Г. К. Честертон, Аутопортрет (инспирисан слоганом дистибуциониста – Three acres and a cow)
Немогућност фирме Ворлдком [WorldCom] да сервисира своје дугове, чији обим достиже око 4 милијарде америчких долара (уз додатних 3.3 милијарде који су тек откривени), само је најновији пример и завештање виртуелне стварности која је постала замена за економски систем у коме стварни људи поседују стварну имовину и помоћу те стварне имовине воде стварне послове стварајући стварне производе, који ће заузврат створити стварне профите. Као што је то објаснио Гилберт Кит Честертон, „оно што је по среди у свету финансија је то да је он у великој мери препун фантазија, у смислу измишљотина.“ A oно што је најневероватније у вези са оваквим стањем ствари није толико ризично стање у које су корпоративна и финансијска класа Америке довели породице које живе од својих плата широм света, него пре то што тако мало људи поставља очигледно питање у вези теоретске базе система у коме су толики људи доведени у огромну опасност због себичних поступака једне такве мањине.
Поред колапса корпорација као што су Енрон [Enron], Ворлдком [WorldCom] и Кимарт [Enron], поред немогућности држава као што су Русија и Аргентина, а ускоро и Бразил, да сервисирају банкарске кредите какви никада нису виђени у људској историји, зар неће поновна процена основа либерално-капиталистичког система, који је свуда победио, бар у теорији, од распада Совјетског Савеза 1991. године, бити оно прво што је на уму сваком мислећем човеку, нарочито мислећем човеку који баштини верске и интелектуалне традиције Честертона, Белока, папе Лава XIII и папе Пија XI?
Разлог из кога ово питање не поставља сваки мислећи хришћанин је, чини ми се, једноставан. Превише хришћана, који би требало да боље размисле, одбацују или игноришу упозорења и опомене које су изговарали папе, од Лава XIII до Пија XII, а такође ништа не знају ни о критикама либерално-капиталистичког система које су изрицали хришћански интелектуалци као што су Гилберт К. Честертон и Хилари Белок. Пошто смо ово рекли, морамо такође рећи и да има оних који увиђају проблем, познају црквена социјална учења, а ипак одбацују решења која црква предлаже за економску ситуацију нашег доба.
Такве полетне присталице либерално-капиталистичког система у задње време су објавиле више чланака у том смислу у разним америчким римокатоличким новинама. Њихово потпуно одбијање економских учења и практичног плана за хришћанску социјалну и економску реконструкцију, какву су нам понудили папе Лав XIII у Rerum Novarum и Пијe XI у Quadragesimo Anno, често је притајено оптерећено наговештајем озлојеђености што уопште ико покушава да оспори систем који, тако очигледно, „ради.“
Постоје и они који иду у другу крајност, који се идентификују са социјалним учењима цркве, али које занима једино тренутачна примена тих учења у њиховим сопственим животима, али не и било каква теоретска одбрана потребе да се прибегне тим социјалним учењима. Ако већина нас не може то да „уради“ одмах, чему трошење времена на читање или расправу о том питању.
Гилберт К. Честертон, у својој књизи из 1926. године, која носи наслов Обрис здравог разума, одговара приговарачима који питају: „Зашто се уопште бавити овом темом?“, извођењем следеће аналогије: „Човека је будаласти водич или самозадовољни сапутник довео до ивице провалије, у коју је сасвим лако могао да упадне у мраку. С добрим разлогом би се могло рећи да се не може урадити ништа осим да се седне и сачека светлост. Ипак, могло би да буде добро провести сате мрака у некој дискусији како би за њих било најбоље да се врате назад до безбеднијег тла; а призивање у памћење свих чињеница и формулисање било каквог смисленог путног плана не би било траћење времена, поготово ако нема шта друго да се ради.“
Помоћу већ само ове једне мисли, Честертон оправдава свој „низ есеја“ који је 1926. године објављен под поменутим насловом Обрис здравог разума, и који служи „оправдано би се могло рећи, као приручник дистрибуционизма, пошто оцртава суштинске принципе дистрибуционизма као широке захвате које је неопходно направити како би се друштво вратило разуму.“
Дистрибуционизам је економски и социјални програм, заснован на социјалним учењима Римокатоличке цркве и врло блиско повезан са европским корпоративизмом из периода пре Другог светског рата, који је настојао да пружи алтернативну визију у односу на ону коју су свету нудили либерални капитализам и социјализам. Суштински увид овог алтернативног система, који је такође унапредио и Хилари Белок у књигама као што су Сервилна држава [The Servile State] и Економија за Хелен [Economics for Helen] јесте то да капитализам и социјализам, насупрот већинским уверењима америчких римокатолика током раздобља после Другог светског рата, имају исту унутрашњу динамику у којој се економско богатство, састављено од „капитала“ и „имовине“, све више концентрише у рукама све уже мањине, биле то руке бирократа из федералне владе или 500 најбогатијих акционара са листе часописа Форчн [Fortune] и корпорацијских директора.
