Сваке године у Литургији часова,[1] у току поста, ја сам изнова потресен парадоксом у стиховима Вечерње за понедељак, друге недеље Псалтира.[2] Овде, раме уз раме, стоје два антифона, један за период Великог Поста, други за Страсну седмицу. Оба уводе Псалам 44 [45], али ипак представљају два изразито контрадикторна тумачења. Псалам описује свадбу цара, његову лепоту, његове врлине, његово послање, а затим следи прослављење његове невесте. У периоду Великог Поста Псалам 44 је уоквирен истим антифоном, који се користи за остатак године. Трећи стих Псалма каже: „Красан си лепотом већма од синова људских, благодат тече из уста Твојих“. (Пс. 4, 3)
Наравно, Црква чита овај псалам као поетско-пророчко изображење Христовог брачног односа са Његовом Црквом. Она (Црква) признаје Христа као најкраснијег међу синовима људским; Благодат изливена на усне указује на унутрашњу лепоту Његових речи и славу Његовог проглашења. Дакле, није само прослављена приказана спољашња лепота Спаситељевог изгледа: радије, лепота Истине појављује се у Њему, лепота самог Бога, који нас привлачи себи и у исто време рањава љубављу, светом страшћу („еросом“), која нам омогућава да даље идемо заједно напред, са и у Цркви, као Његовој невести, да бисмо сусрели Љубав која нас позива.
У понедељак Страсне седмице, међутим, Црква мења антифоне и позива нас да тумачимо Псалам у светлу Исаије 53, 2: „Не би обличја ни љепоте у њега; и видјесмо га, и не бјеше ништа на очима, чега ради бисмо га пожељели“. Како можемо помирити наведено? Појава „најкраснијег међу синовима људским“ је толико бедна да га нико не жели погледати. Пилат га показује гомили, рекавши: „Ево човека!“, у жељи да пробуди симпатије према сломљеном и пребијеном човеку, у којем није остало спољашње лепоте.
Августин, који је у младости написао књигу „О лепом и складном“ (De pulchro et apto) и који је ценио лепоту у речима, музици, у ликовним уметностима, гајио је дубоко дивљење према овом парадоксу и схватио да у том погледу велика јелинска философија лепог није једноставно одбачена, већ драматично доведена у питање. И шта лепота може бити, шта она може да значи, морало би се поново расправљати и проживљавати. Позивајући се на парадокс садржан у овим текстовима, он је говорио о контрастној експлозији „две трубе“, изведеној од истог даха, истог Духа. Знао је да парадокс јесте контраст, а не супротност. Оба цитата долазе од истог Духа који инспирише (надахњује) целокупно Писмо. На тај начин он нас поставља пред целовитост истинске лепоте, Истине саме.
На првом месту, текст Исаије покреће питање које је интересовало Оце Цркве: да ли је Христос био леп или није? Овде имплицитно долази радикалније питање: да ли је лепота истинита или нас, ипак, ружноћа води до најдубље истине о стварности? Свако ко верује у Бога, у Бога који је открио себе, управо у појави Христа распетога као „љубав до краја“ (Јн. 13, 1), зна да је лепота истина и истина лепота, али у Христовом страдању он сазнаје да лепоту истине обухвата и вређање, бол, па чак и тамна тајна смрти и да се ово може наћи само у прихватању патње, не у њеном игнорисању.
Наравно, свест да лепота има везе са болом присутна је и у јелинском свету. На пример, узмимо Платонов „Федар“. Платон контемплира о сусрету са лепотом, као о спасоносном емоционалном шоку, који чини да човек остави свој оклоп и распрскава његов „ентузијазам“, привлачећи га оном другом, од њега самог. Човек је, каже Платон, изгубио исконско савршенство њему намењено. Он сада вечно трага за оздрављујућом примитивном формом. Носталгија и чежња нагоне га да настави потрагу; Лепота га спречава у задовољству свакодневним животом. То узрокује да он пати.
