Тешко је сагледати у каснијој историји монотеистичких религија, у којима се фундаментализам, изгледа, једино и може да јави, да ли су се икада „враћали“ такви Божији изабраници као што су били јеврејски пророци. Од ове сумње изузимам не само појаву Богочовека Исуса Христа, већ и његове апостоле који су, слично пророцима, са силном ревношћу и жаром проповедали Јеванђеље, наговештавали апокалиптичко доба и због тога тражили темељну метаноју верника. Ако апокалиптичко доба са другим доласком Исуса Христа није било остварено у току протеклих две хиљаде година, ова чињеница за хришћане није значила ни губитак вере у Христове речи о његовом другом доласку, нити наде у есхатолошки крај и долазак Царства Божијег – за највећи део хришћанских верника кроз историју, очекиван „с оне стране“, за мањи део „с ове стране“, као „хиљадугодишње царство мира“ на земљи.
Ако бисмо се и сложили да више нема, нити ће бити пророка какви су једном били јеврејски пророци (најмлађи међу њима био је свети Јован Крститељ) и хришћански апостоли, морамо се упитати нису ли многобројни други харизматски предводитељи у јеврејском и хришћанским народима у средњем и нарочито новом веку (поједине борбене папе, оснивачи неких католичких редова, унутар доминиканског реда, на пример, оснивачи Инквизиције у XIII веку, затим покретачи разних протестантских покрета, почевши од XVII, па све до XX века – квекери, методисти, баптисти итд) лажни пророци и смемо ли онда да и све савремене фундаменталисте прогласимо такође лажним или болесним пророцима (неки од њих можда стварно обузети „злим дусима“)? Питање је веома деликатно, нарочито када су у питању протестантски религиозни прваци чије споменуте верске заједнице упорно трају, неке већ и више стотина година, а унутар којих је било људи који су заслуживали опште похвале због свога пожртвованог и богоугодног живота и рада (квекери су, на пример, носиоци Нобелове награде за мир у нашем веку). С друге стране, нема сумње да је међу фундаменталистичким вођама кроз историју било доста неуравнотежених личности, који су, слични у нечему политичким диктаторима у XX веку, били у стању да привуку и у пропаст одведу мноштво, увек лаковерног, и у политици и у хришћанству, слабо образованог света.
А шта рећи о данашњем времену и појави у њему, што је други миленијум ближи крају, све жешћих фундаменталиста, останимо само на онима у хришћанској и исламској религији? Да осмотримо, најпре, како оправдавају своју агресивност и једни и други фундаменталисти. Исламски шиити, као и сви фанатици у свакој области живљења, у религијама нарочито, убеђени су да је Божије откровење и Божија истина, после Аврама и Исуса, остала и завршила се на Мухамеду. Ова истина треба да буде проширена на цео свет, пренета милом и силом и другим народима света ради њиховог сопственог спасења.
Када је реч о шиитима, а поготово сунитима међу муслиманским верницима, морамо бити опрезни и критички одмерени када говоримо о фундаментализму, јер међу овим двема највећим муслиманским верским заједницама постоје знатне разлике у схватању фундаментализма. Тако, француски писац Оливије Роа пише да „фундаментализам младе и образоване интелигенције у оквиру сунитског тока ислама не тежи враћању шеријату, већ реконструкцији политичких односа, на примеру првобитне исламске државе“.
„За неке од исламистичких покрета Џихад је првенствено оружана борба, за друге је више деловање речју и пером, али ниједна од екстремистичких организација не представља борбу на Божијем путу искључиво као мирољубиву активност.“ (М. Јевтић, Џихад, 1989)
Сагледавајући, у нечему тачно, слабости и недостатке западне цивилизације и културе, које ови борбени исламисти изједначавају са слабостима и недостацима хришћанске религије, свесни носиоци унутар муслиманских народа света (од Кине до Косова) старе, још очуване патријархалне традиције, одувек карактерисане поштовањем ауторитета (почевши од Бога и његовог пророка Мухамеда, преко државног владара до оца породице), као и свесним неговањем биолошког размножавања, и тако заштићени од смртне опасности „беле куге“ – исламски фундаменталисти иступају, пред другим народима и религијама, самосвесно и агресивно, оправдавајући своју агресивност вером, односно својом мисијом у свету њима намењеној од Бога.
