Василиј Кандински, Импресија III (Концерт), 1911.
Стваралаштво није просто једна од активности човека, оно је човекова насушна и у личном изграђивању примарна потреба. У том смислу, музика као најнепосреднија међу уметностима у преношењу душевно – духовног доживљаја човека задобија посебно место у животу црквене заједнице. Циљ овог текста није да понуди готове музичке моделе црквеног стваралаштва, већ да покрене и мотивише на делање. Неодољивост стваралаштва је у томе што је оно процес који трасира нове стазе ка циљу за које нисмо ни слутили да постоје. Наше је да механизам покренемо и побудимо га на једну такву ствар. Уметнички израз у Цркви сматрам темом од великог значаја, а музика представља један такав израз. Ова тема је сложена и велика и захтева огроман труд. Покушаћу да осветлим само неке важне аспекте у вези са њом.
Питање музике и стваралаштва уопште у Цркви отвара много питања и практичних проблема. Питам се: да ли треба бити „чувар“ вековима старог наслеђа (од чега нешто постоји много векова, а нешто једва век и по) и тиме гушити стваралаштво људи у времену у ком сада живимо. Ако је одговор: да, треба, онда се бојим да се тиме иде широким лагодним путем без одговорности, али и без опасности које се могу јављати уколико би се и данас отворила врата за слободно уметничко прегалаштво у Цркви. Симптоматично је да се уметничка традиција у Цркви са реномеом старине краћим од једног века, често третира као боља, духовнија, истинитија. Најчешће је реч о некритичком односу према стваралаштву, са романтизованим осећањем и уверењем лабаво поткрепљеним аргументима, према ком се, по правилу, прошло време доживљава као боље, у ком је живео и стварао духовно квалитетнији народ од нас данас.
Наиме, ситуација је таква да преовладава приступ чувања традиционалних музичких канона трасираних од стране наших предака. У вези са овим направила бих паралелу са јеванђелском причом о талантима које човек поверава својим слугама (Мт 25, 14–30). Дата су три примера у којима препознајемо два модела људи у вези са њиховим односом према предатим им талантима. Прва двојица којима је поверено пет и два таланта су те таланте удвостручили, а трећи који је добио једна таланат је тај таланат закопао (читај: чувао традицију). Његов свршетак је према причи из Јеванђеља страшан. Бачен је у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба. Чини ми се да би чување традиционалног канона црквеног стваралаштва у смислу недопуштања да се оно даље слободно развија из страха од кварења и због несигурности у томе да ли ће одговарати духу Цркве, представљало овај калкулантско-страшљиви поступак последњег слуге са једним талантом. Јеванђеље нам препоручује делање и стваралаштво, акцију која подразумева умножавање дарова.
Шта нам, дакле, ваља чинити? Потребно је, сматрам, афирмисати стваралаштво у Цркви. Разлога за овакав приступ има много. Навешћу само један, пастирски. Дакле, када подстичемо људе да стварају, онда их од пасивних реципијената и конзумената позивамо да постану активни учесници у изграђивању Тела Христовог. На тај начин би човек данас од појединца амнестираног одговорности постао активан, и тиме одговоран, учесник заједничког дела. Ипак, за овакав искорак потребан је више него величанствен напор од стране предводника црквених заједница. Међутим, зар нас Бог жели пасивне?! Не, верујем да нас жели посвећене, трудољубиво усредсређене на оно што је добро. Стваралаштво по дефиницији то и јесте – предани, посвећенички труд.