Ова суштинска теза дистрибуционизма је често изненађујућа за оне који су размишљали о економским питањима на основу замисли да је капитализам, нарочито онакав какав се примењује у Сједињеним Државама, заснован на „индивидуалној слободи избора“ и лаком стицању приватне имовине. Насупрот овом уобичајеном доживљају капитализма, Честертон дефинише капитализам као, „оне економске услове у којима постоји класа капиталиста, препознатљива у грубим цртама и сразмерно мала, у чијем поседу је сконцентрисано толико капитала да приморава огромну већину грађана да служе тим капиталистима за надницу.“
Када на уму имамо Честертонову дефиницију капитализма, не изненађује што су директори „ИХС Преса“ одлучили да на почетак реиздања Обриса здравог разума ставе цитат Ричарда Вивера у коме он каже, „поштоваоци приватног власништва су заиста у обавези да се успротиве много чему што је урађено у име приватног предузетништва, пошто су корпороративне организације и монополи управо она средства помоћу којих се од власништва одузима његова приватност.“
Не ради се просто само о томе да је капитализам свом силом усмерен ка консолидацији капитала и предузетништва у руке све мање и мање људи, што би требало да брине хришћане који желе да виде социјално царство нашег Господа Исуса Христоса како се шири на економско царство породице, друштвене заједнице и, коначно, читаве нације. Економски сломови из последњих неколико година указали су на лажну претпоставку на коју се у основи ослања сам систем. Ова лажна претпоставка је тврдња да ако имате систем у коме сви људи настоје, и чак су подстицани у том настојању, да остваре сопствено и приватно економско благостање, заједница и нација у целини ће имати користи од тог економског самоостварења.
Највеће зло је, по идеологији либералног капитализма, било каква врста државног уплитања у приватне уговоре између запосленог и послодавца, и међународних финансијских институција и локалног корисника зајма. Ово је изразито различито од Честертоновог става према неопходној улози коју влада има у усмеравању економских активности нације тако да монопол не постоји.
Честертон иде тако далеко да изјављује, у вези са својим уверењем у потребу за деловањем владе зарад економског општег добра, „садашњи проблем концентрације капитала није само питање закона, него питање закона о криминалу, да не помињемо криминално лудило.“ Они који су и даље усредсређени искључиво на потенцијалну претњу оживљавања комунизма у Источној Европи, а нарочито у Русији којом влада КГБ, често превиђају монопол који зајмодавци имају над капиталом у западним нацијама. У одговор на ово, можемо цитирати Честертона који каже: „’Куда ми то идемо, са свим тим бољшевизмом?’, подједнако је важно и додати: ’Куда ми то идемо, чак и без бољшевизма?’.“ У овом смислу, Честертонову осуду земаља у којим нема бољшевизма морају озбиљно да размотре они који су постали неосетљиви на одлучујући продор либерализма у свим његовим формама у нашу сопствену земљу. Честертонова осуда укључује и следеће:
„Велика нација и цивилизација [тј. Британија] је стотину година или дуже пратила форму прогреса који је себе сматрао независним од извесних старих комуникација, у виду древних традиција о земљи, огњишту или олтару. Она је напредовала под вођама који су били самопоуздани, да не кажемо надмени. Они су били сасвим сигурни да су њихова економска правила строга, да је њихова политичка теорија исправна, да је њихова трговина корисна, да су њихови парламенти популарни, да је њихова штампа просвећена, да је њихова наука хумана. У овом самопоуздању они су усмерили своје људе у одређене нове експерименте огромних размера; да чине своју независну нацију вечним дужником неколицини богатих људи; да згрћу приватно власништво на гомиле на основу вере у финансијере; да прекривају своју земљу гвожђем и каменом и уклањају са ње траву и усеве; да извозе храну из сопствене земље у нади да ће је поново купити са крајева света; да пуне своје мало острво гвожђем и златом док не буде преоптерећено попут брода који тоне; да пуштају богате да постају све богатији и малобројнији а сиромашне да постају све сиромашнији и многобројнији; да пуштају читав свет да буде расцепљен на два дела у рату јасно одвојених господара и слугу; да губе сваку врсту умереног просперитета и искреног патриотизма, док није преостало независности без луксуза и није преостало рада који није ружан; да препуштају милионе људи да зависе од посредне и далеке дисциплине и посредних и далеких средстава за опстанак, радећи до смрти не знајући за кога и добијајући средства за живот незнано одакле.“
Они који Обрис здравог разума називају „приручником дистибуционизма“ су у праву, али су још ближи суштини ствари када кажу да „ова књига осликава суштинске принципе дистрибуционизма као и широке захвате неопходне да се друштво врати разуму.“ Пропустићемо поенту овог текста ако не схватимо озбиљно појам „здрав разум“ из његовог наслова. Савременог конзумента лудила у техниколору Честертон настоји да суочи са „разумношћу дистрибуционистичке равнотеже“. Ова „равнотежа“ подразумева многе различите аспекте. Најочигледнија је „равнотежа“ између друштвене и приватне природе капитала, супротстављена либералном индивидуалисти и левичарском колективисти. Друга „равнотежа“ коју Честертон заступа у овом тексту је равнотежа између технолошких средстава за управљање природом и средстава која су у складу са основном физичком, психолошком и духовном структуром човека.