У платоновском смислу, могли бисмо рећи да стрела носталгије пробада човека, рањава га и на тај начин му даје крила, уздиже га горе ка трансцендентном. Својим дискурсом у „Симпозиону“, Аристофан каже да љубавници не знају шта заиста желе једни од других. Од потраге за оним што је више него њихово задовољство, очигледно је да душе жеђају за нечим другим од љубавног задовољства. Али, срце не може да изрази ову „другу“ ствар, „оно има само нејасну перцепцију о томе шта заиста жели и чуди се томе као загонетки“.
У 14. веку у књизи византијског богослова Николе Кавасиле „Живот у Христу“, ми поново откривамо Платоново искуство, у којем крајњи циљ носталгије, трансформисан новим хришћанским искуством, наставља бити безимен. Кавасила каже: „Када људи имају чежњу тако велику да превазилази људску природу и жељно жеђа, као и могућности да остваре ствари које су ван људске замисли, то је Женик који их гони са овом чежњом. Он је тај који је послао зрак своје лепоте у њихове очи. Величина ране већ показује стрелицу која је погодила циљ, чежња показује ко је нанео ране“ (уп. O животу у Христу, II).
Лепота рањава, али то је право усмерење човека ка његовој коначној судбини. Оно што је Платон рекао, а онда 1.500 година касније и Кавасила, нема никакве везе са површним естетизмом и ирационализмом, или са бежањем из јасноће и важности разума. Лепота је свакако и знање, али у супериорнијем облику, јер изазива човека ка правој величини истине. Овде Кавасила остаје потпуни Јелин, јер ставља знање на прво место када каже: „У ствари, знање је оно што изазива љубав и рађа је… Пошто је ово знање понекад веома довољно и потпуно и у другим приликама несавршено, онда следи да љубавни напитак има исти ефекат“ (уп. исто).
Њему није довољно да остави ову тврдњу у општим цртама. У својој карактеристично ригорозној мисли прави разлику између две врсте знања: знање кроз наставу, које остаје, да тако кажем, „из друге руке“ и не подразумева директан контакт са самом стварношћу. Други тип знања, с друге стране, јесте знање кроз лично искуство, кроз директан однос са стварношћу: „Због тога га не волимо до те мере да је достојан предмет љубави, а пошто нисмо достигли саму форму ми не осећамо ни одговарајући ефекат“ (уп. ibid).
Истинско знање бива погођено стрелом лепоте која рањава човека, покренутом стварношћу, „како је то сам Христос, који је присутан и на неисказан начин располаже и формира људске душе“ (уп. ibid).
Бити погођен и превладан лепотом Христовом је реалније и дубље знање од сваке просте рационалне дедукције. Наравно, не смемо ниподаштавати значај теолошке рефлексије, егзактне и прецизне теолошке мисли; Она остаје апсолутно неопходна. Међутим, изаћи одавде да би онда презрели или одбили утицај настао одговором срца у сусрету са лепотом, као прави облик знања – то ће нас осиромашити и пресушити нашу веру и наше богословље. Морамо поново открити овај облик знања; То је потреба нашег времена.
Полазећи од овог концепта, Ханс Урс фон Балтазар је изградио свој „Opus magnum теолошке естетике“.[3] Многи детаљи списа су прешли у богословско дело, док његов основни приступ, као суштински елемент целокупног дела, није тако одушевљено прихваћен. Наравно, ово није искључиво или углавном теолошки проблем, већ проблем пастирског (парохијског) живота, који мора неговати сусрете људске личности са лепотом вере.
Пречесто аргументи падају на глуве уши, јер се у нашем свету исувише контрадикторних тврдњи такмиче једне са другима, толико да се спонтано сећамо средњовековних теолога и њиховог описа разума, који има „воштани нос“: другим речима, може се указати на било који смер, само ако је тај који указује довољно паметан. Да све има смисла – то је тако убедљиво, али, онда, коме треба да верујемо?
Сусрет са лепотом може постати рана на стрели која удара у срце и на тај начин отвара наше очи, тако да касније, из овог искуства, ми узимамо критеријуме за просуђивање и правилну процену аргумената. За мене је незаборавно искуство био Бахов концерт којим је дириговао Леонард Бернштајн[4] у Минхену, након изненадне смрти Карла Рихтера.[5] Седео сам поред лутеранског епископа Ханселмана. Када је последња нота једне од највећих Томас-Кантор кантата тријумфално избледела, посматрали смо један другог спонтано и рекли: „Свако ко је чуо ово, зна да је вера истинита“.