Како са хришћанске стране одговорити на овај, нимало безазлени муслимански изазов? Да ли спремањем на оружану борбу са светским исламом (који ће постати особито онда опасан ако буде успео да ублажи, или чак и поништи, још увек знатне разлике у тумачењу Курана између двеју најјачих теолошких струја унутар ислама, шиита и сунита), спремањем и јачањем сопствених фундаменталистичких покрета у редовима протестаната, римокатолика и православних, њиховим међусобним приближавањем, односно, што је за сада чешћи случај, остајући по страни једни од других, уперујући, чак, другу страну убојитог копља на своју браћу хришћане, припаднике оне друге вероисповести – или одговор на исламски изазов треба да буде нешто треће?
За сада не узимам у обзир оне бројне интелектуалце у тзв. хришћанском свету западноевропске цивилизације и културе (од интелектуалаца, уосталом, потичу и фундаменталистички покрети), антирелигиозне и арелигиозне, који једноставно не придају никакав озбиљнији значај фундаменталистичким покретима у свету, игноришући их, уверени да је религији, бар у њеном досадашњем облику, несумњиво дошао крај, и да ће ново доба (new age) донети такве радикалне промене, најпре у људској свести, а онда и у човековим акцијама, са којима би и један Ниче био задовољан, онда када је тражио „преокретање свих вредности“.
Упитаћемо се сада, има ли довољно оправдања за појаву хришћанског фундаментализма, односно, има ли разлога за појаву оног православног, ако се сложимо да и он већ постоји, и то понајвише у највећој руској православној средини (верско-политички покрет под називом „Памјат“)? Занимљиво је, најпре, приметити да су готово исти разлози који износе муслимански фундаменталисти у циљу оправдања своје борбености, присутни и код хришћанских фундаменталиста све три исповести: једина истина објављена и посведочена животом, смрћу и васкрсењем Исуса Христа обавезује све праве хришћане да остану до краја верни своме Господу који им је обећао „небеско царство“, ако му остану довољно верни док су на земљи, трпећи од противника, видљивог и невидљивог, свакојаке невоље, укључујући и полагање живота за Христа, слично хришћанским мученицима у првим вековима прогона хришћана у Римској Царевини.
И остали разлози, које испостављају хришћански фундаменталисти, не разликују се од оних у исламу: западна наука и технологија загађују не само ваздух, воду и земљу већ, што је горе, људске душе, убрзавајући долазак апокалиптичког доба; разна интернационална братства, на челу са масонима, до скоро и са Комунистичком интернационалом, одавно су у демонским рукама и свако обећање „новог доба“ ознака је Великог Инквизитора који преко „златног телета“ нуди људима хлеба уместо слободе. Времена нема и ускоро га више неће бити. Само нас покајање и унутарњи препород могу спасити вечних мука и коначне осуде на Страшном суду Христовом – довољно гласно говоре ревносни хришћани, звали их ми фундаменталистима или не.
Ако је све овако, и још много горе, на земљи и у душама, и све болеснијим телима већине људи у свету, нису ли хришћански фундаменталисти у праву, нема ли међу њима ипак и нових, али правих пророка, и не треба ли их онда послушати ради сопственог спасења?
Пре него што одговорим на ово питање, само још неколико речи о фундаментализму унутар православних земаља, као и о фундаментализму као психолошком и психопатолошком феномену. Са изузетком Грчке, све православне земље на Истоку прошле су, у току неколико деценија у нашем веку, кроз сурово искуство прогањања цркве и вере, уз систематско спровођење атеизације младих људи. Релативно нагао преокрет у источноевропским комунистичким земљама, уз силно ослобађање дуго спутаване агресивне енергије, произвео је у већини ових земаља некритичку еуфорију у испољавањима, подједнако националних као и верских осећања. Природан и нормалан патриотизам, брзо је и лако прелазио у национализам, али и шовинизам. Сличан процес фанатизовања дуго спутаваних осећања могао се, нажалост, сагледати и у цркви, односно код младих људи који су преузели проповедање православља.