Један од примарних циљева Обриса здравог разума је оспоравање опште претпоставке, исто онолико модерне 1926. као и данас, да је технолошки „напредак“ „трајна константа“ и да ништа, а свакако не нека књига или покрет који промовише идеалистички аграрни утопизам, неће осујетити то напредовање. Човек једноставно мора да прихвати оно што је неизбежно и прихвати да технологија, сама по себи, није ни добра ни лоша, него је таквом чини наше мишљење. Супротстављајући се оваквом детерминиситичком и механицистичком погледу на историју и људски живот (који се наводно савршено уклапа у идеју да човек мора да буде апсолутно слободан на тржишту), Честертон указује да је оно што је толико само по себи јасно заборављено када се разматра ово питање:
„Циљ организоване људске заједнице је људска срећа. За оне који се држе одређених уверења она је условљена надом у већу срећу, коју она не сме да угрожава. Али срећа, изазивање радости у људским срцима, је секуларни испит и једини реалистичан испит. До сад је овај испит, заснован на симболу срца, пошто је он чисто сентименталан, једини испит или провера која је уопште практична. Нема закона у логици или у природи или у било чему другом који нас приморава да радије одаберемо било шта друго. Немамо обавезу да будемо богатији, или заузетији, или ефикаснији, или продуктивнији, или напреднији или на било који начин приземнији или богатији, ако нас то не чини срећнијим.“
Уз ове речи, проналазимо најснажнију поруку овог текста:
„Време је да човек примени своју слободну вољу и одлучи да поврати пуноћу свог личног, породичног и друштвеног живота, обуставом или ублажавањем своје укључености у економски систем и његов технолошке подструктуре, који му одузимају његова два најдрагоценија средства, његов сопствени рад и плодове тог рада. Како човек може да буде срећан, да осећа истинску људску срећу, ако не контролише сопствени рад сопственом вољом а не потчињава га захтевима за стицање профита које му упућују власници капитала и средстава за производњу? Како ће Богом успостављена природа рада бити остварена ако ни његове руке ни његов ум не управљају материјалима које му је дала непосредно рука Бога Свемогућег у складу са облицима произашлим, преко средстава људског интелекта и маште, из природно створене структуре света?“
Дакле, шта можемо да урадимо да повратимо драгоцена средства нашег сопственог рада и нашег стварног власништва? Какав је план и визија дистрибуционизма за будућност? Овде су нам издавачи овог текста били на услузи. Насупрот онима који тврде да је свака замисао о вођењу послова, која је у изразитој супротности у односу на садашње стање, само чежњива маштарија или оно што би Св. Тома Аквински назвао пуком жељом, Честертон каже: „У нашем покрету, као и било ком другом, мора постојати одређена мера овог романтичног стварања слика. Људи никада на свету ништа нису урадили без тога.“
Морамо имати на уму ово схватање када размишљамо о једноставнијем животу, животу са власништвом и самодовољношћу, који дистрибуционисти износе као решење за савремене економске и социјалне проблеме капиталистичке ере. Њихов план је постепен, као што морају бити сви планови које не подржавају људи са великом моћи или великим финансијским средствима. Пре него што будућност буде могла да донесе било шта тим људима који траже правду, социјалну као и економску, будућност се мора замислити у свим својим јасним појединостима и укупној целини. Без ове врсте „романтичног стварања слика“, будућност ће неизоставно подсећати више на поглед на свет наших противника него на наш сопствени поглед на свет. Овакве „нове замисли“ могу допрети до млађих нараштаја само кроз процес образовања.
У овом смислу, Честертон види проблем зато што, „ми тренутно имамо образовни систем, не за анђеле, него за авијатичаре. Они не разумеју жељу човека да остане везан за тло. У њиховом идеалу има лудила које би се истински могло назвати неземаљским… Оно што није у реду са човеком у савременом граду је то што он не зна узроке ствари; и због тога, како песник каже, може да буде превише подложан владавини деспота и демагога. Он не зна одакле ствари потичу.“
Здраворазумски поглед на свет чије је обрисе Честертон осликао у Обрису здравог разума, свет власника земље, малих фармера који обрађују своју земљу, и независних, на село ослоњених занатлија, представља изразити одмак од света у коме тренутно опстајемо, јер за оне које имају веру и стварни, конкретан осећај цивилизације коју је вера створила за себе и своје припаднике, „опстанак“, пре него развијен живот на земљи у складу са нашим сопственим жељама, јесте наш тренутни усуд. Оно што Обрис здравог разума може да оствари је да нам да и визију економског поретка у складу са нашом истинском природном и натприродном судбином, као и да нас поучи како да створимо тај „друштвени круг“, круг „људи који знају почетак и крај и међуток наших малих живота“. Хајде да прихватимо визију и бацимо се на посао! Стварни посао.
Извор: Г. К. Честертон, Обрис здравог разума, прев. М. Бижић, Стари Бановци: Бернар, 2014, стр. 181–188.