Јежи Новосјелски, Апстракција, 1997.
Светиљка [лампа] телу је око. Ако, дакле, твоје око буде здраво, цело ће твоје тело бити светло. Ако ли твоје око буде покварено, цело ће твоје тело бити тамно. Ако је, дакле, светлост која је у теби [у ствари] тама, колика [ли] је тек тама! Нико не може служити два господара: јер или ће једнога мрзети, а другога волети; или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити и Богу и мамону. Зато вам кажем: Не брините се својом душом шта ћете јести или шта ћете пити; ни својим телом у шта ћете се оденути. Није ли душа важнија од хране, а тело од одела? Погледајте на птице небеске како нити сеју нити жању, нити сабирају у житнице; па ваш Отац небески храни их. Нисте ли ви много важнији од њих? А ко од вас бринући се може свом расту придодати један лакат? И зашто се бринете за одело? Погледајте на кринове у пољу како расту: не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се баца у пећ, Бог тако одева, како неће вас маловерни? Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово ишту незнабошци; а зна и ваш небески Отац да вама све ово треба. Него тражите најпре Царство Божије и његову правду, и све ово ће вам се додати.
Да бисмо правилно разумели шта Исус жели да нам поручи, треба обратити мало пажње на специфичности оновремене терминологије и целокупног идиома. Конкретно у овој перикопи „око“ није физички орган вида (то мисли и св. Јован Златоуст и готово сви тумачи овог јеванђеља), него је оно метафора за духовну визију, за оно што су у антици звали „око душе“, дакле „не спољашње, него унутрашње око“ (Златоуст). Св. Августин мисли да оно овде означава још и „сврху“ или „намеру“. Видећемо како. Придев који је у овом преводу наведен као „здраво“ (ἁπλοῦς) (око) у ствари значи једноставно, поштено, безазлено, простодушно и искрено. Наравно физичко око не може бити ништа од тога. А придев „покварено“ (πоνηρός) (око) значи неподобно и неприкладно па још и опасно и шкодљиво. Ни такво не може бити физичко око. Можда би могло бити покварено у смислу да не функционише исправно, и ту би био крај дословном тумачењу. Јер цела перикопа много бољи смисао добија ако се сви ови термини схвате недословно. Тако је овде „око“ искварено као што је „човек покварен“, а то онда значи и да је лукаво и злобно (што овај термин иначе и значи). Зато св. Григорије Чудотворац то „нездраво око [душе]“ схвата као лицемерје које целог човека чини мрачним. И на крају, „тело“ (σῶμα) је у библијском смислу најчешће исто што и цео човек, човек у целини.
Ако све ове дистинкције имамо у виду, онда Исусове речи: „Ако, дакле, твоје око буде здраво, цело ће твоје тело бити светло. Ако ли твоје око буде покварено, цело ће твоје тело бити тамно“, треба схватити тако да нам он у ствари поручује да ако је наше поимање ствари онакво какво треба да буде, једноставно, искрено и исправно, онда ћемо бити (пр)осветљени, а ако је искривљено или чак покварено (тј. ако смо се искварили и покварили) онда ћемо уместо у светлости живети и ходити у тами. Другим речима, пошто „светлост означава разумевање [и то] оно којим душа види Бога“ (Златоуст), онда ако је наша духовна визија усмерена ка божанском, ако је богоцентрична, бићемо светли, бићемо синови и кћери светлости. А ако је покварена, изопачена, лукава, лицемерна и зла бићемо деца таме. А ако је светлост која треба да је у нама у ствари тама, колика [ли] је тек тама, пита реторички Исус. Што значи – ако су нам намере покварене и зле, колико ли су тек наша дела таква. А то је зато јер је, вели Исус, „око светиљка [целом] телу“. Шта то значи? Значи да је наше „око душе“, тј. да су наши назори, наша темељна уверења и разумевање света они који нас чине или просветљенима или затуцанима, безазленима или злурадима, искренима или лажљивима и потуљенима, непорочнима или огрезлима у овом или оном пороку. Или–или. Али никако и–и. Јер, речено Исусовим сликовитим језиком, „служити два господара“ просто није могуће.
Тезу да „нико не може служити два господара“ Исус не изриче као упозорење, него као чињеницу коју не треба губити из вида. Дакле, не само да не треба да служимо два господара, него чак и када бисмо хтели то не би било могуће. Онај ко то покуша завршиће у фрустрацијама и протраћеном времену. Никада неће бити задовољан самим собом нити измирен са собом. Увек ће бит разапет између опречних захтева које пред њега стављају опречна начела: једних које сам одабира и других које му се намећу. Јер ако заиста волимо једног господара и одани смо му, онда ћемо негодовати на сваки захтев који нам упућује онај други и почећемо да га мрзимо. А опет није могуће не служити ниједном господару, јер господар овде није нужно људско биће него нпр. животни принцип који (свесно или несвесно) следимо. Избор начела нашег поступања одређује којим ће правцем кренути и како ће се одвијати наш целокупни живот. А пошто најчешће (из ових или оних разлога) нисмо усклађени са својим најдубљим стремљењима, онда ми de facto често „служимо два господара“ (јер иако је дух срчан, тело остаје слабо – Мт 26, 41), тј. остајемо непринципијелни. Зато би се Исусово упозорење морало читати са додатком који он очигледно имплицира – нико не може служити два господара и притом бити сасвим уравнотежен, без неуроза, без непрестаних сумњи у самога себе (а и у друге). Не може бити измирен са самим собом.