Са овим у вези нужно би било поставити и питање поновног промишљања, можда чак и редефинисања појма чувања традиције. Могли бисмо да покушамо са идејом да се традиција у Цркви чува тако што се промишља и делатно остварује у сваком нараштају. Даље, са овим у вези је и питање вредновања и критеријума црквеног стваралаштва. Смернице за адекватно вредновање савременог музичког стваралаштва могле би да буду ове:
Црквена музика се може посматрати као жанровска музика. Припадала би жанру духовне музике, где је ово „духовно“ узето у значењу мелодијског израза који адекватно кореспондира смислу идеја изнетих у молитвама. Међутим, незгодно је одредити шта је тачно тај параметар саображавања мелодије и речи у духовну целину и како се он препознаје. Где ваља тражити стабилан ослонац онога што је критеријум за добар укус црквене музике? Начин на који се ово испитује је врло практичан. Предуслов је да у оквиру литургијске заједнице постоји слобода да се на богослужењима певају нове мелодије. Благопријатан ефекат на човекову душу и неоспоран музички квалитет би били неки од одговарајућих параметара при одређивању мелодија које би могле да буду прихваћене као црквена музика. О томе шта је музички квалитет ваља расправљати посебно.
Овакав приступ би за последицу имао искорењивање неких неадекватних пракси које су, нажалост, веома присутне у Цркви. На пример: црквена музика изазива сентимент повезан са блиставим историјским величањем симфоније Цркве и државе. Затим, једна од аномалија која је присутна је и та да се црквена музика доживљава као згодно оружје на бојном пољу чувања нашег националног идентитета. Ова аномалија би у погледу стваралаштва могла и да се мудро окрене и искористи, у смислу да се уместо националног у Цркви нагласи оно локално – парохија као Црква у малом. Црквено народно стваралаштво у оквирима богослужбене парохијске заједнице задобија одговарајуће место сопственог остваривања. На овај начин се стваралаштво може користити као добар основ за оживотворавање традиције у сваком нараштају, а не просто чување традиције, које би, чување, овде имало негативну конотацију где као последицу имамо традицију у коми коју одржавамо у животу апаратима. Настојање на неговању српског црквеног појања сматрам да би требало да значи да између себе у црквеној заједници препознајемо оне ствараоце који компонују музику која по карактеру одговара поруци богослужбених текстова и молитава у којима учествујемо. Ово би у пракси представљало оно наглашавање локалног које сам претходно поменула.
Мелодија је више него важна компонента психолошког доживљаја молитве. Музички изрази разних поднебља, народа и времена у којима живимо су разноврсни те нас управо ова чињеница позива да стварамо у сваком контексту.
Цркву не чини специфичном и нарочитом у овом свету то што у односу на понуђене музичке жанрове она има неки свој посебан жанр. Другим речима, на томе није добро темељити идентитет, јер ћемо онда поред поклоника ове и оне групације или организације имати и оне који ће се за Цркву опредељивати према личној моди и личном укусу, те ће постојати поклоници црквеног стила који се схвата као једнообразан. Такав приступ мислим да промашује поенту. Заправо, стил одевања, исхране, као и музички, ликовни и књижевни жанр (понегде је и плес важна компонента) – све то скупа за хришћане има смисла као другостепено, као средство које користимо и које нам осмишљава и улепшава пут ка циљу на ком се налазимо.
Психолошка истраживања говоре да спутавање креативности доводи до пораста агресивности. Стваралаштво је иманентна потреба сваког људског бића. Можда у овом правцу ваља посматрати не мала трвења и заоштрености међу црквеним заједницама разних типова: зилоти, старокалендарци, антиекуменисти који се боре са неким замишеним противницима – сви они представљају школске примере својеврсних феномена религиозне фрустрације. Човек који себе изражава кроз стваралаштво не запада у овакве екстреме. Зато би пастирски смислено било охрабривати стваралачку делатност. Уколико је креација мотивисана слављењем Бога, а не егоистичним поривима ствараоца, од тога имамо само добро и корист.
Потребно је чувати стваралачко наслеђе у Цркви које сија као блистави бисер, али поента је да нас то изврсно наслеђе ободри да и сами у том духу покушавамо да стварамо нове уметничке изразе, адекватне времену у коме живимо. Све ново би у том смислу било уједно и надоградња и изградња постојећег стваралаштва. То постојеће би органски и природно било уграђивано у грађевину црквеног стваралаштва. Да бисмо то успели, ваља аутентичну поруку Јеванђеља провести кроз себе, што је веома озбиљан и нимало једноставан подухват.