао сам свјестан: управо ова приповијест може ми помоћи да дубље и јасније схватим оно што сам одавно у подсвијести осјећао као своју властиту, особну задаћу и послање.
У својој свештеничкој дјелатности – али и у својим другим подручјима дјеловања, у књигама и чланцима, на свеучилишту као и у медијима – не постављам си задаћу „обраћати обраћене”, бринути се за овце у стаду које живе сређеним животом, нити водити бескрајне полемике и расправе с противницима. Не вјерујем да би моја главна задаћа требала бити класично „мисионарење”, ако се под тиме мисли на оно настојање да се што више људи приведе властитој црквеној или политичкој групи. Према мојем осјећању ту сам, прије свега, зато да понудим разумијевајућу близину онима који имају непремостиве запреке да се прикључе ускликталим масама и развијеним заставама свакојаких боја; онима, дакле, који се држе на одстојању.
Мени су драги сви они који се понашају попут Закхеја; мислим да посједујем дар разумјети их. Та Закхејева дистанцираност често се тумачи као израз „ароганције”, што је сигурно заблуда – ствар није тако једноставна. Искуство ме учи да је ту прије ријеч о некој врсти стидљивости. Код неких од ових одбојност према масама с паро лама и заставама потјече и из осјећаја који слути да је истина одвећ крхка да би је се смјело извикивати на улици.
Ови људи, уосталом, своје мјесто „на рубу” нису изабрали драговољно. Могуће је да су суздржани јер – попут Закхеја – виде јасно да пред њиховим властитим вратима још није пометено, знају или барем слуте да у властитоме животу морају још којечега промијенити. Могуће је да су, за разлику од онога несретника из Исусове присподобе, свјесни чињенице да нису одјевени у свадбено рухо како би могли заузети мјеста у првоме реду поштованих гостију на свадбеном слављу [уп. Мт 22, 11–14]. Они су још увијек на путу, прашњави, још увијек су далеко од циља, те се сматрају „недовршенима” да би у пуноме свјетлу могли изаћи пред друге; можда су на своме путовању кроз живот доспјели чак у ћорсокак.
Унаточ томе они имају сигуран осјећај за то како је важан онај тренутак када се промаши битно. Оно за њих има привлачну снагу – управо као и за Закхеја који је желио видјети Исуса. Они понекад своју чежњу и жеђ за духовним попут њега скривају смоквиним лишћем – скривају пред другима, а често и пред самима собом.
Наставка текста можете прочитати овде.
Извор: Tomáš Halík, Strpljenje s Bogom, Sarajevo 2015.
Превод: Јозо Џамбо