Елеутерио Фернандес Ујдобро и Маурисио Росенкоф су, као припадници Покрета народног ослобођења, били међу групом која је повела више од деценије у тамницама уругвајске диктатуре, једне од многих које су, уз пуну подршку Сједињених Држава, сатирале народе Латинске Америке током седамдесетих година девадесетог века. Један од сужњих је био и каснији председник Уругваја Хосе Мухика, док ће један од аутора ове књиге, Ујдобро, постати министар унутрашњих послова у својој земљи.
Затвори кроз које су ови људи прошли нису били обични, већ програми потпуне изолације чији је циљ било излуђивање заточених. Заточени су истовремено били и својеврсни таоци који би требало да спрече даље деловање ослободилачког покрета. Аутори књиге су, под мером потпуне забране комуникације (не само међусобне, него и са стражарима), ипак успели да развију метод општења неком врстом импровизоване Морзеове азбуке. што их је великим делом и одржало у животу и при здравој свести.
Књига „Сећања ћелијаша“ написана је крајем осамдесетих година прошлог века (српско издање: Андрићев институт 2015, превод Силвија Монрос Стојаковић), из потребе да се искуства која су преживели сачувају од заборава, и настала је као међусобни усмени разговор сниман на магнетофонску траку, а касније преписиван и незнатно редигован, без – како само аутори наводе – већих литерарних претензија.
Ипак, тако сведена на излагање личног искуства, и то методом непосредног разговора, ова књига нема вредност само документа, него и продубљеног и узбудљивог преиспитивања самих основа на којима почива људски живот и људска заједница.
Неминовно, ово је, како сами аутори наглашавају, књига о злу, о сраму зла, који деградира људско биће као такво, па и његове извршиоце, чега су и они сами на свој начин свесни. Велика вредност „Сећања ћелијаша“ је што без стилске пиротехнике успешно литерарно посредују искуство и „укус“ зла, осећаја да у злу које се дешава – како год његови чинови били образлагани и оправдавани – ипак „нису чиста посла“; да је то нешто „што се не ради“. Зло, оличено у конкретним људима, овде такође није претворено у карикатуру нити представља алиби за вредносни, етички или онтолошки нихилизам. Управо то што су осетили да је и „у дубини мрачне свести“ мучитеља „увек присутан и неки приговор“, ауторе је охрабрило да покажу „како људско биће, ма шта да мисли, може да одоли големом злу а да притом не постане ни звер ни биљчица, ни да се скамени“.
Победа побуњеника, оличена у преживљавању и очувању моћи за усмерено деловање у заједници и лични развој, на начин на који је описана и књизи, управо због тога нема тријумфалистички набој, нити је усмерена ка освети и успостављењу вечите и беспоговорне правде на овом свету, него је пример победе људског духа, вредности борбе за слободу и осећања за истинске интересе заједнице којој се припада.
Аутори стога не пишу ову књигу као прилог овој или оној идеологији, него праву потлаченог народа да се побуни против оних који желе да га – парафразирајући речи писца предговора ове књиге, великог Едуарда Галеана – претворе у масу „глувонемих“. А пристанак на овакав статус одувек је пристанак и на то да се у нечије – људске – руке положи право да одлучује о вашем животу и смрти, животу и смрти сваког од нас, без најаве и без изузетка.
Данас је ова књига, још један прилог великог доприноса латиноамаричких народа разумевању нужности борбе за слободу и њеном делатном осмишљавању, изузетно важна, не само због текућих – а бојим се и предстојећих – догађаја у Венецуели, већ и широм света који се налази под ударом једног беспримерног насиља, пред којим отпор – никако и нипошто, ни под било каквим изговорима – не би смео да замре. И са којим саучесништво, макар и под видом „реализма“ или одбране „цивилизацијских“ вредности, представља несумњиво сврставање на страну зла, политички чин који нас – опет без обзира на све изговоре и оправдања – не лишава ни једне одговорности које имамо као људи, па ни људи Божији.