Смрт не само да је блага, не само да нас одваја од земаљске судбине и скида са нас прекомерност светскога бремена; не само да нам дарује животну форму и захтева од нас уметнички довршетак; она је још и нека тајанствена, од Бога нам дата, „мера свих ствари“, или свих људских радњи.
Иван А. Иљин (1883–1954)
Драги мој, хтео си да знаш шта мислим о смрти и бесмртности, и ја сам спреман да ти изложим своје гледиште. Нисам га измислио, већ сам га проживео и носио у себи дуги низ година. И сада, кад је, опет, дошло време да смрт залебди над свима нама и сваки од нас треба да се спреми за одлазак из земнога живота, поново сам претресао своје искуство и своје виђење ствари, и испричаћу ти до чега сам дошао.
У оваквим временима сви осећају и предосећају приближавање краја, и зато се невољно, уобразиљом и мишљу, враћају проблему смрти. Притом, човек се осећа збуњеним и стешњеним зато што, у ствари, и не зна шта је смрт, зато што нико од нас не може да се помири са својом смрћу и укључи је у свој живот. Таква времена обично се називају „тешким“ и „страшним“, а заправо, то су времена духовнога кушања и обнове – сурова, али благотворна времена Божије посете.
Видиш, ја сам одувек осећао да је смрт нешто благотворно, праштајуће и исцељујуће. Ево зашто.
Тек што помислим на то да би моја земаљска личност – у сваком смислу несавршена, наследно оптерећена, вечно болесна и, у суштини, недостојна и родитеља и природе – могла да постане бесмртна – већ ме захвата истински ужас… Каква тужна слика: самодовољна ограниченост која се спрема да не умре, и да собом испуни сва времена. Несавршенство које не подлеже ни исправкама, ни гашењу… Бесконачна „мана“, вечна недотупавост…
Нешто слично фалш-акорду који ће се орити свагда… Или – неоперива смеса земље и неба… Видим ту телесну и душевну грешку природе осуђену на неумирање – у виду моје личности, и мислим да ће, можда, закони природе делати са пређашњом неумољивошћу, и ја ћу постати све старији и, сигурно, све слабији, све беспомоћнији, страшнији и тупљи – и тако без краја. Каква амбиција и каква несрећа!
После тих сновиђења, будим се као из тешкога сна – у благословену стварност, у смрт која ме реално очекује… Како је добро што ће доћи и поставити своју међу! Како је дивно што ће прекратити моју земаљску дисхармонију! Дакле, та светска грешка која је носила моје земаљско име, може бити загашена или исправљена… А смрт ће доћи као избавитељица и исцелитељка. Милостиво ће ме покрити својим покровом. Даће ми опроштај и отпуст. Отвориће ми нове, боље могућности. А ја ћу од ње примити слободу и, њоме ободрен, почећу узлажење у вишу хармонију.
И ето, то очекивање и та убеђеност дарују читавом мом животу – меру и облик. Хвала Богу, све моје земаљско страсно киптање, та бесконачна борба са самим собом, са мојим противницима и са слепом равнодушношћу људске гомиле, та борба у којој с времена на време изнемогнем, долазећи до муке и очајања – све то неће трајати вечно, неће испунити сва Божија времена…
Нећу морати вечно да жалим за тим ранама које ће се отворити из сусрета моје немоћи са непомерљивим задатостима живота и света. Доћи ће час и „ослободиће вола од плуга на последњој бразди“ (Пушкин). Безмерно растрзање ће се прекинути, и мој живот ће добити меру рока, меру дуга, меру напора, меру ропства и меру мучења. Како је то добро…
Мој живот ће стећи форму – облик заокруженога краја. Знам, чврсто знам да ће доћи избављење, да ће се указати ослобађајући исход и да треба за њега да се припремам. И оно главно: морам се постарати да мој земаљски крај не постане раскид, већ довршетак читавог мог живота; сви моји циљеви, сви моји напори и стваралачке тегобе морају водити ка том завршетку.
Истина, не знам када и како ће наступити тај крај. Али и то је добро, јер ме принуђује да увек будем спреман на све, да се не изненадим кад будем позван на одлазак. Једно је јасно: мерећи људском мером, треба признати да рок није исувише далек и да не треба да губим време. Бесмислено је одлагати оно што се мора урадити.
Али зато постоји много онога што треба сасвим променити, уклонити са пута. Моје време је ограничено, и нико не зна коликим роком. А када се обазреш, онда видиш да је чудесно богатство света – природе, људског друштва и културе – да су све те могућности созерцавања и радости, сви ти разлози духовнога опажање и духовног даривање, сви ти стваралачки изазови и задаци – да је све то неисцрпно, одговорно, претешко и обавезујуће…
На тај начин смрт за мене постаје обликујући и осмишљавајући почетак живота, ако не и позив, ако не и савет. Као када би старији пријатељ, који ме воли и брине о мени, рекао: „Чуј, живот је кратак, и предивним могућностима – кроз љубав, кроз служење, кроз промишљање и изградњу – нема броја; није ли боље оставити ван пажње све рђаво, тужно и ништавно, и изградити за себе боље, истински боље – у ствари лепше, и не изгубити божанствену лепоту света и живота?…“
Идеја смрти као да ми отвара очи и изазива у мени некакву неутољиву глад, похлепу истинске својствености, вољу за божанским садржајима, решеност да се изабере и буде одабран, и то истински, не грешећи и без самообмане. Постепено се учим разликовати – шта је одиста лепо и предивно пред Лицем Божјим, а шта ми се причинило лепим а заправо само саблажњава, вара и разочарава.