Мада су се тежње ка претерано страсном испољавању својих православних уверења могла запазити и у слободној Грчкој, нарочито у Светој Гори, додуше, у сасвим малом броју манастира (у којима је јавно истицана борбена порука: Православље или смрт!), и то од времена појачаних екуменских напора ондашњег цариградског, васељенског патријарха Атинагоре – од деведесетих година овога века, нарочито у Русији, тежња да се православље, спојено са нацијом, покаже као једино спасавајуће, добија у замаху и борбеној жестини.
Николај Берђајев је у своме чланку „О фанатизму, ортодоксији и истини“, писаном пре више од педесет година, убедљиво показао појаву ритмичности у историји, у којој, после неког одређеног времена, опет, „преовлађују тежње за принудним јединством, за општеважећом ортодоксијом, за устројством које гуши слободу… Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма… Фанатизам има религијске изворе, али он лако прелази на националну и политичку сферу“.
Заиста, попут вулкана, дубоко присутна потреба сваког човека, нарочито оног са јаким нагонским прохтевима, конституционално снажним афективним животом, као и код оних који су доживели, на разне начине, трауматско детињство, а у погодним ситуацијама оптерећених спољашњим фрустрацијама, избија лава фанатизма, носећи са собом све колебљиве, слабе, недовољно индивидуализоване и колективном животу наклоњене људе.
Не заборавимо још на једну значајну чињеницу када је реч о фундаментализму као психолошком и психопатолошком феномену. Ревност у поправљању себе и препознавању своје грешности, која никад није довољна када је у питању процес обожења истинског хришћанина, постаје пажљивом посматрачу проблематична и сумњива, кад год је овај ревносни жар мисионарења управљен претежно, или искључиво, на другог, из још једног разлога. Добро је познато из историје ширења хришћанске вере, од времена када је хришћанска религија постала званична државна религија, да су најфанатичнији њени борци били преобраћеници из неке од паганских религија.
Истоветан фанатизам у ширењу своје нове вере показали су у нашем веку и у нашој бившој држави они припадници хрватско-усташких и муслиманско-усташких бојовника који су сами, или чији су блиски преци прешли из православља у римокатолицизам или у ислам (не улазимо у разлоге овог прелажења који могу бити и који су били различити).
Јован Цвијић, осврћући се на Први светски рат и његов крај пише како су многи мухамеданци прешли у православну веру, међу њима је био и један хоџа. „Ови покрштеници“, пише Цвијић, „нарочито хоџа, нису могли трпети да њихови дојучерашњи верници остану мухамеданци, и свим су их начинима приморавали да пређу у православну веру. Бивши хоџа је тражио да постане председник Преког суда, и у томе својству чак казнио смрћу неке од својих рођака који су оклевали да одмах приме хришћанство.“
Има и данас примера да се међу бившим комунистима, или њиховим доскора некрштеном децом нађу ватрени православци који показују крајњу нетрпељивост према свакој врсти неистомишљеника, а посебно су арогантни према људима који су, из разних побуда, остали симпатизери комунизма или социјализма. Тек предстоје озбиљне теолошке, социолошке, етнолошке и, наравно, највише психолошке и психопатолошке студије које треба да буду посвећене свесним и много више несвесним психичким процесима који владају душом „потурчењака“, односно њиховим манифестованим акцијама.
Православље, по својој најдубљој природи у своме учењу, које је понајвише сачувало првобитно хришћанско језгро, најмање има предуслова да испољи фанатизам било које врсте. Иако је православље, у поређењу са римокатолицизмом и његовим бројним испољавањима нетрпељиве борбености и потребе за преобраћањем „шизматика“ (како су римокатолици вековима, без икаквог догматског оправдања, називали, а неки и данас називају, све православне) у току историје Европе, било много умереније и уздржљивије, историја православне Русије пружила је, нажалост, довољно несрећних примера испољавања и православног фанатизма на делу. То и јесте био један од разлога због чега је Николај Берђајев с правом сматрао да је и руска православна цркава, својом нетрпељивошћу према свим идејним противницима, нарочито у другој половини XIX и прве деценије XX века, и сама допринела разбуктавању погубне бољшевичке револуције.