Јер, наставља Исус, „не можете служити и Богу и мамону“, што св. Августин преводи у „Богу и ђаволу“. Мамон означава богатство, посед. Додуше у Исусово време није постојало божанство које би се звало Мамон и коме би људи приносили жртве. Али у суштини људи свих времена приносе жртве на Мамонов олтар. Само што се он нпр. данас зове Новац, Успех, Промовисање, Просперитет, Благостање или једноставно Добар живот. И функционише попут сунца према којем се сви окрећу као сунцокрети. Исус нас сада упозорава да звезда према којој ћемо се ми као сунцокрети окретати не може истовремено бити и Бог и богатство. Јер, Бог нас позива да будемо скромни а богатство нас чини охолима. Бог – да поглед уздижемо према небеским стварима, богатство – да пазимо на ствари овоземаљске, тј. само на оне које се могу куповати и продавати. Бог нас управља ка стварима невидљивим и вечним. Богатство – ка видљивим, привременим и пролазним. А ако покушамо да задовољимо оба, самозаваравајући се да у ствари вешто балансирамо између њих, пропашћемо у амбис.
И Исус наставља: „Зато вам кажем: не брините се својом душом шта ћете јести или шта ћете пити; ни својим телом у шта ћете се оденути.“ Шта значи ово „зато“? То значи – зато што сам вам објаснио да брига за новац одвлачи човека од Бога. Будете ли одабрали Бога, Бог ће се побринути да имате све што вам је неопходно. Ово звучи наивно. Али, као што ћемо видети, Исус не тврди да треба да чекамо да нам све што нам је за живот неопходно падне с неба: само веруј и очекуј печене шеве са небеса. Он жели да нас продрма, да нас освести да ћемо много лакше него што то мислимо допустити да новац и његова правила овладају нашим понашањем, а можда и нашим целокупним животом. Жели да нас увери да нисмо баш тако отпорни на искушење новца као што себи ласкамо да јесмо. Зато он заоштрава свој дискурс у бинарну формулу: или–или која је довољно искључива да не може бити дескрипција реално постојећег, али и довољно опомињућа да нас подсети по ком ће се обрасцу сводити коначни рачун.
Исус тиме овде не позива на непоседовање или негомилање богатства, али то чини у овом јеванђељу непосредно пре данашњег одломка кад каже: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где мољац и рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду“ (Мт 6, 19–21). Из свега овога се чини да је мањи проблем имати мамона (= новац), него служити му, поклонити му своје срце, допустити му да овлада нашим животима, начинити од њега оно најважније, допустити му да се испречи између нас и Бога. Зато се чини да је у тим стварима најмудрије послушати Давида када каже: „Кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ“ (Пс 62, 10).
Богатство нас вуче у себичност. Али није немогуће, мада није ни често, богатство употребити несебично. Зато апостол Павле саветује богате да „се не преузносе, нити да се уздају у [то] несигурно богатство, него у живога Бога, који нам даје све(га) изобилно на употребу. Нека [богати] чине добро, нека се богате у добрим делима, нека буду дарежљиви, друштвени. Спремајући [тиме] себи добар темељ за будућност, да (за)добију вечни живот.“ И заиста су током историје бројни богаташи следили овај Павлов савет тако да је њихов живот био благослов за кориснике њихових добрих дела.
Исус нас сада позива да не живимо у вечитој стрепњи и забринутости и неспокоју за свој живот (или: за своју душу) због тога шта ћемо јести или пити или пак за своје тело чиме ћемо га оденути. Јер су душа или живот с једне и тело с друге стране много важнији од онога чиме их одржавамо (храна, пиће, одела). Људски живот, душа и тело су циљ, а храна, пиће и одела само средства. Много је битније старати се о циљевима него о средствима. Ум (оно „око душе“) треба да окупирају циљеви, а не средства. Јер није Богу непознато да су нама и ова средства потребна, да морамо и јести и пити и одевати се. Не брани нама Исус ништа од овога. Као ни да радимо сваковрсне послове да бисмо до тога дошли. (Апостол Павле је то добро разумео када се деценијама издржавао правећи шаторе.) Није дакле забрањен рад, него забринутост, тј. непрестана стрепња за одржањем која не доприноси ништа. И која, ако није умерена или трезвена, него ако се увећа преко мере постаје болесна. И која онда наш ум испуни бригама око новца чиме угаси ону светиљку звану „око душе“ и замрачи нам душу. Нашем животу таква брига не може додати ништа. Ни квалитетом (јер смо у сталној бризи и неспокоју мислећи о овим средствима, па нам се живот често претвара у пуко преживљавање без икакве дубље вредности). Али ни квантитетом, јер она живот не може продужити. Напротив, може га скратити.
