Манастир Острог
…и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир. (Јн 10, 16)
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ваше високопреосвештенство, часно монаштво, часно свештенство, драга браћо и сестре, узимам реч по послушању високопреосвећеном митрополиту, иако знам да не постоји ниједна људска реч која може да искаже и опише искуство, убеђен сам, свих нас вечерас овде сабраних у овом словенском и српском Јерусалиму, на овој српској гори Тавор. Убеђен сам да свако осећа да се у његовом бићу одиграва неки земљотрес, да има неко искуство и неки доживљај радости који се не може мерити ни са каквом радошћу и задовољством овога света.
Кога сам год срео, до сада, ако је био на поклоњењу Светом Василију Острошком, увек сам чуо готово једно те исто: да је ту доживео нешто посебно. Сâм Бог зна колико је људи овде духовно прогледало, колико (њих) је овде повратило физичко, психичко и духовно здравље, колико се променило и преобразило, колико је људи преусмерило смер животног кретања. Нико толико, већ готово три и по века, не сведочи у овом народу да Бог хода овом планетом као Свети Василије Острошки, несумњиво после Светог Саве највеће достигнуће овога народа.
Ко су светитељи, драга браћо и сестре? Најчешће мислимо да су то нека магијска бића, натприродна бића, ванземљци, неки људи који су свакако супротни обичним, профаним људима. Међутим, најкраће речено, светитељи Божији су прави и целовити људи. Остварене и довршене људске личности. И њих као и нас је мучила и мучи свака људска мука, свака људска брига. Они су људи од крви и меса, исто, дакле, као и ми. Али шта је то што их чини светим Божијим људима? Чини их Богочовек Христос! Светост није наше природно својство, није својство људске природе. Светост је дар од Бога. Дар онима који цело своје биће усмеравају према Богу, који имају љубав, поверење, и који живе по Богу. То је и Светог Василија Осрошког учинило тим што јесте, светим Божијим човеком. Управо његова безгранична љубав према Христу и према сваком Божијем створењу на овој планети.
Светост је дуго векова, посебно код источно-хришћанских народа била не само црквени и религиозни идеал већ и друштвени идеал, и то најдубљи друштвени идеал. Код источно-православних народа је увек био идеал свети патријарх, свети монах, свети епископ, свештеник, свети народ, свети владар, свети писац. Једноставно, светост је била она категорија која је прожимала све поре свеукупног људског живота. Да ли је данас тако? Наравно да није. Коме данас пада на памет да се потруди да његово дете, рецимо, буде светитељ? Данас постоје неки други идеали, потпуно супротни светости. И у суштини, то има за последицу разарање сваке заједнице и сваког заједништва. Јер свети Божији људи су управо они људи који побеђују себичност и егоизам, грех у себи, који нису приковани ни за шта што је од овога света, већ потпуно живе по вољи Божијој а не по вољи људској.
Данашњи човек управо говори супротно, да треба живети у складу са природом, да су суштина свеукупног нашег живота и темељ и друштва и културе и свега – људска права. Иако знамо, да је пала људка природа управо и узрок разарања људског достојанства. Да би се управо поштовала и људска личност и људско достојанство за чим вапи савремени човек није довољно и није могуће ако се само велича људска природа и она глорификује. Напротив! Треба ту природу преобразити, и променити, и припитомити. А она се мења и преображава само Богочовеком Христом. Кроз Њега и у Њему човек може да постане свети Божији човек, да задобије, како је то говорио и Свети Владика Николај, свечовечански ум, свечовечанску бригу, свечовечанско осећање и љубав, само ако је усмерен према Христу и ако живи у Богу и по Богу, као што је то и Свети Василије Острошки.
Нигде тако, као у Острогу, није остварен онај идеал о коме и данашњи свет говори: плурализам, мултиконфесионалност, мултирелигиозност… Све се то пропагира. Поштовање људских права и свега, а нигде тога у пракси нема. Имамо у пракси да нико не може ни са ким, да се распада свака заједница, да свако настоји да некога искористи за оно за шта му је потребан и да га онда отпише. Управо овде, ко је год дошао, које год био вере, млади и стари, доживели су благодат и силу и нестворене енергије Божије. Доживели су неко искуство које нигде нису друго могли да осете и доживе, доживели су исцељење и преображај.
Нека би свима нама, свим нашим сродницима, целом нашем народу и свим народима света Бог дао дар, пре свега, међусобне љубави и бриге. Да отворимо срце једни према другима, да гледамо у лице једни других, да покажемо узајамну бригу, труд и љубав, и да делимо међусобно све оно што имамо јер је то оно што је од Бога. То је оно што је јеванђељско. Нека би Бог дао вама и вашим сродницима и свима онима за које сте дошли овде да се молите, пред ћивотом Светог Василија, сва јеванђелска добра овога и онога света.
Амин, Боже дај!
Извор: Ово је последња забележена беседа оца Радована Биговића (17. јануар 1956. – 31. мај 2012), која је одржана по благослову митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, на бденију уочи празника Св. Василија Острошког, у Острогу, 11. маја 2012. године. Аудио запис беседе можете послушати овде.