Православна, или, негде од почетка овог века чешће називана, српска православна црква, иако је имала разлога да манифестује према другим народима, хришћанским вероисповестима и религијама нетрпељивост, никад није постала фанатизована црква. Умногоме изједначена са историјском судбином српског народа, и његова православна црква стајала је као снажна и жилава одбрана пред сваком агресијом споља, било да је она била политичке или религијске природе. У православној Србији са веома ретким изузецима, бар од времена Косовске битке до данас, српска црква није никад била теократска, нити цезаро-папистичка. Вероватно да су у овој часној улози српске православне цркве и невољно (чак и парадоксално), помогли одбрамбени, а не нападачки ратови, као и релативна геополитичка маленост Србије.
Мада се много шта изменило у психичком, па и карактером устројству српског човека самим тим и српског народа, а онда и његове цркве, од 1918. године до данас, не би требало да постоје, ни данас, убедљиви и оправдани разлози за појаву, према другим народима и религијама нетрпељивих или и фанатизованих, фундаменталистичких тежњи, унутар српског православља. Овакве тежње су се ипак појавиле, негде од 1989. године, најпре дискретно манифестоване у штампи, мањим и већим публикацијама, затим на радију и телевизији, да се све трагично заврши (иако овај процес није ни издалека завршен) у отворено ратном сукобу у Хрватској, Босни и Херцеговини, у коме преовлађује, бар по моме мишљењу, пре верски него национални чиниоци, иако се, наравно, ни ови не могу никако потценити.
Незахвално је и веома тешко процењивати неопходност или неизбежност разбуктавања верске нетолерантности међу народима и религијама у бившој Југославији, посебно манифестовање, православном српском народу, тако несвојствене нетрпељивости и мржње према другим вероисповестима и религијама на Балкану. Вишедеценијска комунистичка нетрпељивост, па и мржња према свему религијском у српском народу, као и неоправдано гушење свега националног у Срба, пре свега богатства српске традиције, несумњиво су допринели експлозији исте такве нетрпељивости и мржње, као израза дуго потискиване агресивне енергије у српском народу, овога пута испољене не према себи, већ према другим народима и њиховом верском опредељењу (иако опасност грађанског рата у Србији и даље лебди над нашим главама).
Тако се на делу сурове праксе ратовања показао онај познати и од научника признати психолошки феномен, који је Ана Фројд назвала „идентификација са агресором“. Тачно према узгредној напомени једног нашег угледног интелектуалца, и то исказаној само у кругу неколицине људи (међу којима сам се и ја налазио) да „народ који на геноцид не одговори геноцидом, осуђен је на нови геноцид“, српски народ и његова црква, која још једном у историји није ни могла ни хтела да се огради од мишљења и поступања већинског српског народа, и с ове и с оне стране Дрине и Саве, осећајући се угроженим, реаговао је агресивно према агресивном противнику. Како би друкчије требало да реагује питаћемо се, српски народ или појединци у томе народу, на поновљено угрожавање самог његовог опстанка у Хрватској и Босни и Херцеговини, и то угрожени, можда у првом реду агресивном и фундаменталистичком претњом која долази од верског убеђења националних предводника у римокатоличкој Хрватској и муслиманском делу Босне и Херцеговине? [Није ли довољно познато из психологије и психопатологије, и појединца и народа, да се најжешћа агресија појављује из најјачег страха!]
Да ли је „идентификација са агресором“ био једини адекватан начин реаговања једнога народа који је једва два или три пута у току читаве своје историје испољавао експанзивну агресију према другим народима, и то готово увек без успеха?
Када се говори о верској толеранцији на Западу, са циљем да се сагледа улога религија у различитим народима и друштвеним заједницама, као и да се преко утицаја религија смање разлике међу народима и успоставе мостови између различитих вероисповести унутар хришћанске религије, односно хришћанских народа, прећутно се прелази преко улоге и значаја националне толеранције, из простог и оправданог разлога што је у готово свим земљама Запада већ давно извршено одвајање државе од цркве и вере од нације.