Музика је имала тако изузетну снагу стварности, да смо схватили, не више дедукцијом, већ утицајем на наша срца, да она не би могла да потиче из ништавила, него да је могла доћи само кроз снагу Истине, која је постала стварност у инспирацији композитора. Зар није иста ствар очигледна када допустимо да нас дирне икона Свете Тројице од Рубљова? У иконографији, као и у великом западном сликарству романичког и готичког периода, искуство описано од стране Кавасиле, почевши од унутрашњости, јесте видно приказано и може се делити.
Павле Евдокимов је на зрео начин изнео на светлост унутрашњи пут који успоставља икону. Икона не репродукује само оно видљиво чулима, већ претпоставља, како он каже, „пост вида“ (пошћење гледања). Унутрашња перцепција мора ослободити себе од утиска стриктно чулног и у молитви и аскетском напору стећи нову и дубљу способност да види, да изврши прелаз од онога што је само спољашње ка дубини стварности, на такав начин да уметник може видети оно што чула, сама по себи, не виде, а што се заправо јавља у оном посматраном: „сјај славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2. Кор. 4, 6).
Дивљење иконама и великим ремек-делима хришћанске уметности уопште, води нас ка унутрашњем путу, којим превазилазимо сами себе; Тако да у овом очишћењу визије, која је прочишћење срца, откривамо лепоту, или макар зрак исте. На тај начин смо доведени у однос са снагом истине. Често сам афирмисао своје уверење да права апологија хришћанске вере, најубедљивији доказ њене истине, противан сваком порицању, јесу светитељи и лепота коју вера рађа. Данас, да би вера узрастала, морамо упућивати себе и лица која срећемо ка сусрету са светима и ка уласку у однос са Лепотом.
У овом тренутку, такође, важно је одговорити на приговор. Већ смо одбацили претпоставку која тврди да је оно управо речено бег у ирационално, у пуки естетизам. Данас други приговор има још већу тежину: порука лепоте је доведена у потпуну сумњу силом лажи, завођења, насиља и зла. Може ли лепота бити изворна, или је, на крају, то само илузија? Није ли стварност, можда, у суштини зла? Страх да се на крају не налази стрела лепоте која нас води до истине, већ да лажност и све оно што је ружно и вулгарно може представљати праву „стварност“, у сваком тренутку је изазивао људску муку.
Данас је то изражено у тврдњи да после Аушвица није више могуће писати поезију; да после Аушвица није могуће говорити о Богу који је добар. Људи су се питали: где је био Бог када су гасне коморе радиле? Овај приговор, који изгледа довољно разумно пред Аушвицем, кад се схвате сви злочини историје, показује да чисто складни концепт лепоте, у сваком случају, није задовољавајућ. Поменути концепт не може издржати сукоб са тежином испитивања о Богу, о истини и лепоти. Аполон, који је за Платоновог Сократа био „Бог“ и гарант непомућене лепоте као „истинско божанско“, апсолутно више није довољан.
Овим путем, враћамо се на „две трубе“ из Библије, са којима смо почели и идемо ка парадоксу могућности изреченог о Христу: „Красан си лепотом већма од синова људских“ и: „Не би обличија ни љепоте у њега; и видјесмо га, и не бјеше ништа на очима, чега ради бисмо га пожељели“. Јелинска естетика, која заслужује дивљење због свог доживљаја односа са божанским, али је остала неизрецива за исто, у Христовом страдању није уклоњена, већ превладана. Искуство лепоте је добило нову дубину и нов реализам. Онај који је Лепота сам Себи дозвољава да буде бијен у лице, пљуван, крунисан трњем; Торинска плаштаница помаже нам да замислимо реалну сцену. Међутим, у Његовом Лицу, које је унакажено, појављује се изворна, интензивна лепота: лепота љубави која иде „до самог краја“; Стога је она откривена као већа од лажности и насиља. Ко год је видео ту лепоту зна да истина, а не лаж, јесте права тежња света. Није лаж оно што је „истинско“, већ заиста, Истина.