Исус овим не шири неодговорни оптимизам, него само хоће да ствари стави у прави поредак. Храна, пиће и одело су људима важни. Он то не пориче. Али људски живот, душа и тело су још важнији. И зато треба да имају првенство (не временско, него вредносно). А првенство ће имати онда када пре свега осталог почнемо да тражимо Царство Божије и Божију правду. Када нам до њих буде стало више него до свега другог. И само тада. Дакле, пре свих других ствари треба да иштемо самога Бога. А све ово друго („све остало“) ће нам Бог придати. А Бога треба држати за реч, јер он од своје речи неће одступити, како год се ми понашали. Према томе, сва средства неопходна за живот он ће нам придати, јер он зна (и пре него што ми то од њега тражимо) да док смо у овом животу треба да једемо и пијемо и да се одевамо. Али не и да свој ум и смисао свог живота исцрпимо у прибављању тих добара. Јер живот чији је смисао у томе не вреди живљења.
Занимљиво је и то да таква опсесија може обузети како сиромашне тако и богате. Јер њено порекло није (само) у поседовању односно непоседовању, него пре свега у човековом уму и настројењу. Богати су у сталној бризи и стрепњи да постану још богатији. Да згрну још више новца, још кућа, још аута, још одела и чега све не. Чиме ће друге импресионирати и учинити их љубоморнима. Иако Исус од њих не тражи да их импресионирају, него да их воле. Но, њима то није лако између осталог управо зато што су богати. А што су богатији то више могу евентуално и да изгубе, што их чини још забринутијима и још себичнијима. Средња класа стрепи за своје несигурно радно место, здравствено осигурање, трошкове за стан и ауто, школарину за своју децу и још много шта. И ако је оправдано презаузета својим пословима који им одузимају највећи део времена, оно што не би смели да им одузму је њихов увид да се у томе не сме састојати сврха њиховог живота. Можда им ови послови са бригама које са собом носе узимају већи део њихових живота, али не би због тога смели да им се наметну као оно једино за шта ваља живети. А сиромашни са своје стране стрепе за кров над главом, и бар један оброк на дан. Са таквим статусом није лако проценити да ли су они даље или ближе испуњењу овог Исусовог савета. На крају, ништа од тога Богу није непознато. Али, ако бисмо хтели да будемо сурово искрени, могли бисмо питати: ко од свих њих заиста трага за Богом? За оним ко нам у Исусу сведочи да стрепња и брига не лишавају будућност њених искушења, али лишавају садашњост њене снаге. Јер брига не лишава сутрашњи дан његове туге, али лишава данашњи дан његове радости. Заиста је доста сваком дану зла својега.
Из свега овога је јасно да брига за материјално није само разорна, она је непотребна. Ово је велика Исусова лекција. Наизглед лака, мада је у њу изузетно тешко поверовати. Зато оне којима се обраћа подучавајући их овоме Исус назива „маловернима“. Зна он добро да људима није лако поверовати да се не треба бринути о јелу и оделу. Само неколико година касније неки ће хришћани у Солуну ове његове речи потпуно погрешно разумети, па ће решити да „не раде ништа“ него само да чекају Исусов Други долазак. Ово неразумевање је толико разљутило апостола Павла да им је поручио да ако неће да раде, онда не треба ни да једу (2Сол 3, 10). А онда их је ипак посаветовао да им је боље да као и остали раде и да једу свој сопствени (зарађени) хлеб (2Сол 3, 12).
Јасно је, дакле, да се у овим Исусовим речима крије барем мала суптилност. Али неопходна да бисмо га правилно схватили. Наиме, он нигде не тврди да људи о животним потребама не треба да брину па ће све то ипак некако имати. Не. Он тврди нешто сасвим друго. А то је да људи надасве треба да трагају за живим Богом и да то треба да им буде понајвише на срцу. То трагање треба да управља њиховим животима и да им даје (нај)дубљи смисао. А брига за свакодневне животне потрепштине, иако у свету у каквом живимо неизбежна, не би смела да превлада, не би смела да однесе превагу. Да нарасте до те мере да својом метастазом потпуно заклони или на маргине отера напор за смислом, жељу за правдом, жеђ за истином, чежњу за живим Богом. Ако, слушајући Исуса, успеју да тај однос преокрену, тада и само тада они не морају бринути о овим стварима. Јер ће тај живи Бог за којим они искрено трагају, као брижни Отац пронаћи начина да њихов труд не буде узалудан тако да и њихове остале потребе буду задовољене. То је суштина Исусове поруке. Волео бих да се овог услова о истинском давању првенства трагању за Богом присетимо увек када посумњамо у оправданост Исусових речи о непотребности бриге за јелом и оделом. Амин!