Верујући католик у Француској или Англиканац у Енглеској не мора да осећа никакву националну приврженост својој земљи, може чак да се понаша као убеђени пацифиста и да одбије учешће у рату који води његова земља. И обратно. Патриотски или и националистички расположен Француз, Енглез или Немац не мора уопште бити верујући човек, па је на његовој слободној одлуци да ли ће се у миру или у рату понашати национално, верски или просто људски хумано према другим народима, или неће.
Најновији догађаји на Балкану, на крају једног противречног и у неочекиваним догађајима богатог миленијума, још су једном показали, не само да нису нови, и да стотинама година „динамички стереотипи“ понављају један исти национално-верски балкански архетип (сетимо се само изванредне Андрићеве приче „Писмо из 1920. године“), већ и да се не могу ни разумети нити прихватити од стране већине оних водећих људи у Европи (поготово Америци) чија се историја, последњих неколико стотина година, или чак од времена њиховог примања хришћанства, кретала другим и другачијим колосецима.
Да ли то значи да и онда када су бивши југословенски народи, активно суделујући у европским збивањима на пољима политике, науке, уметности или спорта, то чинили привидно, јер нас Балкан, наша коб, неумитно издваја из светског, или само западноевропског тока збивања, и увек изнова враћа у изолованост која нам није само од других наметнута, већ која нам припада, као и неким другим народима света, који спадају у тзв. закаснеле народе? Не бих се смео упуштати у разглабање сложеног питања о зрелости народа, њиховој објективно условљеној и субјективно узрокованој заосталости, или и регредирању у неповољним спољашњим приликама (нарочито у ратовима) на већ достигнуте и превазиђене ступњеве сазревања. Истакао бих поново веома жалосну, али изгледа неумитну чињеницу, да када се на Балкану говори о верској толеранцији, онда је немогуће не говорити и о националној, јер су национално и верско биће југословенских народа били и остали у једноме.
У Европи је, као што смо малочас рекли, могуће говорити о верској трпељивости независно од националног бића народа, отуд ми се чини да је дијалог са Европом могућ само ако се наши, наравно, добронамерни европски саговорници темељно упознају са историјом балканских, и посебно српског народа. Наше тражење да нас европски народи боље упознају да би нас разумели, када и ми сами себе нисмо довољно упознали, може да зазвони смешно или надмено, па ипак оно је conditio sine qua non озбиљног верског дијалога са Европом.
Пре било којег озбиљнијег дијалога са Европом о верској толеранцији, требало би, и то што пре, поставити себи питање, није ли логичније и корисније да се верски дијалог најпре успостави између православних и римокатолика, а онда и са муслиманима на Балкану, како би се, позитивним утицајем религије успоставила бар сношљива равнотежа међу различитим народима Балкана који су случајем или Божијом Промишљу остављени да живе једни поред других, (чак један са другим кроз мешане бракове) вековима, све од њиховог доласка на Балкан у VI веку, а нарочито од када је извршена несрећна подела цркава 1054, и од времена када су Турци угазили са обе ноге у Балкан, и на разне начине на њему остали и до данашњег дана.
У закључку овог излагања вратио бих се и покушао да одговорим на питање оправданости и смисла неких фундаменталистичких струја унутар православне цркве, у првом реду руске, затим и српске. Руски православни религијски покрет у данашњој Русији, под именом „Памјат“, бар према информацијама које до мене стижу, искључив је фундаменталистички православни покрет који сматра да једини заступа правилно православну истину, одбијајући да прихвати као православне неке од познатих руских религиозних философа у XX веку, а који такође одбија сваки могући дијалог са римокатоличком црквом, исламом и јудаизмом, једном речи, заступа ону врсту фанатизма, добро познату у Русији кроз читаву њену историју, да се задржимо само на ововековним примерима Победоносцева, царског прокуратора и цензора религиозних, философских и књижевних дела до револуционарне Русије, или злогласног Жданова, сличног цензора и главосече интелектуалаца у Совјетској Русији.