Пролазећи кроз такво животно искуство, све више и више се уверавам да у животу постоји мноштво садржаја који не треба да живе, или не вреде живота и, напротив, да постоје такви који раскриљују и остварују истински смисао живота. А смрт ми за све те разлике и сазнања – даје истинску размеру, истински критеријум.
Мени се чини да сви ми доживљавамо, још увек, и не једанпут, нешто слично: када се ближи смрт, или када нас, у крајњој мери, сенка смрти осени, онда су сви садржаји и вредности живота, некако одједном, као сами по себи, превредновани. Све што нам се у загаситој свакодневици, у време безопасног битисања чинило потртим, баналним, скоро безвредним – одједном отвара своје нијансе, показује истинска својства и налази себи истинско место и истински ранг.
Око смрти гледа једноставно и строго, и не може све што живи издржати његов продоран поглед. Све што је рђаво истог часа открива своју ништавност, као што листови хартије, захваћени ватром, одједном букну јарким пламеном и истог часа поцрне, распадају се и претварају у пепео. Касније се, чак, не верује да је тај исти пепео уопште могао представљати нешто важно и значајно.
Али зато се све истински драгоцено, значајно и освештано пред лицем смрти потврђује, победоносно излази из огњеног кушања и пројављује у свом истинском сјају и величини.
Прво се изобличава и разобличава; друго се оправдава и истински освештава. И то без наше намере: то огњено кушање долази из смрти и остварује се њеним блиским дисањем.
Има у човековом животу таквих дана и часова када човек изненадно види смрт пред собом. Ужасни часови. Благословени дани. Тада смрт, као неки Божији изасланик, просуђује наш живот. И читав наш живот промиче пред нашим духовним погледом, као на муњоносној паради. И све што је у њему било истинито и благо, све због чега, у ствари, вреди живети – све се утврђује, као истинска реалност, све се узноси у светлост, а све што је било ситно, лажно и рђаво – урушава се и доноси срам.
Тада човек проклиње сву ту лаж и гадост, осуђујући себе као распикућу и будалу. Зато што се обрадовао свему истинитом и дубоком, и сам не схвата како је до сада уопште могао живети друкчије. Осећа како у дубини његове душе све пропуштено јеца и моли за васкрсење, и почиње жудети за тим да се његов дотадашњи живот сматра „црним“, и да му се пружи могућност проживети нови живот, овај пут „бео“. Рађају се планови о новом, правом животу и немо се дају заклетве верности, док се Богу узносе молитве за даровање нових рокова и нових могућности…
А када опасност смрти прође, и поново наступе тишина и спокојство, тада човек види да је читав његов живот био некако обран и развејан, и чини један од најзначајнијих закључака свога живота: није све од чега живимо вредно да бисмо му предали сопствен живот. Драгоцени су само они животни садржаји и акти који се не боје смрти и њеног приближавања, који могу да се оправдају и утврде пред њеним лицем.
Све што кошта нашег избора и одабира, наше љубави и служења, чак и у предсмртни час – све је предивно и достојно. Оно за шта треба и може се дати живот, то и ваља волети, томе и треба служити. Живети вреди једино са оним за шта се вреди борити на смрт и умрети; све остало је ништавно или ситно. Све што не вреди смрти, не вреди ни живота. Јер смрт је пробни камен, велико мерило и страшни судија.
Ево како ја сагледавам смрт, драги мој пријатељу. Смрт не само да је блага, не само да нас одваја од земаљске судбине и скида са нас прекомерност светскога бремена; не само да нам дарује животну форму и захтева од нас уметнички довршетак; она је још и нека тајанствена, од Бога нам дата, „мера свих ствари“, или свих људских радњи. Она нам је потребна не само као моделарка, или као велике двери за последњи одлазак, она нам је потребна пре свега у самом животу и за сам живот. Њена облачна сенка даје нам се не ради тога да би нас лишила сјаја и радости, или да загаси у нашој души вољу за живот и љубав према животу.
Напротив, смрт васпитава у нама ту љубав, усредсређујући и облагорођујући је, она нас учи да не губимо време: хоће боље, изабира од свега једно – предивно, живи божанственим на земљи, док још траје наш недуги живот. Сенка смрти учи нас да живимо сјајем. Дисање смрти као да нам шапће: „Опомените се, замислите се и живите у смртности као бесмртници“. Њено приближавање чини наше слабе и кратковиде очи – прозрачнима и далековидима. А њен коначни долазак ослобађа нас од бремена природе и телесне индивидуације. Да ли нам је дозвољено да је проклињемо због свега тога и сматрамо је почетком зла и мрака?
Ја разумем да њена довршеност и неповратност, њена тајанственост и загонетност – могу људима да улију страх. Али бујица живота, у којој ми и пребивамо, носи нам свакодневно ту исту неповратност, ту исту тајанственост и недостиживу сложеност. Па сваки трен нашег земаљског пута је неповратив и, изгоревши, односи у некакву пропаст; и тај бездан прошлости и бездан будућности надвијени над нама, нису мање страшни од тренутка предстојеће нам смрти.
Живот није мање тајанствен од смрти; само, ми затварамо очи и привикавамо се да не гледамо. А смрт, ако је тачно сагледамо и појмимо, јесте нешто друкчије, некакав посебан и величанствен чин личнога живота. И ономе ко је верно сагледа и схвати, она ће се отворити као нови пријатељ, брижљив, веран и мудар.
Извор: Иван А. Иљин, Појуће срце, Стари Бановци: Бернар, 2010, стр. 139–144.
Превод: Владимир Јагличић
Уколико су вам текстови на сајту корисни и занимљиви, учествујте у његовом развоју својим прилогом.