Осам дана у Јерусалиму [дан други и дан трећи]

[II]

Палестински бус 234 возио је до чекпоинта за прелазак на Западну обалу. Зауставио се поред самог зида сачињеног од високих и непробојних бетонских блокова, који се некако злокобно уздижу изнад сваког посматрача. На врху стоји бодљикава жица, камере и страже. Осећај нелагоде на кратко се разагнао погледом на дечака који је, из мени непознатих разлога, држао српску заставицу. Можда се у овом углу света нашао неко ко је у нашу репрезентацију веровао и после испадања или су му се једноставно свиделе боје? Потпуно необјашњиво. Након провера, иза зида, чекало ме је познато лице које нисам видео годинама и обузе ме радост.

Шетња је водила ка Цркви рођења Христовог у Витлејему. На улазу у Цркву направљена су упадљиво мала, тзв. уска врата или врата скрушености. Претходна велика врата зазидана су како Турци не би улазили коњима унутра. Након чекања у реду са осталим поклоницима уђох у Пећину рођења Господњег. И поред свих икона и кандила, овај простор је и даље упечатљиво скромно обиталиште за Цара Васељене. То само показује меру снисхођења Сина Божијег, дајући притом меру скромности по којој треба људи да се равнају.

Витлејемску пространу базилику коју је подигао цар Јустинијан (565) на темељу старије Константинове цркве, красе прелепи мозаици из тог доба. Један од њих заслужан је што црква није срушена за време упада Персијанаца 614. године, јер је освајач био задивљен мозаиком три мудраца са истока који су дошли да се поклоне Христу: на капама су носили знаке зороастријског свештенства, а и сами су потицали из Персије. Задивљујуће је да је упркос земљотресима и бурној историји ове земље, црква опстала од Јустинијановог времена у истом стању.

Испод цркве налази се комплекс делимично повезаних пећина. Многе од њих послужиле су као катакомбна уточишта првих хришћана за време гоњења, а у једној од њих је и блажени Јероним је преводио Вулгату. Комплекс пећина није карактеристичан само за овај део Витлејема, већ постоји и у његовом предграђу, сада већ варошици која се на њега наслања – по имену Баит Џала. У овом насељу налазе се две православне цркве чији су већински већински верници православни Палестинци. У једној од поменутих пећина крили су се од стражи Јосиф и Марија од Иродовог прогона пре него су продужили ка Пећини рођења. Ту је настала Богородичина црква. Недалеко од ње налази се пећина-испосница Св. Николе који је боравио у Светој Земљи пре Првог васељенског сабора, а и на том месту изграђена је прелепа црква.

Свештеник светониколске цркве говорио је о значају Св. Николе за заједницу. Ретко када сам присуствовао таквом сведочењу о чудима овог светитеља. Почев од приповести о исцељењима и појављивањима овог угодника Божијег па све до улоге светитеља у очувању цркве, становништва и насеља током израелско-јорданског рата (1967). Црква се налазила тачно између позиција ове две војске, а упркос гранатирању и ватри није била озлеђена ни она ни њени верници. На крову цркве нађене су бројне неексплодиране гранате. Током његовог надахнутог казивања остао сам скоро нем пред силом Божијом која се кроз овог светитеља излила на ово место.

Баит Џала је, највероватније, локација библијског топонима Гило. Када је Авесалом дигао устанак против оца, цара Давида, Ахитофел Гилоњанин (из Гилоа), пришао је на Авесаломову страну (2Сам 15-17). Недалеко од цркве налазе се, такође, археолошке ископине за које се сматра да су остаци асирског логора који је учествовао у опсади Јерусалима под Сенахиримом (Санхерибом) око 702. г. пре Христа. Након молитве цара Језекије, добрих савета пророка Исаије и Божије интервенције, асирска војска се распала и разишла (највероватније због ширења болести), а Јерусалим је био спасен рушења (1Цар 19). Како откривам ова места, сви ови догађаји се некако као коцкице слажу у велики мозаик домостроја Божијег спасења. Она верно преносе трагове библијских казивања и сведоче јасно о Божијем уласку у историју људи.

Оно што хришћане Палестине, нарочито Баит Џале тишти, јесте што ходочасници често пролазе поред њих, целивајући света места, немајући притом никакву свест о реалном животу људи у овој земљи. Као да у читавој тој трци да се што више светиња целива, понекад заборавимо на живе људе. То су ми потврдили и пријатељи који овде живе.

Вече се завршава поновним проласком поред зида. Док крећем ка чекпоинту прати ме глас мујезина који позива на намаз и размишљам о та два потпуно различита и супротстављена наратива Палестинаца и Израиљаца о истој земљи и историји коју деле. То је нешто што становницима Балкана свакако није непознато. Са једне стране је израиљски наратив oзиду као борби против исламског екстремизма и бомбаша самоубица, а са друге стране палестински наратив о апартхејду и прогону. Скучен у тим сокацима, међу чувеним Бенксијевим графитима некако осећам сву рацепљеност и тескобу људи који овде живе. Питао сам се како је то могуће за земљу која је место Рођења и Васкрсења Христовог? А онда се одговор сам нуди: да ли је могуће успоставити Еден на месту где је Христос распет?

И би вече и би јутро, дан други.

[III]

Тантур институт у којем се одржавала научна конференција налази се на узвишењу тачно изнад пута за Витлејем. Изграђен је на месту некадашње средњевековне малтешке болнице, која је служила као коначиште и помоћ на путу ходочасника од Јерусалима ка Витлејему и Хеврону, а од читавог древног комплекса остала је само кула која је служила за одбрану. Чини се да je сваки камен Свете Земље сведок неке древне повести. Институт окружује прелеп врт као и редови маслина. Са куле се пружа поглед на Витлејем, Баит-Џалу и Иродиум – огромну палату на узвишењу коју је изградио Ирод – јудејско-идумејски владар познат по окрутности.

Размишљао сам о једном податку који сам чуо током конференције: након речи Бог, најчешћа реч у Библији је цар(ство). Даље, један од учесника конференције је на основу тога износио тезу да се читава Библија од Постања до Откривења може читати као приповест о Царству Божјем. Наиме, Цар васељене, Бог, ствара свет и предаје га на управу човеку као свом савладару (еденски савез). Међутим, грех узрокује одвајање човека од Бога те тиме угрожава, односно узурпира Царство. Упркос свему, Бог не одустаје од човека и успоставља са њим низ нових савеза: са Нојем, Аврамом, Јаковом све до Мојсија и Савеза са целим Израиљем. Након тога се успоставља давидовски савез који се заснива на изабрању и помазању царева уједињене монархије. Непоштовање овог савеза доводи до слома монархије и прогона у Вавилон. Након тога, ступа Нови Савез и Дух који силази-помазује Христа показује га као истинског цара јудејског односно Месију, као онога ко ће обновити Царство победом над смрћу и тиме обновити савез из Едена (Нови Адам). Након Вазнесења, Дух Свети се излива на апостоле и пројављује ово новоуспостављено Царство све до данашњих дана, а за његово потпуно испуњење гледамо ка есхатону.

У међувремену, сунце лагано зађе иза обронака Баит-Џале, а светиљке витлејемске се упалише.

И би вече и би јутро, дан трећи.