Присутан је, да кажемо, нови трик оног лажног да представи себе као „истину“ и да нам каже: преко и изнад мене у основи не постоји ништа, престаните да тражите или чак волите истину; чинећи тако, на погрешном смо путу. Икона распетог Христа ослобађа нас ове преваре, која је толико распрострањена данас. Међутим, она (икона) намеће услов: да допустимо себи и будемо рањени Њиме и да верујемо у Љубав која сме ризиковати, остављајући по страни своју спољашњу лепоту, како би на тај начин прогласили истину лепоте.
Лажност, пак, има још једно лукавство: лепоту која је варљива и лажнa, блиставу лепоту која не отвара људска бића у екстази успона ка висинама, већ их, напротив, затвара у потпуности у себе. Таква лепота не буди чежњу за Неописивим, нити спремност за жртву, за напуштањем себе, већ уместо тога ускомешава жељу, вољу за моћ, за поседовањем и задовољством. То је оно искуство лепоте о којем говори Постање на рачун првородног греха. Ева је видела како плод дрвета јесте „леп“ за јело и „диван за очи“.
Лепота, како је то она доживела, изазвала је жељу за поседовањем и преокрет. Ко, на пример, не би признао да су у рекламама слике направљене са врхунском вештином да неодољиво искушају људско биће, натерају га да жели све захватити и радије тражити пролазно задовољство, а не радије отвореност према другима.
Тако је данас хришћанска уметност у процепу између две ватре (као што је то можда одувек била): мора се супротставити култу ружног, који каже да све што је лепо јесте превара и само је представа оног сировог, ниског и вулгараног истина, истинска илуминација знања. Или мора бити у борби против лажне лепоте, која људско биће умањује, уместо да га велича и из тог разлога је лажна.
Да ли постоји неко ко не зна често цитирану реченицу Достојевског: „Лепота ће нас спасити“? Међутим, људи обично заборављају да Достојевски овим указује на спаситељску Лепоту Христа. Ми морамо научити видети Га. Уколико Га знамо, не само у речима, већ смо и погођени стрелом Његове парадоксалне лепоте, онда ћемо Га заиста знати, и то не једино стога што смо чули друге како говоре о Њему. Онда ћемо открити лепоту Истине, Истине која искупљује. Ништа не може да нас доведе у блиски однос са лепотом Христа, осим света лепоте створеног по вери и светла сијајућег из ликова светитеља, а кроз које Његова сопствена светлост постаје видљива.
Извор: Cardinal Joseph Ratzinger, The Feeling of Things, the Contemplation of Beauty, Congregation for the Doctrine of Faith, www.vatican.va. Порука Његове Еминенције кардинала Јозефа Рацингера, упућена састанку црквеног покрета Заједница и ослобођење, августа 2002. године, у Риминију, Италија.
Превод: Варја и Лазар Нешић
[1] Литургија часова (латински: litrugia horarum) је званични скуп свакодневних молитви (дневни круг богослужења) прописан од стране Римокатоличке цркве, које се читају на канонским часовима од стране свештенства, монаштва и верног народа. Литургија часова се састоји, пре свега, од псалама који се допуњују химнама, молитвама и читањима – нап. прев.
[2] Богослужење друге недеља Псалтира се, код римокатолика, користи у другој недељи Божићног поста – нап. прев.
[3] Hans Urs von Balthasar (1905–1988), један од највећих римокатоличких теолога двадесетог века. Његово најпознатије дело, обимна триологија Eine theologische Ästhetik (Теолошка естетика), Theodramatik (Теодраматика), Theologik (Теологика) – нап. прев.
[4] Leonard Bernstein (1918–1990), чувени амерички композитор, музичар и диригент светског реномеа; шеф Њујоршке Филхармоније – нап. прев.
[5] Karl Richter (1926–1981), немачки оргуљаш, један од најбољих извођача дела Јохана Себастијана Баха – нап. прев.