За овакве људе и покрете (религијске или политичке, мада се они у суштини мало разликују), Николај Берђајев (у раније спомињаном чланку) пише: „Исповедање било које екстремне ортодоксије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи… Фанатик било које ортодоксије тражи само власт, а не истину… Фанатик познаје само идеју, али не познаје човека, не познаје човека ни онда када се бори за идеју човека.“
Што се тиче оних малобројних верника унутар српске православне цркве, међу којима је највише младих људи завидних интелектуалних способности (углавном окупљених око часописа „Светигора“, „Логос“, „Свечаник“, „Глас цркве“, „Свети кнез Лазар“), а који повремено показују знаке фундаменталистичког покрета међу српским православним интелектуалцима, рекао бих следеће.
Иако је овај покрет мање настао спонтано, пре као реакција на фундаменталистичку, агресивну струју ислама у Босни, вођену такође пробраним исламским интелектуалцима, као и на вековима познату и већ пословичну борбеност и агресивну експанзивност римокатоличке цркве у Хрватској (у којој су се колико је мени познато, најугледнији римокатолички, хрватски интелектуалци, често супротно таквим истим православним и исламским интелектуалцима, ставили на страну умерене и либералне, не и традиционално фундаменталистичке хрватске цркве), као и реакције на истрајавању неких преживелих комунистичких или социјалистичких идеја данашњих српских властодржаца у односу на цркву – досадашњи рад младих српских православаца више је посвећен (и тако то треба да остане) служби православног мисионарења међу многобројним младим Србима који траже помоћ, заштиту и разумевање српске православне цркве за свој данашњи тежак духовни, душевни и материјални положај, него што је овај покрет окренут према спољашњем непријатељу, када се, по правилу, пројектују сопствени несвесни конфликти који припадају царству Сенке у сложеном бићу човека и народа.
Мој је закључак, дакле, да свака хришћанска активност, звала се она нешто проблематичним именом (недовољно и од мене у овом чланку дефинисана) фундаментализам или не, која тражи од појединца да на његовом путу од индивидуе до личности следи пут обожења који му је пут показао и оставио за сва времена Господ Исус Христос и његови апостоли, као и светоотачко предање, тежећи ка преумљењу (метаноји), са чврстом вером у Распетог и Васкрслог Христа и Духа Светог Кога Бог шаље, по својој благодати а не по заслузи људској, својим изабраним – корисна је за човека и преко њега, преображеног, за његову ужу и ширу околину.
Оваква истинска хришћанска ревност, коју немамо довољно разлога да назовемо фундаменталистичком, остаје благодатна, под једним условом: да никога не суди, нити осуди, да ни према коме не испољи непријатељство и мржњу (од вербалног до оружаног испољавања), да остави Богу последњи суд, како нам је још у Старом завету Бог поручио. На нама је као православним хришћанима и српским православним хришћанима да непрестано негујемо благодат људски и уз Божију помоћ напредујемо у љубави према сваком живом бићу, све док Божија љубав не уђе потпуно у нас, што значи, док не истера сваки страх напоље (јер нас страх најчешће и тера да измештамо или премештамо свој грех на другог), и док љубав не учини од нас Божијег пријатеља (према речима Христовим у Јовановом Јеванђељу: „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима“), који у радости пева химну Господу и свему што је Он створио.
За мене нема никакве сумње да је оваквих хришћана одувек било мало, а сигурно је да ће их у будућности бити још мање, јер ће се на крају времена Христос још једном запитати: „Али Син човечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи“ (Лк 18, 8).
Наша је природна потреба, дужност и жеља да као просветљени православни хришћани ширимо Јованово хришћанство љубави – мање Петрову борбену ревност ecclesia militans и мање, пренаглашено интелектуалну, нека буде и умну ревност на протестантски начин виђеног Павла – пре свега у своме народу, а онда и у свету, поштујући до краја божанску слободу у сваком човеку, било које расе, народа и религије, у сталној нади да у вечности неће бити „Грка ни Јудеја, ни роба ни господара, мушко ни женско…“
Извор: Владета Јеротић, Вера и нација, 2007.